Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava i da nisu povređena prava podnosioca na pravično suđenje i rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mileta Paunovića iz Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mileta Paunovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 157/10 od 30. juna 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mile Paunović iz Požarevca je 4. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Ružice Lekić, advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 157/10 od 30. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom odbijena kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude, kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. Ističe se da je revizijski sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer podnosilac nije mogao biti odgovoran za povredu radne obaveze koja u vreme izvršenja nije bila propisana aktom poslodavca i ugovorom o radu. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, poslodavac je mogao da mu otkaže ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline, samo iz razloga koji su unapred bili taksativno propisani tačkom 10. ugovora o radu, kao radnje koje predstavljaju povredu radne obaveze – nepoštovanje radne discipline. U prilog ove tvrdnje, poziva se na odredbu člana 7. stav 2. tada važećeg Zakona o radu, kojom je bilo propisano da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova propisanih zakonom.

2. U postupku prethodnog ispitivanja podneska utvrđeno je da uz ustavnu žalbu nisu dostavljeni svi dokazi od značaja za odlučivanje propisani članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), odnosno da nisu dostavljeni prepisi presude Opštinskog suda u Požarevcu P1. 230/06-48 od 11. februara 2008. godine i presude Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 246/08 od 8. septembra 2008. godine.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 14. marta 2011. godine, obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe o tom nedostatku koji sprečava postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi prepise navedenih akata. Punomoćnik podnosioca je ovim dopisom upozoren da će ustavna žalba biti odbačena, ukoliko se u ostavljenom roku ne otkloni nedostatak koji onemogućava postupanje po istoj.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je 29. marta 2011. godine dostavio prepise traženih sudskih odluka.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Požarevcu P1. 230/06-48 od 11. februara 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog preduzeća „Veolia Transport Litas“ AD Požarevac, kojim je tražio da se poništi kao nezakonita odluka tuženog broj 965 od 10. februara 2003. godine, kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu broj 264 od 1. avgusta 2002. godine, te da se obaveže tuženi da tužioca vrati na posao u roku od osam dana po prijemu presude, pod pretnjom izvršenja. U stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi štetu na ime izostale zarade za period od 10. februara 2003. godine do 23. marta 2003. godine u opredeljenom novčanom iznosu, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i da mu tuženi za navedeni period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. U stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi proističe: da je tužilac na osnovu ugovora o radu broj 264 od 1. avgusta 2002. godine bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu bravara; da mu je rešenjem tuženog od 10. februara 2003. godine otkazan ugovor o radu, zbog toga što se 23. januara 2003. godine u toku radnog vremena u poslovnim prostorijama tuženog obratio pogrdnim rečima zaposlenom S. D, a potom ga i dva puta fizički napao u prisustvu više zaposlenih; da su prisutni zaposleni sprečili zaposlenog S. D. da fizički napadne tužioca; da je tužilac, pre otkaza ugovora o radu, u više navrata dolazio u verbalni sukob sa pretpostavljenim, zbog organizacije rada, a jednom prilikom mu je zapretio da će se sa njim fizički obračunati; da je tužiocu tokom 2000. godine rešenjem pravnog prethodnika tuženog izrečena disciplinska mera novčane kazne u visini 10 % od zarade u trajanju od dva meseca, zbog toga što je naneo lakšu telesnu povredu drugom zaposlenom, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 24. stav 1. tač. 4, 5. i 11. Kolektivnog ugovora o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti zaposlenih u DP „Litas“ iz Požarevca.

Po oceni prvostepenog suda, tuženi je pravilno zaključio da je konkretno ponašanje tužioca predstavljalo kršenje radne discipline, odnosno takvo ponašanje zaposlenog koje narušava disciplinu rada (organizacionu, tehnološku, komunikacionu i drugu), do te mere da mora biti prekinuto otkazom, odnosno onemogućavanjem zaposlenom da nastavi rad kod poslodavca.

Presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž1. 246/08 od 8. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, dajući dovoljne razloge za svoju odluku, koje u svemu prihvata i drugostepeni sud. Drugostepeni sud je našao da otkazni razlog propisan odredbom člana 104. stav 1. tačka 4) tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01, 73/01 i 24/05), zbog koga je tužiocu prestao radni odnos, ne iziskuje da se unapred predvide radnje nepoštovanja radne discipline, već da svako ponašanje zaposlenog kojim se narušavaju pravila unutrašnjeg reda, potrebe radne discipline i pravila ponašanja prema ostalim zaposlenima i trećim licima, može dovesti do otkaza, uz uslov da je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Pri tome, ponašanje zaposlenog koje predstavlja nepoštovanje radne discipline treba da bude, po razumnoj oceni, nepodnošljivo, što se procenjuje u svakom konkretnom slučaju. S obzirom na to da se tužilac nedolično ponašao u poslovnim prostorijama poslodavca u prisustvu više lica (verbalni sukob upućivanjem pogrdnih reči, a potom i fizički sukob sa istim zaposlenim), uzimajući u obzir da mu je zbog ranijeg sličnog ponašanja (verbalni i fizički sukob sa drugim zaposlenim) bila izrečena disciplinska mera novčana kazna, drugostepeni sud je ocenio da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je navedeno ponašanje zaposlenog predstavljalo povredu radne discipline i takvo ponašanje zbog koga zaposleni nije mogao da nastavi rad kod poslodavca. Pored toga, drugostepeni sud je posebno istakao da tužiocu nije otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze predviđene ugovorom o radu koju je učinio svojom krivicom, već zbog nepoštovanja radne discipline, koja podrazumeva takvo ponašanje zaposlenog koje se javlja u različitim pojavnim oblicima, ali uvek tako da se ne može tolerisati.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 157/10 od 30. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude, u odnosu na odluku kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj odluke tuženog broj 965 od 10. februara 2003. godine o otkazu ugovora o radu, dok je u stavu drugom izreke, odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude, u odnosu na odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete zbog izostale zarade i uplate doprinosa. Po oceni revizijskog suda, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer je nepoštovanje radne discipline od strane tužioca u konkretnom slučaju predstavljalo zakonski i ugovorni otkazni razlog.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su osporenom sudskom odlukom povređene odredbe člana 32. stav 1. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava (iako je označio povredu odredbe člana 60. stav 3. Ustava, čiji sadržaj nije naveo u ustavnoj žalbi):

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava jemči se svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog pokretanja postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. st. 1. i 4. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na rad, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći.

5. Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi navedenih Ustavom zajemčenih prava zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava u osporenoj revizijskoj presudi, koju obrazlaže, sa jedne strane, pogrešnom ocenom postupajućih sudova o tome da mu je ugovor o radu mogao biti otkazan neposrednom primenom odredbe člana 104. stav 1. tačka 4) tada važećeg Zakona o radu, a sa druge strane, da nije primenjena odredba člana 7. stav 2. navedenog zakona, koja je predviđala primenu odredaba opšteg akta i ugovora o radu koje su za zaposlenog bile povoljnije u odnosu na odredbe zakona.

Polazeći od razloga na kojima su parnični sudovi zasnovali svoju ocenu o neosnovanosti navoda podnosioca ustavne žalbe iznetih u prilog tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac u ustavnoj žalbi ponavlja navode koje je iznosio u žalbi protiv prvostepene presude i u reviziji protiv drugostepene presude, a koje je detaljno ocenio, pre svega, drugostepeni sud, dajući jasne i obrazložene razloge za zauzete pravne stavove u svojoj odluci. Takve stavove prihvatio je i Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi.

Ustavni sud konstatuje da je otkazni razlog koji je u konkretnom slučaju bio primenjen, omogućavao poslodavcu da otkaže ugovor o radu ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Za primenu navedenog otkaznog razloga bilo je potrebno da zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno da se ponaša suprotno pravilima sadržanim u različitim aktima poslodavca ili da se zaposleni na radu ili u vezi sa radom ponaša tako da to, po proceni poslodavca u konkretnom slučaju, predstavlja ponašanje koje ugrožava proces rada, odnose između zaposlenih ili je uopšte takvo da, prema svim okolnostima slučaja, mora biti prekinuto otkazom ugovora o radu. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju primenjivala odredba člana 104. stav 1. tačka 4) ranije važećeg Zakona o radu, kojom za razliku od odredbe člana 179. stav 1. tačka 3) važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, nije bilo predviđeno da pravila radne discipline i radnje koje predstavljaju njeno kršenje moraju biti propisane opštim aktom poslodavca. Dakle, tada važeća odredba Zakona o radu nije izričito utvrđivala neophodnost prethodnog propisivanja pravila radne discipline opštim aktom poslodavca kao uslova za primenu ovog otkaznog razloga. Uostalom, i da su aktom poslodavca bile propisane radnje koje predstavljaju kršenje radne discipline, poslodavac je mogao zaposlenom da otkaže ugovor o radu iz navedenog zakonskog razloga ukoliko je ponašanje zaposlenog predstavljalo takav akt nediscipline da nije mogao da nastavi rad kod poslodavca.

Pored toga što se primena ovog otkaznog razloga ostvarivala neposrednom primenom navedene zakonske odredbe, nezavisno od toga da li je bila unapred propisana opštim aktom poslodavca, na njenu primenu je nesporno upućivala i odredba tačke 11. ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti broj 264 od 1. avgusta 2002. godine (ugovor o radu). Naime, navedenom ugovornom odredbom izričito je bilo propisano da je svaka od ugovornih strana mogla da otkaže ugovor pod uslovima i u slučajevima utvrđenim zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom. Otuda i zaključak Vrhovnog kasacionog suda iznet u osporenoj presudi da je nepoštovanje radne discipline od strane podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavljalo zakonski i ugovorni otkazni razlog.

Imajući u vidu da se u ustavnoj žalbi ističe da je otkaz ugovora o radu mogao da usledi samo ukoliko je ponašanje zaposlenog u vreme izvršenja već bilo propisano aktom poslodavca, kao ponašanje koje predstavlja povredu radne obaveze – nepoštovanje radne discipline, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe, u suštini, izjednačava dva posebna Zakonom o radu propisana otkazna razloga. Iako povreda radne obaveze i nepoštovanje radne discipline spadaju u grupu disciplinskih razloga za otkaz ugovora o radu, oni predstavljaju dva različita instituta koja su bila utvrđena odredbama člana 104. stav 1. tač. 3) i 4) ranije važećeg Zakona o radu, čiji su međusobni odnos i uslovi primene bili predmet detaljne analize u drugostepenoj presudi. Stoga je bespredmetno ponovno pozivanje u ustavnoj žalbi na to da su pojedinačne radnje, koje su, kao povrede radne obaveze, bile propisane tačkom 10. ugovora o radu, jedino bile relevantne za otkaz ugovora o radu zbog „povrede radne obaveze – nepoštovanja radne discipline“.

U situaciji kada je radni odnos podnosioca ustavne žalbe prestao zbog nepoštovanja radne discipline, koja je kao otkazni razlog bila predviđena upućujućom odredbom tačke 11. ugovora o radu, nema mesta tvrdnji da je u konkretnom slučaju postojala povoljnija odredba ugovora o radu koja bi isključila primenu odredaba ranije važećeg Zakona o radu u delu kojim su bili propisani razlozi zbog kojih poslodavac mogao zaposlenom otkazati ugovor o radu.

Povodom navoda ustavne žalbe da u pravnosnažno okončanom parničnom postupku nije utvrđeno da je podnosilac svojim ponašanjem narušio radnu disciplinu kod poslodavca, Ustavni sud je ocenio da su parnični sudovi u obrazloženju nižestepenih presuda i revizijski sud u obrazloženju osporene presude izneli dovoljno jasne i razumljive razloge za svoju ocenu o tome da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao zaposlenog, prema svim okolnostima konkrenog slučaja, bilo takvo da nije mogao da nastavi rad kod poslodavca. Takođe, utvrđeno je da je u potpunosti ispoštovana zakonom propisana procedura koja je prethodila donošenju odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa podnosioca.

Kako je podnosilac ustavne žalbe nakon prestanka radnog odnosa zaštitu svojih prava ostvarivao u sudskom postupku, nesumnjivo je da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa uskraćivanjem prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, o čemu svedoče sudske odluke donete u konkretnom parničnom postupku.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je i u ovom slučaju navode ustavne žalbe o povredi ovog prava Ustavni sud cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da su prvostepeni i drugostepeni sud u obrazloženju svojih presuda, naveli dovoljne razloge za donete odluke i zauzete pravne stavove, što je u celini prihvatio Vrhovni kasacioni sud u obrazloženju osporene presude. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da je osporena revizijska presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. st. 1. i 4. Ustava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti