Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu penzije koji traje preko sedam godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete, a nadležnim organima naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi C. K . iz G, Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba C. K , i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima u predmetu broj 56794, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. C. K . iz G, Savezna Republika Nemačka, je 26. avgusta 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 23, 32. i 58. Ustava Republike Srbije u upravnosudskom postupku navedenom u tački 1. izreke.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 14. avgusta 2007. godine podneo zahtev Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Odeljenje za penzijsko i invalidsko osiguranje po međunarodnim ugovorima, za isplatu penzije po rešenju ovog organa broj 56974 od 26. maja 1981. godine, pa je rešenjem prvostepenog organa broj 56974 od 7. jula 2008. godine određeno da se podnosiocu uspostavlja isplata srazmernog dela invalidske penzije po rešenju broj 56974 od 26. maja 1981. godine, počev od 14. avgusta 2006. godine. Podnosilac ustavne žalbe je 16. septembra 2008. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, navodeći da mu pripada pravo na isplatu penzije počev od 1976. godine. Prvostepeni organ je žalbu sa svim spisima predmeta 24. oktobra 2008. godine dostavio drugostepenom organu na odlučivanje. Rešenjem drugostepenog organa broj 1246 od 28. novembra 2008. godine žalba je odbijena kao neosnovana. Okružni sud u Beogradu je presudom U. 29/09 od 1. juna 2009. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio drugostepeno rešenje.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je 10. avgusta 2009. godine doneo rešenje broj 1246, kojim je žalba podnosioca delimično uvažena i poništeno prvostepeno rešenje od 7. jula 2008. godine. Prvostepeni organ je novo rešenje doneo 21. januara 2010. godine. Rešenjem drugostepenog organa broj 1246 od 8. aprila 2010. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena 26. februara 2010. godine protiv prvostepenog rešenja. Navedeni konačni upravni akt je poništen presudom Upravnog suda U. 21615/10 od 15. decembra 2010. godine.

U ponovnom postupku, drugostepeni organ je 13. januara 2011. godine doneo rešenje broj 1246, kojim je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana. U upravnom sporu po tužbi podnosioca, Upravni sud je presudom U. 3747/11 od 31. januara 2014. godine ponovo uvažio tužbu i poništio navedeni konačni upravni akt, te je drugostepeni organ u ponovnom postupku doneo rešenje broj 1246 od 20. februara 2014. godine, kojim je žalba podnosioca uvažena, te je poništeno prvostepeno rešenje od 21. januara 2010. godine.

Prvostepeni organ je 5. avgusta 2014. godine doneo rešenje broj 56974, kojim je određeno da se podnosiocu ustavne žalbe uspostavlja isplata srazmernog dela invalidske penzije određene rešenjem broj 56974 od 26. maja 1981. godine, počev od 1. februara 2005. godine.

Dopisom od 9. oktobra 2014. godine, uz koji su dostavljeni spisi predmeta, upravni organ je obavestio Ustavni sud da je prvostepeno rešenje broj 56974 od 5. avgusta 2014. godine ekspedovano 6. avgusta 2014. godine, ali da se dostavnica o prijemu nije vratila tom organu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem upravnih organa i nadležnih sudova u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu za isplatu penzije, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je utvrdio da je upravni postupak povodom koga je podneta ustavna žalba pokrenut 14. avgusta 2007. godine, zahtevom podnosioca, te da nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da postupak traje preko sedam godina.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ispitujući postupanje upravnih organa i sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje upravnih organa i nadležnih sudova koji su odlučivali u upravnom sporu prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta utvrdio da su za sedam godina u predmetnom postupku doneta tri prvostepena rešenja, pet rešenja drugostepenog organa i da su vođena tri upravna spora. Sud koji je odlučivao u upravnom sporu je više puta poništavao konačne upravne akte i nalagao upravnim organima da otklone propuste u postupanju. Pri tome je nadležni sud davao jasne i precizne primedbe po kojima su upravni organi obavezni da postupaju, odnosno ukazivano im je, između ostalog, da nije na pouzdan način utvrđena činjenica da li je podnosiocu izvršena uredna dostava pismena, kako bi se uopšte moglo utvrditi od kada podnosiocu pripada pravo na isplatu penzije. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet ''Pavlyulynets v. Ukraina'', predstavka br. 70767/01 od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'', predstavka br. 17271/04 od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima materijalni interes da nadležni organi odluče o osnovanosti njegovog zahteva u razumnom roku. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije koristio sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, kako bi se moglo smatrati da je pokušao da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njegovim pravima. Konkretno, nakon podnošenja zahteva podnosioca, prvostepeni organ je odlučio o zahtevu nakon skoro godinu dana. Podnosilac je imao mogućnost da već nakon dva meseca od podnošenja zahteva, imajući u vidu da u tom roku nije odlučeno o njegovom zahtevu, podnese najpre žalbu, a potom i druga sredstva protiv „ćutanja uprave“. Dalje, nakon što je rešenjem drugostepenog organa od 10. avgusta 2009. godine poništeno prvostepeno rešenje, prvostepeni organ je novo rešenje doneo 21. januara 2010. godine. I u ovom periodu su podnosiocu stajala na raspolaganju pravna sredstva kojima bi pokušao da doprinese ubrzanju postupka.

Ustavni sud je, međutim, imajući u vidu sve prethodno navedeno, ocenio da navedeno ponašanje podnosioca ustavne žalbe ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za nedelotvorno postupanje organa koji vode postupak.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u ovom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, te naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere da se postupak što pre okonča, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u tač. 1. i 3. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu u predmetnom postupku povređena načela i prava zajemčena odredbama čl. 23, 32. i 58. Ustava, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao preuranjenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, imajući u vidu da predmetni postupak još uvek nije okončan, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe istakao i zahtev za naknadu materijalne štete, te da je osporeni postupak i dalje u toku, Ustavni sud je našao da je taj zahtev preuranjen, pa je isti odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u penzijskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti