Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Deo žalbe koji se odnosio na povredu prava na pravično suđenje i imovinu odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Stojanovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Stojanovskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4130/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Stojanovski iz Beograda podneo je 1. septembra 2010 . godine, preko punomoćnika Jovana Besarić a, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2929/10 od 30. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4130/06. Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na odredbu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovni h sloboda i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje, te s tim u vezi ističe da osporena presuda ne sadrži ocenu revizijskih navoda o apsolutno bitnoj povredi odredaba parničnog postupka i pogrešnoj primeni materijalnog prava kojima su zahvaćene presude nižestepenih sudova. Podnosilac posebno ukazuje na to da obrazloženje osporene odluke Vrhovnog kasacionog suda ne sadrži nijedan navod o revizijskim razlozima da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi propustio da oceni činjenicu da je tužbom traženo utvrđenje ništavosti, a ne poništaj testamenta, te da je prvostepeni sud odlučio o nečemu što tužbom nije traženo, budući da se radi o dva različita pravna instituta. Citirajući deo obrazloženja osporene odluke u kom se iznosi "da Vrhovni kasacioni sud nije cenio revizijske navode koji se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje", podno silac zaključuje da se Vrhovni kasacioni sud izjašnjavao o utvrđenom činjeničnom stanju , iako isto nije bilo predmet osporavanja revizijom. Pored toga , podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na imovinu, jer je trenutkom smrti ostavilje postao vlasnik imovine koja je činila zaostavštinu , a kojom je ostavilja raspolagala u njegovu korist putem testamenta. Konačno, podnosilac smatra i da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 1988. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2929/10 od 30. juna 2010. godine.

U dopuni ustavne žalbe od 22. oktobra 2010. godine podnosilac je istakao opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe i dopune ustavne žalbe, ponovo ističući da revizijski sud nije sankcionisao bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava kojima su zahvaćene presude nižestepenih sudova, posebno prvostepena presuda koja je zasnovana na pretpostavkama koje su u suprotnosti sa stanjem u s pisima, a koje se tiču činjeničnog zaključka prvostepenog suda o tome da K.P. nije znala da čita i piše latinično pismo.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4130/06, kasnije Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 57376/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 26. februara 1988. godine podneo Drugom opštinskom sud u u Beogradu tužbu protiv tuženih B.D, J.P, O.P. i Đ.P. radi utvrđenja prava svojine na kući kućni broj 21 u Ulici Oktobarske revolucije u Beogradu , na kat. parc. 370, upisanoj u ZKUL 64 KO Beograd 7, na osnovu pismenog testamenta pred svedocima koji je sačinila pokojna K.P. 17. oktobra 1976. godine.

Pravni sledbenik drugotuženog - Ž.N, koja je u parnicu stupila 29. marta 1998. godine, podnela je 1. aprila 1998. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu protivtužbu protiv podnosio ca ustavne žalbe, kojom je tražila da se utvrdi da pismeno koje nosi naziv "Izjava poslednje volje" od 17. oktobra 1976. godine ne predstavlja testament K.P. i da ne proizvodi pravno dejstvo .

Radi jednovremenog raspravljanja i odlučivanja, postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe i postupak po protivtužbi tužene protivtužilje Ž. N. spojeni su na ročištu održanom 25. maja 1998. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu je do donošenja prve po redu prvostepene presude P. 993/88 od 4. marta 2004. godine, kojom je odbijen tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev, od ukupno zakazanog četrdeset jednog ročišta, održao dvadeset šest ročišta za glavnu raspravu. U ovom delu postupka sud je saslušao veći broj svedoka, te sproveo medicinsko i nekoliko grafoloških veštačenja, uključujući i superveštačenje. U p eriodu od 13. maja 1992. godine kada je dostavljen prvi nalaz veštaka grafolog a do 14. februara 1994. godine , kada je bilo zakazano ročište, kao i u periodu od 26. jula 1994. godine kada je dostavljen nalaz drugog veštaka gra fologa do 10. jula 1995. godine, kada je bilo zakazano ročište, nije preduzeta nijedna radnja u postupku. Takođe, između ročišta održanog 3. decembra 1998. godine i ročišta održanog 24. februara 2000. godine nisu preduzimane radnje u postupku. Zbog smrti tužene N.P. postupak je bio u prekidu u periodu od 4. juna 2002. godine do 7. aprila 2003. godine, iako je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 16. septembra 2002. godine, u z koji je dostavljeno ostavinsko rešenje iza smrti tužene N. P , tražio nastavak postupka.

Napred navedena prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10304/05 od 13. aprila 2006. godine.

U ponovnom postupku, do donošenja druge po redu prvostepene presude , Drugi opštinski sud u Beogradu je , od ukupno jedanaest zakazanih ročišta, održao osam ročišta. U ovom delu postupka izveden je dokaz saslušanjem veštaka grafologa i ponovo je sprovedeno medicinsko veštačenje na okolnost testamentalne sposobnosti testatorke K.P, ia ko je tužena protivtužilja Ž.N. na ročištu od 18. oktobra 2006. godine i u podnesku od 24. januara 2007. godine izričito istakla da poništaj testamenta traži zbog nedostatka forme (nedostaci forme su se, prema navodima tužene - p rotivtužilje, ogledali u tome što: testatorka nije znala latinično pismo na kojem je testament bio sastavljen; testamentalni svedoci nisu istovremeno bili prisutni prilikom potpisivanja testamenta; sačinjavanju testamenta prisustvovao je podnosilac ustavne žalbe u čiju korist je testament sastavljen), a ne zbog nesposobnosti K.P. za rasuđivanje i sumnje u autentičnost potpisa K.P. na testamentu.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4130/06 od 17. septembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca - protivtuženog, a usvojen je protivtužbeni zahtev tužene - protivtužilje Ž.N. U obrazloženju presude prvostepeni sud je naveo da je na osnovu sprovedenog dokaznog postupka utvrdio da je 17. oktobra 1976. godine treće lice sačinilo testament K.P. pred svedocima G.P. i R.Z, koji je otkucan na latinici, koju K.P. nije znala da čita i piše, budući da je pomalo znala da čita i da se potpisivala ćirilicom, zbog čega je zaključio da testament ne ispunjava uslove iz člana 64. Zakona o nasleđivanju. Polazeći od izloženog, prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev nije osnovan jer se na osnovu testamenta koji nije punovažan u pogledu oblika ne može tražiti utvrđenje prava svojine, istovremeno usvajajući protivtužebni zahtev primenom člana 77. Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je istakao da je prilikom donošenja odluke cenio da je tužena protivtužilja tražila utvrđenje ništavosti testamenta, ali da se u konkretnom slučaju ne radi o prekoračenju tužbenog zahteva (jer je presudom testament poništen), budući da je protivtužbom traženo utvrđenje ništavosti zbog nedostatka oblika, zaključivši da su reči ništavost i poništaj različito jezičko izražavanje.

Protiv prvostepene presude tužilac - protivtuženi je izjavio žalbu iz svih zakonom propisanih razloga. Žalbeni navodi se u pretežnom delu odnose na analizu dokaza izvedenih u toku postupka, te prema stanovištu žalioca , paušalnom zaključku suda o tome da K.P. nije znala latično pismo, kao i zanemarivanju prekluzivnih rokova u pogledu podnošenja protivtužbe.

Okružni sud u Beogradu je, prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda kao pravilne i na zakonu zasnovane, presudom Gž. 3632/09 od 11. juna 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca - protivtuženog i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju ove presude Okružni sud u Beogradu je naveo da se neosnovano žalbom ukazuje na to da prvostepeni sud nije pravilno ocenio izvedene dokaze koji , i po nalaženju drugostepenog suda , vode zaključku da nisu ispunjeni zakonski uslovi za punovažnost testamenta zbog nedostatka oblika, iz čega sledi da je materijalno pravo pravilno primenjeno. Obrazlažući svoju odluku , drugostepeni sud je naveo da se ni ostalim navodima žalbe podnosioca ne dovodi u sumnju pravilnost odlučivanja prvostepenog suda.

Protiv drugostepene presude tužilac - protivtuženi je 17. avgusta 2009. godine izjavio reviziju, zbog toga što drugostepeni sud nije sankcionisao bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku kojima je zahvaćena prvostepena presuda, kao i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 36 1. stav 1. istog zakona, jer, prema stanovištu revidenta , pobijana drugostepena presuda ne sadrži ocenu žalbenih navoda koji su od značaja za donošenje pravilne i zakonite odluke. S tim u vezi, istaknuto je da pobijana presuda ne sadrži ocenu žalbenih navoda o tome da je činjenični zaključak prvostepenog suda da pokojna K.P. nije umela da čita latinično pismo protivrečan stanju u spisima predmeta, kao i o prekoračenju roka zastarelosti iz člana 77. tada važećeg Zakona o nasleđivanju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2929/10 od 30. juna 2010. godine, koju je punomoćnik tužioca - protivtuženog primio 2. avgusta 2010. godine, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca - protivtuženog izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju presude sud je naveo da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te da nema ni povrede iz tačke 12) istog stava, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana odluka sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama koje nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima, te da su ocenjeni žalbeni navodi od odlučnog značaja. Po oceni revizijskog suda , nema ni povrede iz člana 361. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koju se revizijom takođe ukazuje, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona. Obrazlažući osporenu presudu, Vrhovni kasacioni sud je dalje naveo da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo iz člana 64. Zakona o nasleđivanju, koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja testamenta, kada je utvrđeno da testament pokojne K.P, sačinjen 17. oktobra 1976. godine, nije sačinjen na zakonom propisan način, jer je napisan latiničnim pismom koje pokojna K.P. nije znala da čita i piše, zbog čega taj testament ne proizvodi pravno dejstvo, pa samim tim ne postoji ni osnov za sticanje prava svojine na nepokretnostima koje su označene kao predmet nasleđivanja u korist tužioca, što tužbeni zahtev čini neosnovanim. U vezi sa izloženim, Vrhovni sud je istakao da je pravilno primenjena i odredba člana 77. Zakona o parničnom postupku, kada je usvojen protivtužbeni zahtev i poništen testament zbog nedostatka oblika. Revizijski sud je takođe ocenio da su sudovi pravilno zaključili da je protivtužba podneta u rokovima predviđenim navedenom zakonskom odredbom, imajući u vidu da je testament proglašen 20. januara 1997. godine, a da je tužena - protivtužilja Ž.N. koja je protivtužbu podnela 1. aprila 1998. godine, u parnicu stupila 29. marta 1998. godine, jer rok od godinu dana od saznanja za testament ne može da teče pre proglašenja testamenta. Istaknuto je da navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom n a to da se revizija, shodno članu 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku, iz tih razloga ne može izjaviti.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 311. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74, 1/80), važećim u vreme sačinjavanja testamenta, bilo je propisano: da zaveštalac koji zna da čita i piše može napraviti testament na taj način što će ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament (član 64. stav 1.); da poništenje testamenta zbog nedostatka oblika može tražiti posle otvaranja nasleđa samo lice koje ima pravni interes, i to u roku od godine dana od kada je saznalo za testament, a najdalje za 10 godina od proglašenja testamenta, kao i to da rok od godine dana ne može početi da teče pre proglašenja testamenta (član 77.) .

Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 101/03 ), koji je stupio na snagu 5. maja 1996. godine, propisano je da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237. stav 2.).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje povrede prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu trajao preko 22 godine, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca, trajanje sudskog postupka preko 22 godine ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari koja su zahtevala obimniji i dugotrajniji dokazni postupak, ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer se uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu i postupao po nalozima suda u ostavljenim rokovima.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4130/06.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

S obzirom na to da je zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava istaknut tek u dopuni ustavne žalbe , koja je Ustavnom sudu podneta 22. oktobra 2010. godine , Sud je na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ovaj zahtev kao neblagovremen.

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, garancije prava na pravično suđenje odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači da se u odluci moraju izneti svi detalji i dati odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Van de Hurk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na taj način što će navesti jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava ''Suominen protiv Finske'' od 1. jula 2003. godine).

Ispitujući da li je Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio osporenu revizijsku presudu, Ustavni sud je imao u vidu da sud najviše pravne instance, prilikom odlučivanja o vanrednim pravnim lekovima , ima ograničena nadzorna ovlašćenja i da se ne bavi ispitivanjem činjenica i ocenom dokaza, već isključivo ceni zakonitost odluka nižestepenih sudova. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud nije imao obavezu da odgovori na sve navode podnosioca ustavne žalbe koji su istaknuti u reviziji. Uprkos tome, Ustavni sud nalazi da je revizijski sud dao jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je, u konkretnom slučaju, zaključio da je u pobijanoj drugostepenoj odluci pravilno primenjeno materijalno pravo iz čl. 64. i 77. Zakona o nasleđivanju, važećeg u vreme sačinjavanja testamenta čiji se poništaj tražio, budući da je testament napisan latiničnim pismom koje K.P. nije znala da čita i piše, što predstavlja suštinski razlog na osnovu kojeg je na taj način odlučeno .

Što se tiče navoda da se Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci ne izjašnjava o navodima revizije da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi propustio da oceni činjenicu da je tužbom traženo utvrđenje ništavosti, a ne poništaj testamenta, te da je prvostepeni sud odlučio o nečemu što tužbom nije traženo, Ustavni sud konstatuje da su ovi navodi prvi put izneti u ustavnoj žalbi. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe ne može isticati povredu prava na obrazloženu sudsku odluku, pozivajući se na razloge koji nisu isticani u žalbenom i u postupku po vanrednom pravnom leku i koji samim tim nisu bili predmet ocene drugostepenog i revizijskog suda.

Takođe su neprihvatljivi navodi da se revizijski sud u osporenoj odluci izjašnjavao o utvrđenom činjeničnom stanju, budući da je u obrazloženju svoje odluke taj sud samo ponovio odlučne činjenice koje su ut vrđene u prvostepenom postupku, te istakao da nije cenio navode revizije koji se odnose na utvrđeno či njenično stanje, a koji su se odnosili na pravilnost zaključka prvostepenog suda da pokojna K.P. nije umela da čita i piše latinično pismo.

U pogledu navoda podnosioca istaknutih u dopuni ustavne žalbe o tome da Vrhovni kasacioni sud nije sankcionisao bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava kojima su zahvaćene nižestepene odluke, jer je prvostepena presuda zasnovana na pretpostavkama koje su u suprotnosti sa dokazima i stanjem u spisima , a koje se tiču činjenice da K.P. nije znala da čita i piše latinicu, Ustavni sud ukazuje da revizijski sud , kao sud najviše instance , nema ovlašćenja da preis pituje utvrđeno činjenično stanje, i da to, kako je prethodno konstatovano, nije ni činio.

Po oceni Ustavnog suda, dato obrazloženje sadrži jasne i razumljive razloge na kojima je zasnovana osporena revizijska presuda, a suprotan stav podnosioca predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o neobrazloženoj sudskoj odluci.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud podseća da se u konkretnom slučaju, spor po tužbi podnosioca ustavne žalbe vodio radi utvrđenja prava svojine podnosioca na predmetnoj nepokretnosti po osnovu nasleđa. U predmetnom postupku trebalo je odgovoriti na pitanje da li alografski testament ispunjava zakonom propisane uslove da bi podnosilac na osnovu njega nasleđem stekao pravo svojine. Imajući u vidu da podnosilac u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom nije uspeo sa tužbenim zahtevom, kao i to da je alografski testament koji je podnosilac isticao kao osnov nasleđivanja poništen, Ustavni sud zaključuje da podnosilac nije ni stekao imovinu u smislu člana 58. Ustava , sledom čega nije mogao biti ni lišen iste, niti smetan u njenom korišćenju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca o tome da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava . Pored toga, Ustavni sud je zaključio da do povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava nije ni moglo doći, zbog toga što je predmetni postupak vođen radi sticanja prava svojine, a podnosilac to pravo nije uspeo dokazati pred redovnim sudovima, sledom čega ne postoji ni imovina zaštićena članom 58. Ustava .

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu , odbacio kao očigledno neosnovanu , rešavajući kao u drugom delu izreke.

I pored toga što je zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe i dopune ustavne žalbe istaknut tek 22. oktobra 2010. godine, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/121) ,, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti