Ustavna žalba odbačena; ne postoji pravo na otpremninu iz prividnog ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio žalbu podnosioca kome je odbijen zahtev za isplatu otpremnine. Utvrđeno je da je prestanak radnog odnosa kao tehnološkog viška bio prividan ugovor radi ostvarivanja naknade za nezaposlene, te takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4007/2010
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Galjka iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dimitrija Galjka izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1170/10 od 5. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Galjak iz Kragujevca je 3. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1170/10 od 5. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je odbijen deo tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu otpremnine zbog prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe kao tehnološkog viška. Dalje se navodi da je poslodavac, u skladu sa odredbom člana 158. Zakona o radu, bio dužan da zaposlenom kome je ugovor o radu otkazan na osnovu odredbe člana 179. stav 9. istog zakona, isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Ističe se da se navodi iz osporene drugostepene presude ne odnose na predmet spora i da nemaju nikakve veze sa tužbenim zahtevom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi navedenog člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 295/10 od 28. januara 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi, preduzeće „Pneumbelt“ DOO iz Kragujevca, da tužiocu isplati opredeljene novčane iznose na ime otpremnine zbog prestanka radnog odnosa po osnovu prestanka potrebe za radom i na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2001, 2002. i 2003. godinu, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tražio da mu tuženi isplati opredeljeni novčani iznos na ime neisplaćene zarade za prekovremeni rad za period od 14. decembra 2001. godine do 17. jula 2004. godine. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenoj presudi proističe: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog od 1. decembra 1999. godine do 17. septembra 2004. godine; da je u rešenju tuženog o prestanku radnog odnosa naznačeno da je tužiocu otkazan ugovor o radu usled prestanka potrebe za njegovim radom; da se tužilac pismenom izjavom od 20. septembra 2004. godine odrekao prava na isplatu otpremnine po osnovu tehnološkog viška; da je ponašanje tužioca i tuženog bilo sračunato sa ciljem da se izigra zakon kako bi se tužiocu, koji nije bio tehnološki višak, omogućilo da prima novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti od Nacionalne službe za zapošljavanje; da je tuženi svesno doneo rešenje koje ne odgovara istini, jer je utvrđeno da tužilac nije bio tehnološki višak, čime je stvorio finansijske obaveze Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a istovremeno se oslobodio svojih finansijskih obaveza prema tužiocu, koji se na njegov zahtev odrekao prava na isplatu otpremnine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 1170/10 od 5. jula 2010. godine preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom u opredeljenom novčanom iznosu sa odgovarajućom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešno zaključio da je tužilac stekao pravo da mu tuženi isplati otpremninu u dosuđenom iznosu sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. marta 2009. godine do isplate. Imajući u vidu da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je u rešenju tuženog o prestanku radnog odnosa samo prividno konstatovano da je tužiocu po osnovu tehnološkog viška prestao radni odnos zaključno sa 17. septembrom 2004. godine, zbog nastalih teškoća u poslovanju tuženog, po oceni drugostepenog suda, nisu postojale pravne pretpostavke da se tužiocu dosudi otpremnina. Ovakav stav Apelacionog suda u Kragujevcu zasnovan je na činjenici da se u konkretnom slučaju radi o prividnom ugovoru koji, prema odredbi člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nema dejstva među ugovornim stranama. Drugostepeni sud je stoga ocenio da je tužbeni zahtev koji se odnosi na isplatu otpremnine zasnovan na nedozvoljenom raspolaganju stranaka iz člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, koji propisuje da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.

4. Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ne osporava pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažno okončanom parničnom postupku, već isključivo ističe pogrešnu primenu materijalnog prava u osporenoj drugostepenoj presudi, zbog toga što je utvrđeno da mu ne pripada pravo na isplatu otpremnine, iako se tog prava odrekao kao lice kome je radni odnos prestao po osnovu tehnološkog viška. Pri tome se podnosilac poziva na odredbe Zakona o radu, koji nije bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa, te se nije primenjivao u konkretnom parničnom postupku.

Isputujući navode podnosioca ustavne žalbe na kojima zasniva svoju tvrdnju o povredi označenih ustavnih prava, Ustavni sud je imao u vidu pravnu prirodu isplate otpremnine, kao radnog prava koje pripada zaposlenom koji je oglašen viškom. Odredbom člana 117. stav 1. tada važećeg Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da je poslodavac dužan da u slučaju otkaza ugovora o radu u smislu odredbe člana 101. stav 1. tačka 8) tog zakona (otkaz ugovora o radu kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla), zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da je isplata otpremnine bila uslov za zakonitost otkaza ugovora o radu na inicijativu poslodavca zaposlenom za čijim radom je prestala potreba, kao i jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa po navedenom osnovu. Ustavni sud ukazuje na to da se na radni odnos, kao vrstu ugovornog odnosa, supsidijarno primenjuju odgovarajuće odredbe Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99). S tim u vezi, radnopravni odnos nastao između poslodavca i zaposlenog povodom prestanka potrebe za radom zaposlenog usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, predstavlja obligacioni odnos, u kome potraživanju zaposlenog kao poverioca usmerenog na određenu činidbu odgovara obaveza poslodavca kao dužnika da izvrši predmet svoje obaveze – da isplati otpremninu.

Međutim, u sprovedenom parničnom postupku je utvrđeno, što podnosilac u ustavnoj žalbi ne osporava, da su podnosilac ustavne žalbe kao zaposleni i poslodavac, pre prestanka radnog odnosa, postigli dogovor, kojim se poslodavac obavezao da zaposlenom otkaže ugovor o radu kao tehnološkom višku zbog nastalih teškoća u poslovanju, a zaposleni se obavezao da se pismenom izjavom odrekne prava na isplatu otpremnine. Na taj način je, po oceni parničnih sudova, podnosiocu ustavne žalbe omogućeno da ostvari prava po osnovu nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje, koja ne bi ostvario da je do prestanka radnog odnosa došlo na njegovu inicijativu, odnosno u odsustvu sporazuma sa poslodavcem zaključenog sa ciljem izigravanja propisa o radu i zapošljavanju. Podnosilac ustavne žalbe je izjavom volje o preuzimanju obaveze da se u pismenoj formi odrekne prava na isplatu otpremnine, omogućio nastanak prividnog ugovornog odnosa sa poslodavcem, kojim je izbegnuta primena odgovarajuće odredbe tada važećeg Zakona o radu u slučaju prestanka radnog odnosa na inicijativu zaposlenog, a obezbeđena primena odredaba istog zakona u delu kojim se zaposlenom garantuju pravo na novčanu naknadu, pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, naveo dovoljne razloge za donetu odluku i zauzet pravni stav. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za sumnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njome povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se povreda ovog prava obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje, odnosno pogrešnom primenom materijalnog prava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

5. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Ustavna žalba odbačena; ne postoji pravo na otpremninu iz prividnog ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti