Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Iako je postupak bio složen i imao opravdan prekid, neefikasnost suda, uključujući četvorogodišnje kašnjenje u izradi presude, dovela je do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S . iz Beške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2404/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 252/98) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S . iz Beške podneo je, 30. aprila 2014. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemečnog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovni sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 2404/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 252/98).

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao preko 15 godina, kao i da je postupajućem sudiji prvostepenog suda bilo potrebno četiri godine da napiše obrazloženje presude. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava, te pravo na naknadu troškova ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 3404/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 18. maja 1998. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji protiv 11 tuženih, kojom je tražio da se utvrdi da ga je zaveštalac Z.M, usmenim zaveštanjem od 18. maja 1996. godine, označila kao naslednika cele njene imovine, što su tuženi dužni da trpe. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 252/98.

Opštinski sud u Inđiji zakazao je 12 ročišta, od kojih je pet održano, dok sedam nije održano jer poziv jednom od tuženih ili svedoka nije mogao da bude uručen. Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 252/98 od 25. juna 2001. godine, kojom je od odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda dostavljena je parničnim strankama 24. juna, odnosno 1. i 2. jula 2005. godine. Rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 1621/05 od 17. oktobra 2005. godine, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 252/98 od 25. juna 2001. godine, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 526/05, Opštinski sud u Inđiji je, posle četiri održana ročišta, doneo 2. novembra 2006. godine rešenje da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti Đ. M, jednog od tuženih, s tim da će se postupak nastaviti kada ga naslednici preminulog preuzmu ili kad ih sud, na predlog suprotne strane, pozove da to učine. Istim rešenjem konstatovano je da je u toku postupka preminuo i tuženi M . S, te da su umesto njega u parnicu stupila njegova tri naslednika.

Podneskom od 22. februara 2011. godine tužilac je tražio od Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji, pred kojim se predmetni postupak vodio posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, da nastavi predmetni parnični postupak, napominjući da je u međuvremenu preminuo i tuženi Ž. M, a da je naslednik sada pokojnih Đ . M . i Ž . M . – M. T, koja je već ranije označena kao tužena. Rešenjem P. 457/11 od 28. juna 2012. godine prvostepeni sud je odbio predlog za nastavak postupka, budući da je, nakon podnošenja zahteva tužioca, obavešten da su još tri tužena umrla (2003, 2008. i 2010. godine), što je, po prijemu obaveštenja, i utvrdio iz dopisa Ministarstva unutrašnjih poslova, dostavljenog na zahtev suda. Tužilac je podneskom od 30. januara 2013. godine obavestio sud da je preminula i tužena N . A . (2008. godine), a podneskom od 31. januara 2013. godine je tražio od suda da nastavi ranije prekinuti postupak. Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica u Inđiji je 1. marta 2013. godine doneo rešenje P. 196/13, kojim je odbio predlog za nastavak postupka, uz obrazloženje da je tužilac samo naveo imena lica za koje smatra da su naslednici sada pokojne tužene N . A, nedostavljajući dokaz za to. Takođe, u obrazloženju je navedeno da je sud pozvao lica koja je tužilac označio kao naslednike pok. A . M . da preuzmu postupak, ali da ta lica nisu naslednici, što je naknadno utvrđeno, uvidom u spise predmeta ostavinskog suda.

Nakon što je tužilac 26. septembra i 1. oktobra 2013. godine obavestio sud o svim naslednicima preminulih tužilaca, istovremeno vršeći subjektivno preinačenje tužbe, te zatražio da se nastavi predmetni parnični postupak, Osnovni sud u Sremskoj Mitrovici je 4. oktobra 2013. godine doneo rešenje kojim je nastavio ranije prekinut postupak, a predmet je dobio broj P. 2404/13. Predmetni parnični postupak okončan je sudskim poravnanjem zaključenim na ročištu održanom 29. aprila 2014. godine. Navedenim poravnanjem parnične stranke su se saglasile da tužilac povuče tužbu, a da će tuženi sa tužiocem zaključiti ugovor o prodaji nepokretnosti čiji je vlasnik bila zaveštalac Z.M. za ugovorenu cenu od 1.000 evra, kao i da će ovaj ugovor zaključiti 30 dana od pravnosnažnosti ostavinskog rešenja.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 18. maja 1998. godine Opštinskom sudu u Inđiji, pa do njegovog okončanje sudskim poravnanjem zaključenim 29. aprila 2014. godine, trajao skoro 16 godina, s tim da je taj postupak bio u opravdanom prekidu od 2. novembra 2006. do 4. oktobra 2013. godine, odnosno skoro sedam godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Devetogodišnje trajanje sudskog postupka, koliko je predmetni parniči postupak trajao neračunajući period opravdanog prekida, ukazuje, samo po sebi, da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, što potvrđuje i činjenica da je prvostepeni sud pismeni otpravak presude iz 2001. godine dostavio parničnim strankama tek 2005. godine, odnosno nakon četiri godine od donošenja te presude.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni parnični postupak bio složen, pre svega zbog velikog broja tuženih, te činjenice da je radi ocene o osnovanosti tužbenog zahteva bilo potrebno da se sasluša više svedoka. Navedeno je otežalo stvaranje uslova za održavanje ročišta, usled čega čak sedam ročišta nije održano. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odlugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).

Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac je imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, kao i da svojim ponašanjem u posmatranom devetogodišnjem periodu nije doprineo navedenoj dužini trajanja postupka

5. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je i pored opisane složenosti postupka, te objektivne nemogućnosti suda da u postupa u određenim situacijama, ocenio da je ključni doprinos njegovoj dužini trajanja dao parnični sud svojim neefikasnim postupanjem. Ustavni sud još jednom podseća da je zakonska obaveza parničnog suda da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja. Stoga je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao tački 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisanu složenost postupka, te objektivnu nemogućnost nadležnog suda da postupa. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedovoljno efikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PEDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti