Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje. Podnosilac je osporavao odluku o visini naknade nematerijalne štete, posebno u pogledu buduće štete. Sud je ocenio da su razlozi redovnih sudova ustavnopravno prihvatljivi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. D. iz Čuruga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. D. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. D. iz Čuruga je, 17. maja 2012. godine, preko punomoćnika A. K. i G. K, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja i da je Prvi osnovni sud u Beogradu delimično usvojio tužbeni zahtev podnosioca; da je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine nejasna i kontradiktorna razlozima datim u obrazloženju presude; da je pravno nemoguće da žalba podnosioca, u delu kojim je pobijena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, bude istovremena odbijena i odbačena; da je podnosilac ustavne žalbe u ovoj parnici tražio i naknadu buduće nematerijalne štete i da je navedeni drugostepeni sud pogrešno ocenio da mu ne pripada ova naknada predviđena članom 203. Zakona o obligacionim odnosima, a pri tom konstatujući da je podnosilac pretrpeo nematerijalnu štetu i da će je trpeti ubuduće zbog toga što će se lečenje podnosioca nastaviti do kraja njegovog života. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu njegovih ustavnih prava i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac M. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, i tužioci R.D, mal. N.D. i mal. N.D, su podneli prvostepenom sudu tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nematerijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da tužilac M. D. traži naknadu nematerijalne štete zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja i da je pravnosnažnom parničnom presudom tuženi obavezan da ovom tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je on pretrpeo usled zadobijenih povreda i oboljenja koja su nastupila prilikom redovne obuke tužioca na redovnom odsluženju vojnog roka kod organa tužene; da tužilac M. D. traži od tužene i naknadu buduće nematerijalne štete, u skladu sa odredbom člana 203. Zakona o obligacionim odnosima; da ostali tužioci potražuju nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog teškog invaliditeta M. D, kao njihovog bliskog lica.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 16. decembra 2010. godine doneo presudu P. 12286/2010, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca M. D. i obavezao tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjene opšteživotne sposobnosti, pretrpljenih fizičkih bolova i straha isplati ukupan iznos od 490.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. D. za preostali traženi iznos na ime naknade nematerijalne štete; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. D. kojim je tražio naknadu buduće nematerijalne štete; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da naknadi tužiocu M. D. troškove parničnog postupka; u stavu petom izreke utvrdio da je povučena tužba tužilaca R.D, mal. N.D. i mal. N.D; u stavu šestom izreke odredio da se tužilac M. D. oslobađa troškova plaćanja sudske takse za tužbu i odluku. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4165/2000 od 9. juna 2005. godine delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca M. D. i obavezana tužena Državna zajednica Srbije i Crne Gore – Ministarstvo odbrane da na ime nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti, kao i za pretrpljene fizičke bolove, isplati navedenom tužiocu odgovarajući novčani iznos; da je sud u sprovedenom dokaznom postupku utvrdio da je nakon okončanja navedenog parničnog postupka došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca M. D, a sve kao posledica povreda koje je zadobio 1998. godine u toku služenja vojnog roka kod organa tužene; da je sud utvrdio da je kod ovog tužioca došlo do umanjenja opšteživotne sposobnosti za još 15% u odnosu na veštačenje izvršeno u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4165/2000, te da se posledice koje tužilac trpi i koje će trpeti do kraja života ogledaju u tome što on sve teže hoda zbog slabosti mišića koji vremenom sve više slabe i što je počeo da koristi ortopedska kolica zbog čega će otežano obavljati sve svakodnevne životne aktivnosti; da je prvostepeni sud, pored toga, ocenio da je tužilac pretrpeo i fizičke bolove i strah, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u prvom stavu izreke; da je sud u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. D. u preostalom delu kojim je tražio naknadu nematerijalne štete, nalazeći da je tužbeni zahtev previsoko postavljen; da je prvostepeni sud u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca M. D, kojim je tražio naknadu buduće nematerijalne štete, s obzirom na to da je odredbom člana 203. Zakona o obligacionim odnosima predviđena naknada za buduću materijalnu štetu, a ne za nematerijalnu štetu; da je punomoćnik tužilaca povukao tužbu tužilaca R.D, mal. N.D. i mal. N.D, pa je sud na osnovu odredbe člana 196. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu petom izreke.

Odlučujući o žalbama tužioca M. D. i tužene, Apelacioni sud u Beogradu je 14. marta 2012. godine doneo osporenu presudu Gž. 1796/11, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom, drugom i trećem izreke; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu žalbu navedenog tužioca izjavljenu protiv prvostepene presude u stavu prvom i petom izreke; u stavu trećem izreke preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženu da isplati tužiocu M. D. troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud, ispitujući pravilnost i zakonitost prvostepene presude, našao da je žalba tužene neosnovana, kao i žalba tužioca M. D. u odnosu na drugi i treći stav izreke prvostepene presude, a da je njegova žalba nedozvoljena u delu u kome pobija prvi i peti stav izreke prvostepene presude; da je u postupku sprovedenom pred prvostepenim sudom utvrđeno da je kod tužioca M. D, kao posledica povrede koju je zadobio tokom služenja vojnog roka, došlo do pogoršanja zdravlja u odnosu na obavljeno medicinsko veštačenje u 2004. godini u parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4165/2000; da iz nalaza veštaka u ovoj parnici proizlazi da će lečenje tužioca M. D. biti nastavljeno u budućnosti, u smislu redovnih kontrola, rehabilitacija i terapija do kraja života, kao i da je on pretrpeo fizičke bolove i strah, koje će trpeti i ubuduće zbog budućih terapija i rehabilitacija, koje će biti potrebne do kraja njegovog života; da takva nematerijalna šteta koja se ispoljava i koja će se ispoljavati kod navedenog tužioca, predstavlja jednu štetu, pa je pravilno prvostepeni sud u stavu prvom izreke utvrdio novčanu naknadu na ime ove štete; da je neosnovan zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete sa pozivom na član 203. Zakona o obligacionim odnosima, zbog toga što se navedena odredba ne primenjuje u situaciji kada oštećeni već trpi duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, fizičke bolove, odnosno strah, već u situaciji kada se radi o duševnim bolovima, fizičkim bolovima ili strahu koji se još uvek nisu ispoljili, ali je izvesno da će nastati u budućnosti; da tužilac M. D. u konkretnom slučaju već trpi duševne bolove zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, kao i fizičke bolove i strah i izvesno je da će ih trpeti i u budućnosti, pa iznosi dosuđeni prvim stavom izreke prvostepene presude, po oceni drugostepenog suda, predstavljaju pravičnu novčanu naknadu za do sada pretrpljenu nematerijalnu štetu i onu koja će izvesno trajati i u budućnosti; da kako je tužilac M. D. izjavio žalbu u odnosu na prvi stav izreke prvostepene presude, kojim je delimično usvojen njegov tužbeni zahtev, to ovaj tužilac nema pravni interes za podnošenje žalbe, dok je nedozvoljena žalba u odnosu na peti stav izreke prvostepene presude, s obzirom na to da su žalbu u tom delu mogli podneti tužioci R.D, mal. N.D. i mal. N.D, a ne i tužilac M. D, jer on nije lice koje je ovlašćeno za podnošenje žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da će sud, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, te da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.); da će sud na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti (član 203.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je navedeni drugostepeni sud pogrešno zaključio da on nema pravo na naknadu buduće nematerijalne štete iz člana 203. Zakona o obligacionim odnosima, dajući nejasne i kontradiktorne razloge za svoju odluku.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe osporava presudu Apelacionog suda u Beogradu koji je u konkretnom slučaju postupao kao sud poslednje instance, Ustavni sud napominje da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, Ustavni sud je primetio da, kada se radi o odlukama drugostepenih sudova po žalbi, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da utemelji svoju odluku na jasnim i neprotivrečnim razlozima, kako bi stranku koja izjavljuje redovni pravni lek uverio u snagu svojih argumenata.

Pre upuštanja u ocenu spornih ustavnopravnih pitanja u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakon o obligacionim odnosima poznaje nematerijalnu štetu kao jedan od oblika štete i koja predstavlja nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se naknada ove štete prema odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima vrši u obliku novčane nadoknade na taj način što se oštećenom licu omogućava da za dobijena novčana sredstva pribavi sebi neko zadovoljstvo i tako na izvestan način kompenzuje pretrpljeni bol. Prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva i o visini naknade nematerijalne štete, parnični sud posebno vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi. Pored toga, Ustavni sud napominje da oštećeni u skladu sa odredbom člana 203. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo da traži i naknadu za buduću nematerijalnu štetu, ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Osobenost buduće nematerijalne štete leži u činjenici da je to izvesna šteta, za koju se po redovnom toku stvari može sigurno zaključiti da će ona nastati i da će trajati u budućnosti. Dakle, to nije eventualna šteta, za koju nije sigurno da li će je oštećeni pretrpeti, već je njeno postojanje u budućnosti izvesno. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ukazuje da parnični sud, u situaciji kada oštećeno lice tužbom traži i naknadu nematerijalne štete o kojoj govori odredba člana 203. Zakona o obligacionim odnosima, dosuđuje naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih, fizičkih bolova ili straha u jedinstvenom iznosu, koji obuhvata naknadu kako za već nastupelu štetu, tako i za buduću štetu čije je ostvarenje po redovnom toku stvari sasvim izvesno. Pri tome, sud će u takvom slučaju utvrditi intenzitet i pojavnu dinamiku svih traženih vidova nematerijalne štete, kao i njihovu izvesnost, jačinu i trajanje u budućnosti.

S obzirom na navedeno, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine, Ustavni sud nalazi da je navedeni drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da iznosi na ime nematerijalne štete koje je prvostepeni sud dosudio podnosiocu ustavne žalbe, predstavljaju pravičnu novčanu naknadu kako za do sada pretrpljenu štetu, tako i za onu štetu koja će izvesno trajati i u budućnosti, u smislu odredaba čl. 200. i 203. Zakona o obligacionim odnosima.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da ostali navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje predstavljaju posledicu njegovog subjektivnog tumačenja odredaba Zakona o parničnom postupku u delu kojim su regulisane procesne pretpostavke za podnošenje žalbe kao redovnog pravnog leka u parnici, kao i posledicu pogrešne percepcije podnosioca da je Apelacioni sud u Beogradu istovremeno odbio i odbacio njegovu žalbu u delu koji se odnosi na prvi stav izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12286/2010 od 16. decembra 2010. godine, a ne i stvaran dokaz o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava u ovom sporu radi naknade nematerijalne štete. Imajući u vidu da je prvim stavom izreke navedene prvostepene presude delimično usvojen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok je drugim stavom izreke odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu izveo ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je zbog nepostojanja pravnog interesa nedozvoljena žalba podnosioca u delu kojim se pobija prvi stav izreke prvostepene presude, a kojim je pozitivno odlučeno o njegovom zahtevu. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđ enje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava. Naime, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio pravo da podnese tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležni sudovi su odlučili o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva, nalazeći da mu pripada naknada nematerijale štete za koju odgovara tužena u skladu sa odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Takođe, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi ukazivao na to da je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud smatra da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporen om drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo. Ovo iz razloga što upravo presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1796/11 od 14. marta 2012. godine predstavlja dokaz da je podnosilac ustavne žalbe imao i da je iskoristio pravno sredstvo - žalbu o kojoj je odlučio nadležni drugostepeni sud. Pri tome, postupajući drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, a pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke u celini po žalioca ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova. U tom kontekstu, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu ocenio relevantne žalbene navode podnosioca i da je dao jasne i potpune razloge zbog kojih je našao zašto je pravni lek u preostalom delu delimično neosnovan, odnosno delimično nedozvoljen.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti