Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao osam godina i četiri meseca, što je neprihvatljivo dugo, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R . iz Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 12658/09, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48582/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2.. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Mini starstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. R . iz Požarevca je, 4. aprila 2018. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 12658/09, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48582/10.

U ustavnoj žalbi se u osnovnim crtama iznosi tok osporenog parničnog postupka koji je trajao devet godina i p redlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku i podnositeljki dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000 evra, u dinarskoj pro tivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48582/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. oktobra 2009. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotužene Republike Srbije – Ministarstvo rada i socijalne politike i drugotuženog privrednog društva „T.“ d.o.o. iz Š, opština Požarevac, radi naknade štete zbog povrede na radu, koja je zavedena pod brojem P. 12658/09.

Prvi opštinski sud u Beogradu je dostavio tužbu na odgovor tuženima, a 2010. godine postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 48582/10.

Do donošenja prvostepene presude u ovom sporu 3. februara 2015. godine, prvostepeni sud je zakazao 18 ročišta, od kojih nije održano osam, i to: tri iz razloga na strani suda, dva zbog nedolaska sudskog veštaka na ročište, jedno iz razloga na strani tuženog i dva zbog štrajka advokata.

Na prvom održanom ročištu 11. maja 2010. godine ostavljen je rok punomoćniku tužilje da dostavi predloge svedoka, s tim da će se novo ročište zakazati nakon postupanja po nalogu suda, što je tužilja učinila podneskom od 2. novembra 2010. godine.

Podnositeljka je podneskom od 15. novembra 2012. godine precizirala tužbeni zahtev, a podneskom od 8. februara 2013. godine povukla tužbu u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, o čemu je prvostepeni sud doneo rešenje P. 48582/10 od 10. juna 2013. godine.

U sprovedenom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je tri puta saslušao tužilju u svojstvu parnične stranke, saslušao zakonskog zastupnika tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušao tri svedoka, od Zdravstvenog centra u Požarevcu pribavio medicinsku dokumentaciju tužilje i, na predlog tužilje, izveo dokaz veštačenjem putem veštaka medicinske struke.

Veštačenje putem sudskih veštaka ortopeda – hirurga traumatologa M. P. i neurohirurga Z. Đ. je određeno 31. januara 2012. godine; veštak Z. Đ. je svoj nalaz i mišljenje dostavio 9. avgusta 2012. godine, a zajednički nalaz i mišljenje oba veštaka su dostavila sudu 30. oktobra 2012. godine; povodom primedbi tuženog, veštaci su saslušani na ročištu 1. marta 2013. godine i pismeno su se izjasnili 15. marta 2013. godine.

Na predlog tuženog, prvostepeni sud je 9. maja 2013. godine odredio komisijsko veštačenje putem veštaka ortopeda – traumatologa i neuropsihijatara, ali s obzirom na to da tuženi nije uplatio predujam troškova, ovo rešenje je stavio van snage na ročištu 3. februara 2015. godine , na kome je zaključio glavnu raspravu.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 48582/10 od 3. februara 2015. go dine delimično usvojio i delimično odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog fizičkih bolova, umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljenog straha i na ime naruženosti.

Protiv navedene prvostepene presude tužilja je izjavila žalbu 29. aprila 2015. godine, a tuženi 8. maja 2015. godine. Žalbe sa spisima predmeta su dostavljene Apelacionom sudu u Beogradu 12. juna 2015. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 3359/16 od 19. januara 2018. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 48582/10 od 3. februara 2015. godine u st. prvom, drugom i trećem izreke. Presuda je dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 13. marta 2018. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS “, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. va žećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 27. oktobra 2009. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 19. januara 2018. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao osam godina i nepuna četiri meseca, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od stava da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, kao što su složenost spora, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o, pre svega, činjenično relativno složenom sporu u kome je istaknut zahtev za naknadu više vidova nematerijalne štete, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno sprovođenje i okončanje parničnog postupka.

Podnositeljka je, međutim, i sam a doprine la trajanju osporenog postupka, time što je na prvom održanom ročištu njen punomoćnik tražio dodatni rok kako bi dostavio sudu imena svedoka, od čega je zavisilo zakazivanje narednog ročišta, a što je on učinio posle više od pet i po meseci.

Po oceni Ustavnog suda, ne može se staviti na teret suda ni neodržavanje dva ročišta zbog štrajka advokata (27. juna i 22. oktobra 2014. godine).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog parničnog postupka dali nadležni sud ovi svojim neefikasnim postupanjem. Neefikasno postupanje prvostepenog suda, koje je odlučujuće doprinelo da prvostepeni postupak traje pet godina i tri meseca, ogleda se naročito u pasivnosti suda u odnosu na postupanje veštaka , koji su svoja veštačenja dostavili posle više od četiri meseca, odnosno posle više od sedam meseci od dostavljanja poziva da odmah preuzmu spise radi veštačenja, a uredno pozvani veštak se dva puta nije odazvao pozivu suda , usled čega su ročišta odlagana; takođe, došlo je i do zakazivanj a ročišta u razmaku od više od pet meseci (7. juna, a zatim 11. novembra 2011. godine). Apelacioni sud u Beogradu je takođe prekoračio standarde razumnog roka za postupanje, jer je presudu kojom je odbio žalbe i potvrdio prvostepenu presudu doneo posle dve godine i sedam meseci od dostavljanja spisa prvostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 12658/09, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 48582/10, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tačk i 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret suda i doprinos podnositeljke ustavne žalbe trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti