Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka preko 17 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene prava i nedostatka obrazloženja u presudi Apelacionog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4008/2013
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 287/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 287/12 od 21. decembra 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. iz Ivanjice je 21. maja 2013. godine, preko punomoćnika N. B, advokata iz Ivanjice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneta navedena presuda.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Apelacioni sud u Kragujevcu pogrešno zaključio da Zakon o prometu zemljišta i zgrada nije bio merodavan za punovažnost ugovora o kupoprodaji šume, koji su zaključili ZZ “G.“ iz I, kao prodavac, i pravni prethodnik podnosioca, kao kupac, te da postupajući drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude nije naveo koji je zakon regulisao pitanje forme za zaključenje takvog ugovora i da je prevideo činjenicu da je ugovor izvršen u celini, zbog čega proizvodi pravno dejstvo. Predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi podnosiocu pravo na pravičnu naknadu i naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

Imajući u vidu sadržinu postavljenog zahteva podnosioca u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac isključivo traži naknadu štete u odnosu na povredu prava na pravično suđenje, koja je, po njegovom mišljenju, nastala kao posledica donošenja osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 287/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac V. P. je 26. marta 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici tužbu protiv DD “V.“ iz P. i Opštine I, radi utvrđenja prava svojine na k.p. br. 1200 i 1201, KO D, ističući da je stvarno pravo na ovim nepokretnostima stekao na osnovu ugovora o kupoprodaji od 5. maja 1969. godine, koji je u svojstvu kupca zaključio sa ZZ “G.“ iz I, kao pravnim prethodnikom prvotuženog. Predmet je zaveden pod brojem P. 209/96.

Opštinski sud u Ivanjici je 26. juna 1996. godine doneo presudu P. 209/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da on ima pravo svojine na navedenim parcelama.

Odlučujući o žalbama tuženih, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 2135/97 od 10. novembra 1998. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Ivanjici na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud nije proverio ko je pravni sledbenik ZZ “G.“ iz I. i da treba u ponovnom postupku ispitati pasivnu legitimaciju tuženih u ovom sporu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 778/98. Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu od 2. marta 1999. godine povukao tužbu u odnosu na DD “V.“ iz P, te je kao prvotuženu označio ZZ “I.“ iz I.

Opštinski sud u Ivanjici je nakon sprovedenog dokaznog postupka zaključio glavnu raspravu na ročištu održanom 12. oktobra 2009. godine.

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici, koji je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je rešenje P. 2498/10 od 24. novembra 2010. godine, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je nakon sprovedenog dokaznog postupka zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu na ročištu održanom 2. februara 2011. godine.

Punomoćnik prvotužene je podneskom od 25. oktobra 2011. godine urgirao da se hitno dostave parničnim strankama pismeni otpravci prvostepene presude, posebno ističući da je tužilac staro lice koje je teško obolelo i da bi se parnični postupak morao prekinuti u slučaju njegove smrti.

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je 8. decembra 2011. godine doneo rešenje P. 2498/10, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari, pa je istog dana, nakon što je pročitao određene pismene dokaze, zaključio glavnu raspravu.

Prvostepeni sud je 20. februara 2012. godine doneo rešenje P. 2498/10, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj parnici, kao i rešenje P. 2498/10, kojim je prekinuo parnični postupak zbog smrti tužioca.

M. P, ovde podnosilac ustavne žalbe, obavestio je podneskom od 16. oktobra 2012. godine prvostepeni sud da je u ostavinskom postupku raspravljena zaostavština njegovog oca, sada pok. V. P, i da je on na osnovu testamenta ostavioca oglašen za naslednika na spornim parcelama, pa je tražio da stupi u parnicu u svojstvu tužioca.

Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici je 16. oktobra 2012. godine doneo rešenje P. 287/12, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvostepeni sud je 21. decembra 2012. godine doneo presudu P. 287/12, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je utvrdio da on ima pravo svojine na k.p. br. 1200 i 1201, KO D, što je prvotužena dužna priznati i trpeti da se tužilac upiše kao vlasnik na tim parcelama u Službi za katastar nepokretnosti u I; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine u odnosu na drugotuženu; u stavu trećem izreke obavezao prvotuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka; a u stavu četvrtom izreke obavezao tužioca da naknadi drugotuženoj troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je pravni prethodnik tužioca, sada pok. V. P, u svojstvu kupca, zaključio 5. maja 1969. godine ugovor o kupoprodaji navedenih parcela (koje po kulturi predstavljaju šume), sa pravnim prethodnikom prvotuženog ZZ “G.“ iz I, kao prodavcem, te da je pravni prethodnik tužioca do kraja 1969. godine isplatio kupoprodajnu cenu, dajući deo u novcu a deo u drvnoj građi, da je on nakon zaključenja tog ugovora preuzeo kupljene parcele u državinu i da ih je neometano koristio; da je ugovor o kupoprodaji parcela zaključen u pismenoj formi i da su taj akt potpisali pravni prethodnik tužioca i Ž.P. kao upravnik pravnog prethodnika prvotuženog; da je prvostepeni sud ocenio da je ovaj ugovor bio u potpunoj saglasnosti sa članom 9. tada važećeg Zakona o prometu zemljišta i zgrada, koji je predviđao da ugovori o prometu nepokretnosti moraju biti zaključeni u pismenoj formi i potpisani od strane ugovarača; da je sud, polazeći od svega navedenog, našao da je punovažan ugovor o kupoprodaji parcela i da proizvodi pravno dejstvo, pa da je pravni prethodnik tužioca postao vlasnik na tim parcelama, a na kojima je tužilac stekao pravo svojine nakon smrti svog oca po osnovu testamenta, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke; da je prvotuženi u toku postupka osporavao potpis ovlašćenog lica na spornom ugovoru i da je predložio izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem, od koga je odustao u toku postupka; da je sud odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženu, jer iz lista nepokretnosti proizlazi da su sporne parcele upisane isključivo na prvotuženu zadrugu, pa drugotužena nije pasivno legitimisana u ovoj parnici.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je 15. aprila 2013. godine doneo osporenu presudu Gž. 1064/13, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio žalbu prvotužene i preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom njene izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na spornim parcelama prema prvotuženoj; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu trećem njene izreke, tako što je obavezao tužioca da naknadi prvotuženoj troškove parničnog postupka; u stavu trećem izreke delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke tako što je smanjio novčani iznos koji je tužilac obavezan da isplati drugotuženoj na ime troškova parničnog postupka; a u stavu četvrtom izreke odbacio žalbu drugotužene kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pogrešno pravno stanovište prvostepenog suda da je punovažan ugovor o kupoprodaji navedenih parcela; da iz potvrde Agencije za privredne registre od 26. februara 2008. godine proizlazi da je u registru preduzeća i zadruga kod Trgovinskog suda u Užicu – Opština Ivanjica na osnovu rešenja Fi – 249/55 od 21. marta 1955. godine upisana Zemljoradnička zadruga “S. r“, a da je rešenjem Fi - 179/68 od 28. maja 1968. godine ova zadruga brisana iz registra usled spajanja sa Z. z. “D.“ u novu Z. z. “G.“; da je s obzirom na činjenicu da je sporni ugovor zaključen 5. maja 1969. godine i da je na njemu stavljen pečat Z. z. “S. r.“, a da je prema izveštaju Agencije za privredne registre ova zadruga brisana iz registra 28. maja 1968. godine, drugostepeni sud našao da je ugovor overen pečatom zadruge koja u momentu zaključenja ugovora više nije postojala; da se iz tih razloga ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da ugovor ispunjava uslove iz člana 9. Zakona o prometu zemljišta i zgrada, a pored toga drugostepeni sud smatra da se u konkretnom slučaju radi o zemljištu koje je po kulturi šuma i na koje se ne može primeniti ovaj zakon; da je Apelacioni sud ocenio da sporni ugovor ne ispunjava zakonom propisanu formu, pa tužilac nije mogao ni steći pravo svojine na ovim nepokretnostima, zbog čega je preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u odnosu na prvotuženu.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao da prvostepeni sud u periodima od 10. novembra 1999. do 27. septembra 2002. godine i od 16. maja 2003. do 14. septembra 2007. godine nije zakazao i održao nijedno ročište za glavnu raspravu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici. Odredbom člana 306 Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano da sud može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja.

Odredbom člana 9. stav 1. Zakona o prometu zemljišta i zgrada (“Službeni list FNRJ“, br. 26/54, 19/55, 48/58, 30/62 i 53/62 i “Službeni list SFRJ“, br. 15/65), koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji šumskog zemljišta, bilo je propisano da ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na zemljište ili zgradu, mora biti pismen.

Odredbama člana 18. Osnovnog zakona o šumama (“Službeni list SFRJ“, broj 26/65), koji je važio u vreme zaključenja navedenog ugovora, bilo je propisano da se promet šuma i šumskog zemljišta vrši prema opštim propisima o prometu zemljišta i zgrada, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, te da u slučaju prodaje šume na kojoj postoji pravo svojine, organizacije koje gazduju šumama imaju pravo preče kupovine i da se pri prodaji šume na kojoj postoji pravo svojine shodno primenjuju odredbe člana 83. Osnovnog zakona o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta (“Službeni list SFRJ“, broj 25/65), kao i da organizacija koja gazduje šumama može, u roku od šest meseci od dana upisa promene sopstvenika u zemljišne knjige, tužbom kod redovnog suda pobijati kupoprodaju šuma, ako je tom kupoprodajom povređeno pravo preče kupovine te organizacije.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 26. marta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe kao naslednik sada pok. V. P. stupio 16. oktobra 2012. godine u parnicu u svojstvu tužioca. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnični postupak u vreme kada je on trajao više od 16 godina, Ustavni sud je stao na stanovište da se, u konkretnom slučaju, razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Ivanjici. Pri tome, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u predmetu Fütterer protiv Hrvatske (videti Odluku od 20. decembra 2001. godine).

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor radi utvrđenja prava svojine trajao više od 17 godina, što bi samo po sebi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Polazeći od iznetog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, sedamnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može prihvatiti da je razumno da parnični postupak traje više od 17 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Ivanjici pred kojim se postupak vodio od marta 1996. godine do kraja 2009. godine, kada je Osnovni sud u Požegi preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u predmetu. Činjenice da je Opštinski sud u Ivanjici imao dva perioda neaktivnosti u kojima nije održavao ročišta za glavnu raspravu, niti preduzimao druge procesne radnje u cilju blagovremenog okončavanja parnice (a koji su ukupno trajali sedam godina i dva meseca), te da su Opštinski sud u Ivanjici i Osnovni sud u Požegi u tri navrata nakon zaključenja glavne rasprave ponovo otvarali raspravu, bez navođenja konkretnog zakonskog razloga za takvo procesno postupanje, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sudovi u ovom predmetu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, člana 10. i člana 306. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), te je odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije tražio naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredaba člana 89. st . 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je usvajanje ustavne žalbe, samo po sebi, dovoljno kako bi se postiglo pravično zadovoljenje podnosioca zbog povrede njegovog prava na suđenje u razumnom roku.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva, sa jedne strane, na tome da je Apelacioni sud u Kragujevcu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da Zakon o prometu zemljišta i zgrada iz 1954. godine nije bio merodavan za punovažnost ugovora o kupoprodaji šume od 5. maja 1969. godine. Sa druge strane, podnosilac ustavne žalbe ukazuje da navedeni drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine nije naveo koji je zakonski propis regulisao pitanje forme za zaključenje navedenog ugovora, te da je prevideo činjenicu da je ovaj ugovor izvršen u celini i da stoga proizvodi pravno dejstvo. Dakle, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari ističe povredu dva elementa prava na pravično suđenje.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud napominje da je jedan od elemenata prava iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe osporava drugostepenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da navede zakonske propise na kojima temelji zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove preinačujuće odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek, te u takvom slučaju žalbeni sud mora uložiti poseban trud i napor kako bi parnične stranke uverio u snagu svojih argumenta.

Ispitujući najpre da li je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj drugostepenoj presudi proizvoljno primenio merodavno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je sporni ugovor imao za predmet prenos prava svojine u korist pravnog prethodnika podnosioca na nepokretnostima, koje su po svojoj kulturi predstavljale šumu. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 18. stav 1. Osnovnog zakona u šumama iz 1965. godine, koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora, bilo predviđeno da se promet šuma i šumskog zemljišta vrši prema opštim propisima o prometu zemljišta i zgrada, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Treba istaći da je ostalim odredbama navedenog zakona bilo predviđeno da u slučaju prodaje šume na kojoj postoji pravo svojine organizacije koje gazduju šumama imaju pravo preče kupovine, ali da nije bilo uređeno pitanje forme za zaključenje ugovora kojim se prometuje pravo svojine na šumi, odnosno šumskom zemljištu. Sa druge strane, odredbom člana 9. stav 1. Zakona o prometu zemljišta i zgrada, kao opštim propisom koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora, bila je predviđena obavezna pismena forma za ugovor na osnovu koga se prenosi pravo svojine na zemljištu. Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu odredbu člana 18. stav 1. Osnovnog zakona u šumama iz 1965. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Kragujevcu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da za punovažnost spornog ugovora u pogledu forme nije bio merodavan Zakon o prometu zemljišta i zgrada iz 1954. godine.

Razmatrajući da li je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine obrazložena na ustavnopravno valjan način, Ustavni sud je najpre konstatovao da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da su sporni ugovor o kupoprodaji šume zaključili pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, kao kupac, i pravni prethodnik prvotuženog (koga je zastupao zakonski zastupnik Ž.P.), kao prodavac, te da je pravni prethodnik podnosioca isplatio u celini kupoprodajnu cenu i 1969. godine stupio u državinu k.p. br. 1200 i 1201, KO D. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da postupajući drugostepeni sud nije odgovorio na ključno pitanje da li ugovor, koji je eventualno manjkav u pogledu zakonske forme i koji je izvršen u celini, proizvodi pravno dejstvo, odnosno da li su ispunjeni uslovi za konvalidaciju takvog ugovora, a što je bilo od nesumnjivog značaja za odlučivanje u ovoj parnici. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud smatra da ovakva preinačujuća drugostepena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1064/13 od 15. aprila 2013. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica Ivanjica P. 287/12 od 21. decembra 2012. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 3. izreke.

7. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti