Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina. Povreda je nastala prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj . G . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj . G . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 498/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07).

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. G . iz Leskovc , podne o je Ustavnom sudu. 29. aprila 2014. godine, preko punomoćnika N . S, advokata iz Leskovca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 498/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak započeo 12. aprila 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, te da je okončan presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 321/14 od 6. marta 2014. godine, nakon više od šest godina od podnošenja tužbe.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu nematerijalne štete zbog dugog trajanja postupka i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta s Osnovnog suda u Leskovcu P. 498/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. Đ. iz Leskovca je 12. aprila 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Ljubiše Gigića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete, zbog izvođenja građevinskih radova na fasadi kuće tužioca, na osnovu usmenog dogovora. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1336/07. Odgovor na tužbu je 13. septembra 2007. godine dostavljen sudu. Do donošenja presude zakazano je deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to dva ročišta zato što veštak nije u ostavljenom roku dostavio dopunski nalaz i izjašnjenje na primedbe stranaka, jedno zbog neuredne dostave poziva tuženom za ročište i jedno na saglasan predlog stranaka, kako bi se izjasnili na dopunski nalaz veštaka koji im je uručen na ročištu. U sprovedenom dokaznom postupku obavljena su dva građevinska veštačenja od strane dvojice različitih sudskih veštaka i dopuna tih veštačenja, i sud je saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka, kao i predložene svedoke.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07 od 1. aprila 2009. godine, tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu na ime naknade štete iznos od 164.155 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi parnične troškove, dok je višak tužbenog zahteva od dosuđenog do traženog iznosa od 170.432 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 2191/10 od 25. januara 2011. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07 od 1. aprila 2009. godine i predmet vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu, na ponovni postupak i odlučivanje, sa obrazloženjem da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupak iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, da su navedeni razlozi o bitnim činjenicama nejasni i protivrečni, te da se radi o nedostacima zbog kojih se presuda ne može ispitati.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 489/11. Predmet je 7. februara 2011. godine dostavljen prvostepenom sudu, a prvo ročište je zakazano nakon sedam meseci za 21. septembar 2011. godine. U nastavku postupka do donošenja presude, zakazano je još deset ročišta, od kojih čak šest ročišta nije održano i to pet ročišta zbog nedolaska veštaka, koji je trebalo da da iskaz u pogledu obavljenog veštačenja i jedno ročište zato što je punomoćnik tuženog dostavio primedbe na nalaz veštaka neposredno pred zakazano ročište, pa podnesak nije bio združen spisima predmeta. U sprovedenom dokaznom postupku veštaci su usaglasili nalaze i mišljenje u pogledu obavljenog veštačenja i saslušani su tužilac i tuženi u svojstvu parničnih stranaka.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 498/11 od 29. avgusta 2013. godine, tužbeni zahtev tužioca je odbijen kao neosnovan i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbama stranaka, Viši sud u Leskovcu je doneo presudu Gž. 321/14 od 6. marta 2014. godine kojom je preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P. 498/11 od 29. avgusta 2013. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete prouzrokovane izvođenjem radova na fasadi kuće plati 164.155 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos od 1. juna 2008. godine i da mu naknadi troškove spora u iznosu od 139.316 dinara, u roku od osam dana od prijema presude.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 31. marta 2014. godine dostavljen punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. aprila 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Leskovcu Gž. 321/14 od 6. marta 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao skoro punih sedam godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka od nepunih sedam godina, može da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, imajući u vidu da je, u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, obavljeno građevinsko veštačenje od strane dva veštaka, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno imajući u vidu da je tužbu dostavio tuženom na odgovor nakon četiri meseca. Pored toga, nakon što su mu spisi predmeta vraćeni na ponovno odlučivanje, sud je prvo ročište zakazao posle sedam meseci. U postupanju suda je bio prisut an i period izrazite neaktivnosti u trajanju od godinu dana, u kojem sud nije održao nijedno ročište zbog neodazivanja veštaka. Propusti prvostepenog suda se u tom smislu ogledaju u tome što nije vodio dovoljno računa o procesnoj disciplini učesnika u postupku i nije koristio procesne mere propisane Zakonom o parničnom postupku, da će sud da kazni veštaka novčanom kaznom ako ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan, a izostanak ne opravda ili ako u ostavljenom roku ne podnese svoj nalaz i mišljenje. U odnosnoj pravnoj stvari prvostepeni sud je doneo dve presude, od kojih je prva presuda ukinuta zbog bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, a druga presuda, kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen je preinačena presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 321/14 od 6. marta 2014. godine, tako što je tužbeni zahtev usvojen i tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu isplatom određenog novčanog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom i da mu naknadi troškove postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi imao legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i da je svojim ponašanjem nije značajno uticao na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog sud a.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P . 498/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 1336/07).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i određenu činjeničnu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahtev a podnosio ca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.