Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko šest godina. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4003/2017
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Zmajeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vrbasu u predmetu P. 316/13, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B , iz Zmajeva izjavio je Ustavnom sudu, 10. maja 2017. godine, preko punomoćnika Z . S, advokata iz Vrbasa , ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Vrbasu P. 316/13 od 7. oktobra 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 15/17 od 29. marta 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je označeno pravo povređeno jer je sud odredio izvođenje dokaza saslušanjem tu ženih zamolnim putem, iako za tim nije bilo potrebe, na koji način je odstupljeno od načela neposrednosti i kontradiktornosti, odnosno podnosilac je onemogućen da se suoči sa tuženima i postavlja im pitanja. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je tužba podneta 2010. godine, prvostepena presuda je doneta tek nakon šest godina i odloženo je preko 20 ročišta za glavnu raspravu, iako u zahtevu nije izričito istaknuta povreda ovog prava. P odnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Vrbasu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 316/13 , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podne o je 4. novembra 2010. godine tužbu Osnovnom sudu protiv tri tužena, radi utvrđenja suvlasničkog udela na nepokretnosti.

Nakon prijema odgovora na tužbu, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 28. februar 2011. godine i isto je odloženo zbog nemogućnosti tuženih da na isto pristupe.

U toku 2011, 2013, 2014, 2015. i 2016. godine održano je 11 ročišta za glavnu raspravu, izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka, zatim dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka građevinske struke, kao i saslušanje parničnih stranaka (tuženi su saslušani zamolnim putem od strane Osnovnog suda u Podgorici), dok je 12 ročišta odloženo, uglavnom zbog nemogućnosti prvotuženog da pristupi na zakazano ročište ili neuredne dostave poziva za glavnu raspravu. Rešenjem donetim n a ročištu održanom 29. avgusta 2016. godine prvotuženom je određen privremeni zastupnik za primanje pismena.

Rešenjem Osnovnog suda P. 57869/10 od 23. novembra 2011. godine postupak je prekinut zbog smrti prvotužene, a po predlogu tužioca rešenjem od 15. januara 2013. godine određen je nastavak postupka i utvrđeno da zakonski naslednik prvotužene stupa u parnicu kao tuženi.

Na ročištu održanom 7. oktobra 2016. godine zaključena je glavna rasprava i istog dana Osnovni sud je doneo presudu P. 316/13 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je po osnovu ulaganja, dogradnje i adaptacije porodične stambene zgrade suvlasnik sa 18/32 udela predmetnih nepokretnosti.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž. 15/17 od 29. marta 2017. godine kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 316/13 od 7. oktobra 2016. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi: da su u predmetnoj nepokretnosti na kojoj tužilac traži utvrđenje suvlasničkog udela živeli njegov otac i brat; da tužilac nije bio član navedene porodične zajednice; da tužilac nije vršio materijalna ulaganja u renoviranje, adaptaciju i dogradnju predmetne nepokretnosti, već da su to činili njegov otac i brat koji su u kući živeli i raspolagali sredstvima od kojih su radovi izvođeni; da je tužilac fizičkim radom, u prilikama kada je dolazio iz Nemačke, pomagao u obavljanju radova na kući, te da je doneo ploče za krov na terasi; da je tužilac nasleđivanjem stekao 2/16 udela na predmetnim nepokretnostima. Dalje je navedeno da u situaciji kada zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno, tužilac na osnovu pomaganja fizičkim radom ocu i bratu kao suvlasnicima predmetne nepokretnosti u vreme vršenja radova na objektu ne može da stekne pravo svojine, odnosno ne može da uveća svoj suvlasnički udeo (koji je stekao nasleđem). Izjašnjavajući se na žalbene navode tužioca, drugostepeni sud navodi i to da u predmetnom postupku nisu povređena načela neposrednosti i kontradiktornosti. Ovo stoga što opredeljenje suda da izvede dokaz saslušanjem parničnih stranaka podrazumeva ne samo saslušanje tužioca, već i saslušanje tuženih, koji su u konkretnom slučaju, u skladu sa odredbom člana 264. Zakona o parničnom postupku, saslušani zamolnim putem, a tužilac se na njihove iskaze izjasnio na ročištu održanom 7. oktobra 2016. godin e.

Drugostepena presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 19. aprila 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuje, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. novembra 2010. godine podnošenjem tužbe Osnovnom sudu, a da je pravnosnažno okončan 29. marta 2017. godine, donošenjem drugostepene presude. Ustavni sud je utvrdio da je parničn i postupak trajao nešto preko šest godina, što može ukazivati na to da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u p ostupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi mogao opravdati trajanje osporenog parničnog postupka duže od šest godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za utvrđenje suvlasničkog udela, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja, i to bez obzira na činjenicu da je postupak oko godinu dana bio u prekidu zbog smrti prvotužene . S tim u vezi, Ustavni sud posebno ukazuje na to da je od podnošenja tužbe sudu pa do donošenja prvostepene presude proteklo šest godina, da je 12 ročišta odloženo, većina zbog nemogućnosti prvotuženog da pristupi na zakazano ročište ili neuredne dostave poziva za glavnu raspravu, a da je Osnovni sud tek na ročištu održanom 29. avgusta 2016. godine prvotuženom odredio privremenog zastupnika za primanje pismena.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe.

8. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovom prilikom naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporene presude.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge o tome zbog čega smatra da tužilac nema pravo na uvećanje svog suvlasničkog udela na spornim nepokretnostima, kao i zbog čega mu saslušanjem tuženih zamolnim putem nije onemogućeno da raspravlja pred sudom. Ovakvo obrazloženje osporene drugostepene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pa je Ustavni sud, polazeći od navedenog, ocenio da se navodi podnosioca kojima izražava nezadovoljstvo pravnosnažnim ishodom predmetnog spora ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih ak ata.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Osnovnog suda P. 316/13 od 7. oktobra 2016. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 15/17 od 29. marta 2017. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti