Povreda prava na pravično suđenje zbog primene diskriminatornog kriterijuma

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je propustio da oceni revizijske navode o diskriminaciji po osnovu starosti, gde je podnositeljka proglašena viškom jer je ispunila uslov za penziju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-400/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mire Ubović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mire Ubović izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5339/08 od 24. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mira Ubović iz Beograda je 17. marta 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Tamare Gvozden iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5339/08 od 24. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je prvostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev podnositeljke i obavezan tuženi poslodavac da joj na ime manje isplaćene zarade za period februar 1997. – maj 2001. godine isplati odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate; da je Okružni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila isplatu zakonske zatezne kamate počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, nalazeći da ona ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od 1. januara 2005. godine; da su pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođeni parnični postupci po tužbama kolega podnositeljke ustavne žalbe u kojima su oni tražili isplatu razlike zarade za period 1997. – 2001. godina i da je Okružni sud u Beogradu, kao nadležni sud za odlučivanje o žalbama u tim parnicama, zauzeo različito pravno stanovište po pitanju početka toka zakonske zatezne kamate; da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, imajući u vidu da je Okružni sud u Beogradu doneo različite odluke u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i “naredi da se podnositeljki dosudi zakonska zatezna kamata od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa razlike zarade“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Mira Ubović, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog A.D. “Tehnohemija“ iz Beograda, radi isplate razlike zarade za period februar 1997. – maj 2001. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 7. decembra 2007. godine doneo presudu P. 7883/06, kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime razlike zarade za period februar 1997. – maj 2001. godine isplati tužilji odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, a u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude, je pored ostalog, istaknuto: da je odlukom tuženog od 9. oktobra 2001. godine utvrđeno da će se razlika isplaćenih iznosa zarade za period februar – septembar 1997. godine isplatiti svim zaposlenima do kraja 2001. godine, te da iz bilansa tuženog za 1997, 1999, 2000, 2001, 2002. i 2003. godinu proizlazi da je u navedenim periodima on poslovao sa gubitkom; da je sud utvrdio da je tuženi isplaćivao tužilji zaradu u manjem iznosu u odnosu na onu koja bi joj pripadala prema punoj ceni rada; da je nesporno među parničnim strankama da je tuženi privatizovan i da je sav dug tuženog prema radnicima ušao u program privatizacije, tako da je kupac tuženog prihvatio obavezu isplate razlike zarade, te je na taj način priznao dug prema tužilji; da je odredbama člana 65. Zakona o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS“, broj 559/06) bilo propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati odgovarajuću zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom i da je poslodavac, kada usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom i na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti, te da je poslodavac dužan da pod uslovima predviđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom isplati zaposlenom razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom; da je isplata razlike zarade za traženi period odlagana na osnovu odluke koju su donosili Upravni odbor i direktor tuženog počev od 1998. do 2001. godine; da iz nalaza veštaka Miodraga Zečevića proizlazi da je kod tuženog evidentiran poremećaj u poslovanju u celom periodu, osim u 2005. godini kada je tuženi ostvario dobit i njegov kapital daleko nadmašio obaveze prema zaposlenima; da je tuženi u periodu kada je poslovao sa iskazanom dobiti bio u mogućnosti da isplati zaostala dugovanja zaposlenima, nakon što su prevaziđeni poremećaji u poslovanju, ali da je i tada izbegavao isplatu duga; da je prvostepeni sud iz navedenih razloga usvojio tužbeni zahtev tužilje i da je, saglasno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, na dosuđene iznose glavnog potraživanja dosudio tužilji i zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog iznosa mesečne zarade, usled toga što tuženi nije blagovremeno isplatio razliku zarade.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je 24. decembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž1. 5339/08, kojom je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke i delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da na ime razlike zarade za period februar 1997. – maj 2001. godine isplati tužilji odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2005. godine pa do isplate, a preinačio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na svaki pojedinačni mesečni iznos, počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 31. decembra 2004. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da isplati tužilji razliku zarade; da se, u smislu odredaba člana 65. st. 2. i 3. Zakona o radnim odnosima koji je bio na snazi u spornom periodu, obaveza poslodavca da zaposlenima isplati razliku između garantovane i pripadajuće zarade aktivira čim poslovanje bude takvo da je poslodavac u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zaposlenima, odnosno po prestanku poremećaja u poslovanju usled kog poslodavac nije imao finansijskih mogućnosti za isplatu zarade zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom; da prema odredbi člana 223. Zakona o parničnom postupku tuženi snosi teret dokazivanja činjenice da je u navedenom periodu postojao poremećaj u poslovanju, a da tužilja snosi teret dokazivanja činjenice da je taj poremećaj prestao i da je potraživanje razlike zarade dospelo; da iz nalaza i mišljenja veštaka proizlazi da je poremećaj u poslovanju tuženog trajao do 2005. godine i da je obaveza tuženog dospela 1. januara 2005. godine, kada su bili ispunjeni uslovi za isplatu razlike zarade tužilji; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je dosudio tužilji zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog potraživanja počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa; da je poremećaj u poslovanju tuženog prestao 1. januara 2005. godine i da je tuženi od tog dana u obavezi da isplati razliku zarade tužilji, pa je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu , tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi isplati zakonsku zateznu kamatu na svaki pojedinačni mesečni iznos, počev od datuma dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do 31. decembra 2004. godine.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1638/08 od 26. marta 2008. godine i Gž1. 4125/08 od 24. decembra 2008. godine, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 20. septembra 2007. godine doneo presudu P. 7887/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje Svetlane Gicić i obavezao tuženog A.D. “Tehnohemija“ iz Beograda da na ime razlike zarade za period februar 1997. – mart 2000. godine isplati tužilji odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž1. 1638/08 odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je u navedenom periodu tuženi isplatio manju zaradu tužilji od one koja bi joj pripala, te da je na osnovu više odluka tuženog odložena isplata razlike zarade zaposlenima; da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 65. Zakona o radnim odnosima koji je važio u spornom periodu; da je tuženi tokom parnice isticao da je kod njega postojao poremećaj u poslovanju i da iz tog razloga nije bio u mogućnosti da izvrši svoje obaveze prema tužilji; da tuženi nije pružio dokaz za svoje tvrdnje, već je tokom postupka predlagao da se u ovom predmetu koriste nalazi i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke iz drugih predmeta a čemu se tužilja protivila; da je tužilja predložila da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost poremećaja u poslovanju tuženog i da je veštačenje obavio Miodrag Zečević, ali da je tuženi nakon obavljenog veštačenja prigovorio na ličnost veštaka navodeći da se on nalazi u rodbinskim odnosima sa punomoćnikom tužilje, usled čega je tužilja odustala od predloga da se nalaz navedenog veštaka koristi kao dokaz u ovom predmetu; da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je tuženi shodno odredbi člana 223. Zakona o parničnom postupku bio dužan da tokom postupka dostavi dokaze o poremećaju o poslovanju, te da on nije potkrepio svoje tvrdnje da je poremećaj u poslovanju bio razlog zbog koga nije isplatio pripadajuću zaradu tužilji; da tužilji pored dosuđenog iznosa glavnog potraživanja pripada i pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do isplate, saglasno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima; da je bez uticaja činjenica da je tuženi uz žalbu dostavio nalaz i mišljenje veštaka Tomislava Anđelkovića, jer se, u smislu odredbe člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku, uz žalbu mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave; da je glavna rasprava u ovoj pravnoj stvari zaključena 20. septembra 2007. godine, te se tuženi ne može pozivati na nalaz i mišljenje veštaka od 10. jula 2007. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. jula 2007. godine doneo presudu P. 7894/06, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje Dušanke Jovanović i obavezao tuženog A.D. “Tehnohemija“ iz Beograda da na ime razlike zarade za period februar 1997. – oktobar 2000. godine isplati tužilji odgovarajući novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 4125/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke koji se odnosi na isplatu razlike zarade za traženi period, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2002. godine i u stavu drugom izreke; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke koji se odnosi na početak toka zakonske zatezne kamate na glavno potraživanje, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje da joj se isplati zakonska zatezna kamata na svaki pojedinačni mesečni iznos do 1. januara 2002. godine. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je u navedenom periodu tuženi isplatio tužilji manju zaradu od one koja joj pripada i da je tuženi doneo odluku od 9. oktobra 2001. godine po kojoj će se razlika zarade za period februar – decembar 1997. godine isplatiti svim zaposlenima najkasnije do 31. decembra 2001. godine, da je tu odluku prihvatio i reprezentativni sindikat tuženog, ali da tuženi svoju obavezu nije ispunio pravdajući se poremećajem u poslovanju; da tuženi na osnovu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da posluje sa poremećajem; da prema odredbama Zakona o radnim odnosima zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu i da je vreme njene dospelosti različito određeno u zavisnosti od toga da li je poslodavac u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarade zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, a kako je to regulisano odredbama čl. 94. i 95. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da kod tuženog nije bilo poremećaja u poslovanju, tim pre što se tuženi odlukom od 9. oktobra 2001. godine obavezao da će svim zaposlenima najkasnije do 31. decembra 2001. godine isplatiti razliku zarade, iz čega proizlazi da je tuženi tada bio u mogućnosti da izmiri sva dugovanja; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da isplati tužilji razliku zarade, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo u delu odluke o početku toka kamate na iznos glavnog potraživanja; da se početak toka kamate ima računati prema rokovima iz odluke tuženog od 9. oktobra 2001. godine, po kojoj je tuženi bio u obavezi da isplati razliku zarade zaposlenima najkasnije do 31. decembra 2001. godine; da je, u tom kontekstu, obaveza tuženog dospela 1. januara 2002. godine i da od tog dana, po oceni drugostepenog suda, počinje da teče zakonska zatezna kamata.

5. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 65. st. 1, 2. i 3. Zakona o radnim odnosima (“Službeni glasnik RS“, broj 559/06), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, je bilo propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati odgovarajuću zaradu, u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom i da je poslodavac, kada usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti, te da je poslodavac dužan da, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, isplati zaposlenom razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom.

Odredbom člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je našao da najpre treba ispitati da li u parničnim postupcima koji su se vodili pred navedenim prvostepenim i drugostepenim sudom postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrdili da tuženi poslodavac nije isplatio podnositeljki razliku zarade za traženi period i da tuženi nije izmirio obavezu prema podnositeljki usled poremećaja u njegovom poslovanju. Drugostepeni sud u ovoj pravnoj stvari je izveo drugačiji pravni zaključak u pogledu početka toka zakonske zatezne kamate kao sporednog potraživanja, nalazeći da obaveza tuženog na isplatu razlike zarade dospeva nakon prestanka poremećaja u njegovom poslovanju i da od tog dana počinje da teče zakonska zatezna kamata, te je preinačio prvostepenu presudu u tom delu. Isti prvostepeni i drugostepeni sud su u predmetu P. 7887/06 našli da tuženi poslodavac nije isplatio tužilji, koleginici podnositeljke ustavne žalbe, razliku zarade za traženi period i da tuženi, u smislu odredaba člana 223. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da zbog poremećaja u poslovanju nije bio u mogućnosti da ispuni svoju obavezu prema tužilji, te su postupajući sudovi obavezali tuženog da pored glavnog potraživanja isplati tužilji i zakonsku zateznu kamatu počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, saglasno odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu su u predmetu P. 7894/06 utvrdili da tuženi poslodavac nije isplatio tužilji, takođe koleginici podnositeljke ustavne žalbe, razliku zarade za traženi period i da tuženi nije dokazao da zbog poremećaja u njegovom poslovanju nije izmirio svoju obavezu prema tužilji, s tim što je navedeni drugostepeni sud zauzeo pravni stav da obaveza isplate razlike zarade dospeva 1. januara 2002. godine, uzimajući u obzir odluku tuženog od 9. oktobra 2001. godine, te je, stoga, preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu.

Polazeći od prirode prava koja su zaposleni tuženog pokušali da ostvare sudskim putem u navedenim postupcima, Ustavni sud ističe da obaveza poslodavca da isplati zaposlenima razliku zarade dospeva u zavisnosti od razloga neisplate celog iznosa zarade, te da, u slučaju kada taj razlog predstavlja poremećaj u poslovanju poslodavca, navedena obaveza dospeva nakon prestanka tog poremećaja i da od tog momenta počinje da teče zakonska zatezna kamata.

Imajući u vidu da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrdili da tuženi nije isplatio podnositeljki razliku zarade usled poremećaja u njegovom poslovanju, te da su isti sudovi u predmetima P. 7887/06 i P. 7894/06 zaključili da tuženi nije izmirio istu obavezu prema tužiljama iz drugih razloga (a što je sve imalo za pravnu posledicu i drugačiju odluku u pogledu zakonske zatezne kamate kao sporednog potraživanja), Ustavni sud je ocenio da u navedena tri predmeta ne postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja kao nužna pretpostavka za utvrđivanje povrede prava podnositeljke na jednaku zaštitu prava. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da osporenom drugostepenom presudom, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog primene diskriminatornog kriterijuma

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti