Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 25 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji osporava ishod spora odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bežike Narandžić iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bežike Narandžić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 729/08 (ranije P. 712/85) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Bežika Narandžić iz Inđije je 3. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži Borjanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3306/10 od 24. juna 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnositeljka je istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 729/08.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da osporen i parnični postupak traje od 1985. godine, kada je i podnela tužbu Opštinskom sudu u Inđiji, radi utvrđenja prava svojine na osnovu ulaganja i sticanja u široj porodičnoj zajednici protiv 24 tužena. S obzirom da je spor okončan tek posle 25 godina, podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podn ositeljka ustavne žalbe ističe da se osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3306/10 od 24. juna 2010. godine, kojom je pravosnažno okončan ovaj spor , zasniva na pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju (kada su zidani objekti i kojeg su karaktera, da li ih je tužilja zidala sopstvenim sredstvima, da li je postojala saglasnost tuženih za njena ulaganja i sl.), te da je obrazloženje presude protivrečno, da sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da ona nije mogla steći pravo svojine na građevinskim objektima, te da u obrazloženju nije odgovoreno "niti na jedan navod iz njene žalbe". Pošto se ova drugostepena odluka više ne može napadati pravnim sredstvima, a zahvaćena je bitnim povred ama parničnog postupka, podnositeljka smatra da joj je pored povrede prava na pravično suđenje, povređeno i pravo na pravno sredstvo. Navodeći da je stekla pravo svojine na poslovnom prostoru sa magacinom, garažom i ostalim građevinskim objektima, a da su pravni prethodnici ne samo znali, već i dozvolili izgradnju objekata i omogućili da bude u mirnoj i zakonitoj državini na predmetnim nekretninama do njihove smrti, ili ukupno 20 godina, podnositeljka ističe da joj je osporenom odlukom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava. Predložila je da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava , poništi osporenu drugostepenu odluku, utvrdi njeno pravo na naknadu nematerijaln e štet e u visini od 1.500.000,00 dinara , materijalne štete zbog kršenja prava na imovinu u iznosu od 4.000.000,00 , štete u visini prouzrokovanih troškova parničnog postupka u iznosu od 715.896,00 dinara, kao i da joj dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskrać uju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), zahtevao od O snovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica Inđija dostavljanje spisa predmeta P. 729/08 ranijeg Opštinskog suda u Inđiji i odgovor suda, te je nakon izvršenog uvida u spise predmeta i odgovor od 4. februara 2013. godine , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podne la je 3. septembra 1985. godine tužbu Opštinskom sudu u Inđiji (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv 24 tužena, među kojima su bivši svekar i svekrva i drugi, radi priznanja prava svojine na nepokretnostima i pokretnim stvarima na osnovu ulaganja i sticanja u široj porodičnoj zajednici, a 4. septembra 1985. godine i predlog za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti koje su predm et tužbenog zahteva. Predmet je zaveden pod brojem P. 712/85. Nakon održanog pripremnog ročišta 2. oktobra 1985. godine i donošenja rešenja o usvajanju predložene privremene mere, Opštinski sud je do donošenja prve prvostepene presude P. 712/85 od 27. marta 1991. godine zakazao 17 ročišta za glavnu raspravu. Održano je 14 ročišta , dok tri nisu održana, i to: dva na predlog tužilje, a jedno ročište jer za tužene nije bilo uredne dostave poziva . Na održanim ročištima Opštinski sud je saslušao 15 svedoka, te saslušao u svojstvu parnične stranke tužilju i pet tuženih, odredio veštačenje od strane veštaka građevinske struke, izvršio uviđaj na licu mesta uz prisustvo veštaka, pribavio nalaz veštaka, saslušao veštaka, te pribavio i dopunski nalaz veštaka. Takođe, pravnosnažno je odlučeno o usvajanju privremene mere na predlog tuženih da se tužilji zabrani izvođenje radova na preuređenju dvorišnih prostorija i magacina u stambene prostorije.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 712/85 od 27. marta 1991. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celosti, a ona je obavezana da tuženima naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Sremskoj Mitorvici je rešenjem Gž. 1422/91 od 27. maja 1992. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Inđiji P. 712/85 od 27. marta 1991. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Predmet je pred Opštinskim sudom u Inđiji dobio novi broj P. 697/92.

U ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud u Inđiji je delimičnom presudom na osnovu priznanja P. 697/92 od 27. jula 1995. godine utvrdio pravo vlasništva tužilje na svim pokretnim stvarima iz tužbe, osim dve obućarske mašine i jedne ''frez'' mašine. Navedena presuda doneta je nakon tri odr žana od pet zakazanih ročišta (dva nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije). U 1993. godini održano je samo jedno ročište, a u 1994. godini nije bilo zakazanih ročišta , zbog čega je punomoćnik tužilje u dva navrata urgirao da se ročište zakaže.

Presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 697/92 od 14. aprila 1997. godine odlučeno je o prestalom delu tužbenog zahteva tužilje, i to tako što je odbijen njen tužbeni zahtev kojim je tražila prizn avanje prava vlasništva na 1/5 dela stambene zgrade koja je upisan a u ZKUL 5726 K.O. Inđija ili isplatu p rotivvrednosti od 75.000,00 dinara, te priznanje vlasništva na dograđenim objektima koji nisu upisani u zemljišno-knjižnom ulošku, a nalaze se na is toj parceli kao i pomenuta zgrada, te utvrđenje da tri obućarske mašine ne pripadaju zaostavštini tuženih pok. A.M. i E.M. Ovu odluku Opštinski sud je doneo nakon pet održanih ročišta na kojima je tužilja precizirala tužbeni zahtev, a Opštinski sud ponovo sproveo uviđaj na licu mesta, saslušao tri svedoka i tužilju kao stranku, te pribavio nalaz veštaka građevinske struke. Dva ročišta su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije i na predlog tuženih. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1577/97 od 17. novembra 1998. godine uvažio žalbu tužilje, ukinuo presudu Opštinskog suda u Inđiji P. 697/92 od 14. aprila 1997. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno raspravljanje i odlučivanje, s tim da se otklone procesni nedostaci u pogledu zastupanja tuženih i utvrdi ko su stranke u postupku , pošto je više tuženih preminulo tokom trajanja parnice .

U drugom ponovnom prvost epenom postupku P. 617/98, Opštinski sud je rešenjem od 17. marta 2005. godine odredio prekid postupka, s tim da će se postupak nastaviti kada svi naslednici iza šest tuženih koji su preminuli preuzmu parnicu. Do donošenja ovog rešenja bilo je zakaza no 11 ročišta za glavnu raspravu. Na deset održ anih ročišta (jedno je odloženo na predlog tuženih) , ponovo je izveden dokaz saslušanjem četiri stran ke, određeno novo veštačenje od strane veštaka građevinske struke po predlogu tužilje (koja je i pored tri urgencije suda kasnila četiri meseca sa uplato m predujma troškova veštačenja) i pribavljen nalaz veštaka, ali i pored više naloga parničnim strankama da dostave podatke o zakonskim naslednicima tuženih, te obraćanja suda Republičkom javnom pravobraniocu i Opštinskom javnom pravobranilaštvu Inđija, Opštinski sud nije uspeo da stvori procesne uslove za nastavak postupka. Odlučujući o tri predloga punomoćnika tuženih za nastavak postupka, Opštinski sud je donosio rešenja o odbijanju njegovih predloga , i to : 24. maja 2005. godine, 26. aprila 2006. godine i 31. jula 2007. godine. Na ova rešenja punomoćnik tuženih je ulagao žalbe, pa su prva dva rešenja potvrđena, a po žalbi na treće rešenje o odbijanju predloga za nastavak postupka, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1823/07 od 26. septembra 2008. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Inđiji P. 617/98 od 31. jula 2007. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Postupak je nastavljen 3. decembra 2008. godine, a p redmet je pred Opštinskim sudom u Inđiji zaveden pod novim brojem P. 729/08.

Nakon tri održana ročišta na kojima je tužilja precizirala tužbeni zahtev, te sprovedeno dopunsko veštačnje na okolnost vrednosti ulaganja tužilje u generalnoj popravci objekta - glavne zgrade, Opštinski sud u Inđiji je presudom P. 729/08 od 12. marta 2009. godine usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilje pa su obavezni tuženi (osim S.A.) da tužilji na ime ulaganja u porodičnu stambenu zgradu upisanu u ZKUL 5726, K.O. Inđija isplate iznos od 622.110,96 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. februara 2009. godine do isplate, sve srazmerno svom naslednom delu, te je utvrđeno da su obućarska mašina marke "Singer", frez mašine "Fapfel" i "Forbina" svojina tužilje, dok je odbijen njen primarni tužbeni zahtev da je po osnovu investicionog ulaganja ona vlasnik 1/5 dela navedene stambene zgrade; odbijen je, kao neosnovan , i tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je isključivi vlasnik na nekretnin ama u ZKUL 5726 , K.O. Inđija, označenih od strane RGZ - Služba za kat astar nepokretnosti Inđija u posedovnom listu 1511, i to - zgrada broj 2 u površini od 14m2, zgrada broj 4 u površini od 25m2, što u prirodi predstavlja poslovni prostor, objekat broj 3 u površini od 25m2 , što u prirodi predstavlja stan - garsonjeru, objekat broj 5 u površini od 25m2 , što u prirodi čini garažu i objekat broj 6 u površini od 36m2, što u prirodi čini magacin , kao i da se obavežu tuženi da trpe da ona upiše pravo svojine na tim nepokretnostima kada se steknu uslovi za to; odbijen je tužbeni zahtev tužilje u celini u odnosu na tuženog S.A; određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka . Protiv ove presude je punomoćnik tužilje, ovd e podnositeljke ustavne žalbe, izjavio žalbu 11. juna 2009. godine, a punomoćnik tuženih 3. juna 2009. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3306/10 od 24. juna 2010. godine, nakon održane rasprave i sprovedenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, žalba tuž enih je delimično usvojena, pa je preinačena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 729/08 od 12. marta 2009. godine u pobijanom usvajajućem delu eventualnog tužbenog zahteva , utoliko što su obavezani tuženi, svaki ponaosob , da isplate tužilji konkretne novčane iznose naznačene u izreci, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. februara 2009. godine, umesto ukupnog iznosa od 622.110,96 dinara, sve srazmerno svom naslednom delu , kako je bilo dosuđeno u stavu prvom izreke ožalbene presude, tužbeni zahtev preko dosuđenog je odbijen , a žalba tuženih u preostalom delu i žalba tužilje su takođe odbijeni i prvost epena presuda potvrđena. U obrazloženju osporene presude, drugostepeni sud je naveo da je prvostepena presuda doneta uz nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, te propuštanje da se n a osnovu izvedenih dokaza utvrde činjenice vezane za vrednost ulaganja u predmetnu nepokretnost, a zbog čega se n ije mogla ispitati valjanost primene ma terijalnog prava. Drugostepeni sud je , obzirom na to da je prvostepena presuda već bila ukidana, zakazao glavnu raspravu i saslušao veštaka građevinske struke, te nanovo utvrdivši činjenično stanje, našao da nisu osnovani žalbeni navodi tužilje da joj pripada pravo svojine na objektima označenim u katastru kao 3, 4, 5 i 6, jer iako se radi o posebnoj stambeno-poslovnoj celini, ta celina je ispunila uslove za posebnu stambeno-poslovnu cel inu tek nakon podnošenja tužbe (nakon smrti tužiljinih bivših svekra i svekrve) kada je tužilja prepravila magacin u stambeni prostor, a koje radove je izvodila bez saglasnosti naslednika A.M. i E.M, odnosno uz njihovo protivljenje i pored toga što je bila određena privremena mera zabrane radova. Ovo sve čini tužilju nesavesnim graditeljem, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine dogradnjom posebnog dela zgrade. Tužilja je uložila u nepokretnosti koje su nasledili tuženi najmanje 622.110,96 dinara, pa su tuženi dužni da joj na osnovu odredbe člana 38. Zakona is plate troškove ulaganja, ali suprotno stavu prvostepenog suda, s obzirom na to da svaki tuženi odgovara do visine naslednog dela za dugove ostavioca, moralo se precizno navesti koliki je dug kojeg tuženog, jer je njihova obaveza solidarna, ali samo do vrednosti svog naslednog dela na osnovu odredbe čana 224. Zakona o nasleđivanju. Ova presuda uručena je 4. avgusta 2010. godine punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe takođe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. avgusta 1985. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, a okončan je dostavljanjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3306/10 od 24. juna 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno 24 godine i 1 1 meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od skoro 25 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je predmetni parnični postupak morao biti prekinut tri godine i osam meseci zbog smrti više tuženih i stupanja u parnicu njihovih pravnih sledbenika.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i procesnih, kao i materijalnopravnih pitanja, koja su ipak zahtevala obimniji dokazni postupak, naročito zbog velikog broja tuženih lica, ali da složenost postupka nikako ne može biti opravdanje za njegovo gotovo dvadesetpetogodišnje trajanje .

Takođe, nema nikave sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnosi teljku.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, srazmerno dužini trajanja postupka, nije u odlučnoj meri doprinela njegovom trajanj u, time što je tri puta tražila odlaganje ročišta, četiri meseca kasnila sa uplatom predujma troškova veštačenja ili što joj je sud više puta ponavljao naloge, kao uostalom i suprotnoj strani, da se dostave poda ci i označe zakonsk i nasledni ci koj e je trebalo pozvati da stupe u parnicu na mesto preminulih tuženih.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Opštinskog suda u Inđiji. U prilog oceni o ne razumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete dve prvostepene presude koje su obe ukinute u celini od strane drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi tek po donošenju treće prvostepene presude, koja je delimično preinačena u postupku po žalbi, postupak bio okon čan. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Ustavni sud naročito ističe da Opštinski sud nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost kada tokom 1994. i 2003. godine nije zakaza o nijedno ročište, odnosno da se nije aktivno bavio spornim predmetom u smislu pribavljanja ili izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica koje su od značaja za efikasno presuđenje u godinama kada je održavao po jedno ročište (1986, 1993, 2001. i 2002.) ili kada je održavao samo po dva ročišta godišnje ( 19 88, 1989, 1995, 1999. i 2000.).

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P. 729/08 ( prvobitno P. 712/95), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07, 99/11 i 18/13 -US) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, a posebno dužinu trajanja parnice , te predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela prevashodno zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda , ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljke, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnositeljka ustavnom žalbom, najpre, osporava naveden u presudu u pogledu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza, što nisu ustavnopravni razlozi za pobijanje parnične presud e. Podnositeljka osporava i primenu merodavnog materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava , osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud, nasuprot navodima podnosi teljke da njena žalba nije razmatrana i da se sud nije osvrnuo "ni na jedan njen navod", dovoljno, jasno i argumentovano obrazložio osporenu odluku, osvrnuvši se na sve žalbene navode koji su bili od značaja za presuđenje , a koji su u suštini ponovljeni i u ustavnosudskom postupku. Takvo obrazloženje se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati arbitr ernim.

K ako podnositeljka nije dostavi la dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od one odluke koja se osporava ustavnom žalbom, te kako je protiv prvostepene presude očigledno iskoristi la pravni lek - žalbu, o kojoj je osporenom presudom i odlučeno, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo podnositeljki ustavne žalbe.

Povodom navoda podnosi teljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, a zbog pogreš ne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Ustavni sud ukazuje da je već dao ocenu ovih navoda podnositeljke u vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, jer se imovinska prava koja su u sporu između fizičkih lica kao subjekata privatnog prava, prvenstveno i moraju sagledavati kroz procesne garancije pravičnosti sudskog postupka.

U vezi zahteva podnositeljke da joj se naknade troškovi parničnog postupka, koji u suštini predstavlja njen zahtev za naknadu štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pruži la dokaz da je u osporenom postupku pretrpe la protivzakonitu materijalnu štetu, a imajući u vidu ishod parnice, nje na obaveza da snosi sopstvene troškove postupka zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Povodom zahteva za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred ovim sudom snose svoje troškove.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti