Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko devet godina. Istovremeno, odbija deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje, smatrajući da je materijalno pravo pravilno primenjeno u vezi prekluzivnog roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "SPIN comerce" iz Negotina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "SPIN comerce" i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu I. 753/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Leskovcu - Sudska jedinica Vlasotince da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva "SPIN comerce" protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1478/10 od 15. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društva "SPIN comerce" iz Negotina je 2. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Vojislava Ninića, advokata iz Negotina, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1478/10 od 15. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu I. 753/04.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporeni izvršni postupak započeo još 5. februara 2004. godine, podnošenjem predloga za izvršenje, u svojstvu izvršnog poverioca, Opštinskom sudu u Vlasotincu, protiv izvršnog dužnika S.S, a na osnovu izvršne isprave, obzirom na to da izvršni dužnik nije izmirio svoje dugovanje za preuzeti građevinski materijal. Rešenje o izvršenju doneto je 9. februara 2004. godine, a uručeno izvršnom dužniku 24. marta 2004. godine. Kako je izlaskom izvršitelja na lice mesta konstatovano da dužnik ne poseduje pokretne stvari, podnosilac ustavne žalbe je 13. aprila 2004. godine promenio sredstvo izvršenja i predložio popis, procenu i prodaju nepokretne imovine izvršnog dužnika. Međutim, dužnik je još 24. marta 2004. godine (istoga dana kada mu je uručeno rešenje o izvršenju), zaključio ugovor o poklonu nepokretnosti sa ćerkom N.S. i overio ga. Protiv podnosioca ustavne žalbe i S.S, kao tuženih, pokrenula je parnicu tužilja N.S. (ćerka izvršnog dužnika - poklonoprimac) tužbom radi nedopustivosti izvršenja pred Opštinskim sudom u Vlasotincu. U tom parničnom postupku je podnosilac ustavne žalbe podneo protivtužbu radi poništaja ugovora o poklonu. Međutim, ovaj spor je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1478/10 od 15. jula 2010. godine, kojom je utvrđeno da je tužilja vlasnik spornih nepokretnosti i proglašeno nedospustivim izvršenje prodajom nepokretnosti, a podnosilac ustavne žalbe je odbijen sa svojim zahtevom da se obaveže tužilja-protivtužena da mu solidarno sa prvotuženim isplati iznos od 17.226,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom, kao i njegov eventualni tužbeni zahtev da se utvrdi da je bez pravne važnosti sporni ugovor o poklonu. Podnosilac smatra da mu je ovom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je drugostepeni sud "održao ugovor na snazi" iako je tužilja nesavestan sticalac, te da je drugostepeni sud propustio da pravilno primeni materijalno pravo - član 452. ZOO. Podnosilac smatra da mu je "usled povrede prava na pravično suđenje i nepravilnim radom Opštinskog suda u Vlasotincu u osporenom izvršnom postupku, kao i parničnom postupku", naneta materijalna šteta. Predlaže da sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i poništi osporenu presudu. Naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nije tražio.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Osnovnog suda u Leskovcu - Sudska jedinica Vlasotince dostavljanje spisa predmeta I. 753/04. Kako taj sud i nakon dva zahteva nije dostavio tražene s pise, već odgovor od 17. septembra 2013. godine, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu, odgovor suda i dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, je 5. februara 200 4. godine podneo Opštinskom sudu u Vlasotincu predlog za izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari, protiv izvršnog dužnika S.S, radi namirenja novčanog potraživanja u iznosu od 66.375,00 dinara, na ime naknade za preuzeti građevinski materijal, a na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Negotinu P. 553/03 od 15. septembra 2003. godine. Predmet je zaveden pod brojem I. 297/2004 i sud je rešenjem od 9. februara 2004. godine usvojio predloženo izvršenje. Izvršnom dužniku je navedeno rešenje uručeno 24. marta 2004. godine, uz izlazak na lice mesta izvršitelja. Protiv rešenja o izvršenju izvršni dužnik je izjavio prigovor, navodeći da nema dugovanja prema izvršnom poveriocu i da je pokrenuo postupak radi poništaja klauzule pravnosnažnosti izvršne isprave - presude donete u predmetu Opštinskog suda u Negotinu P. 555/03. Prigovor dužnika je odbijen i potvrđeno rešenje o izvršenju. Nakon odbijanja prigovora na rešenje o izvršenju, izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneskom od 13. aprila 2004. godine promenio sredstvo izvršenja i predložio prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika.

Opštinski sud u Negotinu je rešenjem od 14. maja 2004. godine odbio predlog izvršnog dužnika za poništaj klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti sa izvršne isprave.

Predmet je u izvršnom postupku 21. aprila 2004. godine dobio novi broj I. 753/04 i Opštinski sud u Vlasotincu je 9. decembra 2004. godine doneo rešenje kojim se određuje izvršenje protiv izvršnog dužnika prodajom nepokretnosti upisanih u list nepokretnosti broj 802, KO Konopnica i nastavio sa preduzimanjem izvršnih radnji radi prodaje nepokretnosti. Nakon pribavljanja nalaza veštaka građevinske struke N.S. - ćerka izvršnog dužnika je uložila prigovor kojim je predložila da se rešenje Opštinskog suda u Vlasotincu I. 753/04 od 9. decembra 2004. godine stavi van snage i spreči izvršenje na označenim nepokretnostima.

Kako je, prema odgovoru Osnovnog suda u Leskovcu- Sudska jedinica Vlasotince, pred Opštinskim sudom u Vlasotincu 22. maja 2007. godine podneta tužba radi nedopustivosti navedenog izvršenja u predmetu P. 388/07, to su spisi izvršnog predmeta 22. novembra 2007. godine združeni tim spisima radi uvida. Nakon okončanja parnice presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1478/10 od 15. jula 2010. godine, izvršni predmet je razdružen i do odgovora suda 17. septembra 2013. godine, izvršni postupak nije završen niti je potraživanje poverioca naplaćeno.

U parničnom postupku koji je vođen po tužbi N.S pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu P. 388/07, a koji je pokrenut 22. maja 2007. godine, tokom trajanja izvršnog postupka u predmetu I. 753/04 istoga suda, protiv tuženih S.S. (izvršnog dužnika) i podnosioca ustavne žalbe (izvršnog poverioca), radi nedopustivosti izvršenja, rešavano je i o protivtužbi drugotuženog, ovde podnosoca ustavne žalbe, podnetoj 21. novembra 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Vlasotincu P. 388/07 od 25. februara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene kojim je tražila da se prema tuženima utvrdi da je vlasnik označenih nepokretnosti upisanih u list nepokretnosti broj 802, KO Konopnici i da nije dopušteno izvršenje prodajom nepokretnosti koje su obuhvaćene rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vlasotincu I. 753/04 od 9. decembra 2004. godine. U drugom stavu izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, kojim je traženo da mu tužilja-protivtužena isplati solidarno sa prvotuženim S.S. iznos od 17.226,00 evra, u dinarskoj proitvvrednosti po bančinom kursu na dan isplate, kao i domicilnu kamatu na ovaj iznos obačunatu na isti način počev od 25. novembra 2002. godine pa do isplate, kao i troškove parničnog postupka. U trećem stavu izreke presude je usvojen eventualni tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i utvrđeno da je bez pravne važnosti ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između S.S. - prvotuženog, kao poklonodavca, i tužilje-protivtužene, kao poklonoprimca, Ov. broj 294/04 od 24. marta 2004. godine, što je ona dužna da prizna i trpi da se iz imovine koja je predmet toga ugovora namiri potraživanje tuženog-protivtužioca u predmetu izvršenja Opštinskog suda u Vlasotincu I. 753/04, te obavezana tužilja-protivtužena da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.700,00 dinara.

Odlučujući o žalbi prvotuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv drugog stava izreke navedene presude i odluke o troškovima postupka, kao i o žalbi tužilje - protivtužene, Apelacioni sud u Nišu doneo je osporenu presudu Gž. 1478/10 od 15. jula 2010. godine.

Osporenom drugostepenom presudom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog - protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda u drugom stavu izreke. U preostalom delu prvostepena presuda je preinačena i usvojen tužbeni zahtev tužilje - proitvtužene da je ona vlasnik spornih nepokretnosti i da je nedopustivo izvršenje prodajom označenih nepokretnosti, a odbijen eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je bez pravne važnosti označeni ugovor o poklonu i da je tužilja dužna da prizna i trpi da se iz imovine koja je predmet ugovora namiri njegovo potraživanje iz izvršnog postupka, te obavezan tuženi-protivtužilac da tužilji-protivtuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 15.6000,00 dinara. U obrazloženje osporene presude, između ostalog, je navedeno da prvostepeni sud, primenjujući odredbe čl. 280. - 284. ZOO za pobijanje ugovora o poklonu, nije imao u vidu odredbe člana 285. ZOO kojima se propisuju rokovi u kojima se tužba za pobijanje dužnikovih radnji može podneti. Kako je u konkretnom slučaju pravna radnja koja se pobija ugovor o poklonu, koji je zaključen i overen 24. marta 2004. godine, te kako se radilo besplatnom raspolaganju, rok za podnošenje tužbe je tri godine od dana zaključenja ugovora. S obzirom na to da je protivtužba za pobijanje dužnikovih pravnih radnji podneta od strane tuženog-protivtužioca 21. novembra 2007. godine, to je očigledno da je predviđeni rok za podnošenje tužbe protekao. Takođe, drugostepeni sud je stanovišta da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tuženog-protvtužioca da se tužilja-protivtužena obaveže na isplatu označenog novčanog iznosa solidarno sa prvotuženim, pa ne stoje ni navodi žalbe da je bilo mesta primeni člana 452. ZOO, jer je za odgovornost lica na koje je prešla imovinska celina od značaja postojanje dugova vezanih sa tom imovinom (da su dugovi nastali u poslu sa tom imovinom).

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji je važio u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupak izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (član 280. stav 1.); da se s matra da je pravna radnja preduzeta na štetu pove rilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (č lan 280. stav 2.); da se kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato (član 281. stav 3.); da se tužba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stava 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine (č lan 285. stav 1.); da se r ok iz prethodnog stava računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju (č lan 285. stav 2.); da u govorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika (č lan 451.) i da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive (član 452. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku pred Opštinskim sudom u Vlasotincu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od odugovlačenja postupka .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog sudskog postupka, počev od dana kada je podnet predlog za izvršenje nadležnom sudu, pa nadalje.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni izvršni postupak, započet 5. februara 2004. godine, nije okončan ni posle više od devet godina.

Navedeno trajanje izvršnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi uticala na dužinu trajanja postupka, ali da je otuđenje nepokretnosti od strane izvršnog dužnika, koje su kasnije postale predmet izvršenja, doprinelo da postupak traje van granica razumnog roka.

Ocenjujući prirodu zahteva podnosioca ustavne žalbe u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da je on već preko devet godina onemogućen da ostvari značajna novčana sredstva, koja potražuje od dužnika na osnovu prav nosnažne i izvršne parnične presude, što ukazuje na nesumnjiv materijalni značaj prava za podnosioca.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac niti navodi, niti pruža dokaze, da je preduzimao bilo koje procesne radnje da se ovaj izvršni postupak okonča u najkraćem mogućem roku , odnosno davao nove predloge da se postupak izvršenja sprovede kada je saznao za nemogućnost izvršenja po predloženom sredstvu, već je podneo protivtužbu za pobijanje dužnikovih radnji, i to tek posle više od četiri godine kada je promenio sredstvo izvršenja, što je u značajnoj meri doprinelo neopravdano dugom trajanju postupka .

Ustavni sud konstatuje, da u svakom slučaju, bez obzira na ponašanje podnosioca, izvršni sud ima obavezu da se aktivno ponaša sve do okončanja izvršnog postupka i da je dužan je hitno da preduzima sve radnje koje treba da dovedu do okončanja izvršnog postupka, što u konkr etnoj situaciji nije bio slučaj.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, a da je prevashodno postupanje Opštinskog suda u Vlasotincu (sada Osnovni sud u Leskovcu - Sudska jedinica Vlasotince) dovelo do toga da predmetni izvršni postupak ni posle devet godina nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu I. 297/04 (kasnije I. 753/04), te je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , a na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona, u tački 2. izreke je naložio Osnovnom sudu u Leskovcu - Sudska jedinica Vlasotince pred kojim se postupak sada vodi, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud kons tatuje da uz ustavnu žalbu nisu pruženi dokazi da je podnosilac zbog dugog trajanja postupka takvu štetu zaista i pretrpeo.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je drugostepeni sud prilikom donošenja osporene presude pogrešno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca, pa je utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud u sprovedenom postupku nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, a ovo pogotovu jer je, u konkretnom slučaju, prvostepnom presudom bio usvojen eventualni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno da je bez pravne važnosti ugovor o poklonu.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto stanovište prvostepenog suda da ima mesta pobijanju dužnikovih radnji nije pravilno, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno da se preinači prvostepena presuda i ugovor o poklonu ostavi na snazi. U situaciji kada je podnosilac ustavne žalbe propustio rok za pobijanje dužnikovih radnji, te kada se na ovaj konkretni slučaj i pravni posao nije mogao primeniti član 452. ZOO, ni po stanovištu ovoga suda, jer nema odgovornosti lica na koga je preneta imovina, s obzirom na to da se radi o drugom pravnom poslu, a ne o ugovoru o pristupanju dugu, nije bilo mesta usvajanju tužbenog, odnosno evenualnog tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena drugostepenog suda zasnovani su na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava jer propuštanje roka za podnošenje tužbe, bez obzira na značaj prava koje se gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na štetu podnosioca ustavne žalbe .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je u tački 3. izreke, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti