Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Saše Stojanovića protiv pravnosnažne presude za falsifikovanje isprave. Sud je utvrdio da navodi o potrebi odobrenja tužioca za gonjenje i neuračunavanju pritvora u inostranstvu ne predstavljaju ustavnopravne razloge za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4016/2010
17.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Stojanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Saše Stojanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu K. 17/08 od 8. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 249/10 od 19. marta 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Saša Stojanović iz Niša, preko punomoćnika Gorana V. Đorđevića iz Niša, podneo je Ustavnom sudu 6. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu K. 17/08 od 8. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 249/10 od 19. marta 2010. godine, zbog povrede prava na slobodu i bezbednost i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 27. i 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da podnosilac smatra da su tokom predmetnog postupka u znatnoj meri povređene odredbe Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku; da se ovim povredama materijalno-pravnih i krivično-procesnih propisa drugostepeni sud nije bavio, iako je na to bio obavezan po službenoj dužnosti; da je krivično gonjenje domaćih državljana za krivična dela koja su učinili u inostranstvu omeđeno još jednim uslovom za preduzimanje gonjenja, a to je odobrenje Republičkog javnog tužioca; da je čitav postupak iniciran i vođen bez odobrenja Republičkog javnog tužioca, suprotno odredbama člana 10. Krivičnog zakonika; da su ovim povređene odredbe krivičnog postupka propisane u članu 368. stav 1. tačka 5. ZKP; da postupajući sud nije izvršio uračunavanje pritvora u trajanje kazne, čime je došlo do povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog iz člana 369. stav 1. tačka 6) ZKP; da su u slučaju sumnje da li se radi o vremenu provedenom u pritvoru po krivičnom delu za koje je izrečena kazna, postupajući sudovi morali da po službenoj dužnosti pribave dokaze kojima bi se utvrdile navedene činjenice; da zahtev ovlašćenog tužioca i načelo in dubio pro reo predstavljaju osnovna načela pravičnog postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud donese odluku o poništavanju osporene presude Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 249/10 od 19. marta 2010. godine i otkloni sve posledice koje su iz tog akta proizišle.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Opštinskog suda u Nišu K. 17/08 od 8. maja 2009. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 233. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/03) i izrečene su mu uslovna osuda i mera bezbednosti oduzimanje predmeta; da je u obrazloženju prvostepene presude navedeno da je „u pogledu pravne kvalifikacije sud našao da u konkretnom slučaju prema okrivljenom treba primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela“, odnosno da odredbe Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) nisu blaže za okrivljenog, za šta su u obrazloženju navedeni i razlozi; da je osporenom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 249/10 od 19. marta 2010. godine, uvažavanjem žalbe Opštinskog javnog tužioca u Nišu, preinačena osporena prvostepena presuda u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Nišu okrivljenog osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena; da je u obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, navedeno da „iz spisa proizlazi da je okrivljeni deportovan iz Švajcarske po sporazumu o readmisiji, te se takvo lišenje slobode ne uračunava u kaznu zatvora ... u konkretnom slučaju nema nikakvih dokaza da je optuženi navedeno vreme provedeno u istražnom zatvoru i deportacionom pritvoru proveo u vezi ovog krivičnog dela, te se to vreme ne može uračunati u izrečenu kaznu zatvora“.

4. Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da se lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i da ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje i utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Osnovnog krivičnog zakona („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, „Službeni list SRJ“, br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 39/03) (u daljem tekstu: OKZ), koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, bilo je propisano: da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je blaži za učinioca (član 4. st. 1. i 2.); da jugoslovensko krivično zakonodavstvo važi za svakog ko u inostranstvu učini krivično delo iz čl. 114. do 133. i čl. 135. do 138. ovog zakona ili iz člana 168. ovog zakona ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac (član 105.); da jugoslovensko krivično zakonodavstvo važi za državljanina SRJ i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 105. ovog zakona, ako se zatekne na teritoriji SRJ ili joj bude ekstradiran (član 106.); da će se u slučajevima iz čl. 106. i 107. ovog zakona gonjenje preduzeti samo kad se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno, a kad se u slučajevima iz člana 106. i člana 107. stav 1. ovog zakona po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju saveznog državnog tužioca za krivična dela predviđena u saveznom krivičnom zakonu, odnosno po odobrenju republičkog tužioca za krivična dela predviđena u republičkom krivičnom zakonu (član 108. stav 3.); da će se pritvor, lišenje slobode u toku ekstradicionog postupka, kao i kazna koju je učinilac izdržao po presudi inostranog suda, uračunati u kaznu koju izrekne domaći sud za isto krivično delo, a ako kazne nisu iste vrste - uračunavanje će se izvršiti po oceni suda.

Odredbama važećeg Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. st. 1. i 2.); da krivično zakonodavstvo Srbije važi za svakog ko u inostranstvu učini krivično delo iz čl. 305. do 316. i čl. 318. do 321. ovog zakonika ili iz člana 223. ovog zakonika, ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac (član 7.); da krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. ovog zakonika, ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude izručen Srbiji (član 8. stav 1.); da će se u slučaju iz čl. 8. i 9. ovog zakonika krivično gonjenje preduzeti samo kad se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno, a kad se u slučaju iz čl. 8. i 9. stav 1. ovog zakonika, po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, krivično gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca (član 10. stav 2.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je sud povredio propise krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca ili predloga oštećenog, odnosno odobrenja nadležnog organa (član 368. stav 1. tačka 5)); da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne (član 369. stav 1. tačka 5)).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu osuđenog lica u pravnosnažno okončanom postupku i da povredu označenih ustavnih prava obrazlaže dvojako: da je protiv njega krivični postupak vođen bez odobrenja nadležnog organa, koje je po njegovom mišljenju u konkretnom slučaju potrebno i propisano odredbama KZ koje citira i da su postupajući sudovi povredili odredbe krivičnog zakona o uračunavanju pritvora u trajanje kazne koja mu je izrečena.

U odnosu na tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je protiv njega vođen krivični postupak bez odobrenja Republičkog javnog tužioca, odnosno kako je u ustavnoj žalbi navedeno „da je čitav postupak iniciran i vođen bez odobrenja Republičkog javnog tužioca, suprotno odredbama člana 10. Krivičnog zakonika čime su povređene odredbe krivičnog postupka propisane u članu 368. stav 1. tačka 5. ZKP“, Ustavni sud ukazuje na to da podnosilac ustavne žalbe pogrešno tumači navedenu odredbu KZ. Ustavni sud konstatuje da su odredbom člana 10. stav 2. KZ propisani uslovi za krivično gonjenje državljanina Srbije koji u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela enumarativno navedenih u članu 7. KZ. Saglasno ovoj normi, uslovi za krivično gonjenje državljanina Srbije koji u inostranstvu učini navedena krivična dela nisu propisani kumulativno, kako to nepravilno tvrdi podnosilac ustavne žalbe, već su u odnosu opšteg i posebnog uslova. Krivično gonjenje u ovom slučaju će se po pravilu preduzeti, kako to kao opšti uslov određuje odredba člana 10. stav 2. KZ, samo kad se za to krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je isto delo učinjeno, dakle bez odobrenja Republičkog javnog tužioca. Izuzetno od ovog pravila, kada se u slučaju iz člana 8. i člana 9. stav 1. KZ, po zakonu države u kojoj je delo učinjeno za to delo ne kažnjava, krivično gonjenje u Republici Srbiji se može preduzeti samo po odobrenju Republičkog javnog tužioca. Dakle, odobrenje Republičkog javnog tužioca nije opšti uslov za krivično gonjenje državljanina Srbije koji u inostranstvu učini navedena krivična dela, već poseban uslov i izuzetak od pravila, koji važi samo kad se za ta dela ne kažnjava po zakonu zemlje u kojoj su učinjena, ali se kažnjava po zakonima Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da se za delo koje je počinio u Švajcarskoj Konfederaciji u toj državi ne kažnjava, što je nužan preduslov da bi tvrdnja podnosioca da je za njegovo krivično gonjenje za to isto delo u Republici Srbiji bilo potrebno odobrenje Republičkog javnog tužioca, bila osnovana. Ustavni sud je, stoga, ocenio da ove tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, nepotkrepljene dokazima koji bi prima facie ukazivali na njihovu osnovanost i suprotne krivičnopravnim propisima Republike Srbije, ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji bi ustavnu žalbu činili dopuštenom.

Ustavni sud, s druge strane, ukazuje na to da se u konkretnom slučaju uopšte i nije primenjivao KZ, već OKZ, kao krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, s obzirom na to da KZ nije blaži za učinioca, kako je to na ustavnopravno prihvatljiv način i obrazloženo u osporenoj prvostepenoj presudi Opštinskog suda u Nišu. Stoga, prema oceni Ustavnog suda, tvrdnje ustavne žalbe koje se isključivo odnose na odredbe zakona koji se ne primenjuje u konkretnom slučaju ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za izjavljivanje ustavne žalbe. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje i na to da odredbe OKZ, u suštini, na istovetan način kao i odredbe KZ regulišu pitanje krivičnog gonjenja domaćeg državljanina za delo koje učini u inostranstvu i uslove za takvo gonjenje.

U odnosu na tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da „sud nije izvršio uračunavanje pritvora u trajanje kazne, čime je došlo do povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog iz člana 369. stav 1. tačka 6) ZKP i da su u slučaju sumnje da li se radi o vremenu provedenom u pritvoru po krivičnom delu za koje je izrečena kazna, postupajući sudovi morali da po službenoj dužnosti pribave dokaze kojima bi se utvrdile navedene činjenice“, Ustavni sud najpre ukazuje da član 369. stav 1. ZKP nema šest, već pet tačaka i da podnosilac ustavne žalbe na više mesta očigledno pogrešno umesto tačke 5) označava tačku 6) stava 1. člana 369. ZKP. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe, iznoseći navedene tvrdnje, u suštini ovom sudu obraća nezadovoljan odlukom Apelacionog suda kojom je preinačena prvostepena presuda i izrečena mu kazna zatvora. Prema oceni Ustavnog suda, iz obrazloženja osporene presude Apelacionog suda u Nišu, gde je navedeno da „iz spisa proizlazi da je okrivljeni deportovan iz Švajcarske po sporazumu o readmisiji, te se takvo lišenje slobode ne uračunava u kaznu zatvora“, kao i da „u konkretnom slučaju nema nikakvih dokaza da je optuženi navedeno vreme provedeno u istražnom zatvoru i deportacionom pritvoru proveo u vezi ovog krivičnog dela“, proizlazi da je taj sud, kao drugostepeni krivični, na ustavnopravno prihvatljiv način cenio činjenice od značaja za uračunavanje pritvora u izrečenu kaznu i doneo odluku kao u izreci osporene drugostepene presude. Ustavni sud i u ovom slučaju ukazuje na to da nije nadležan da nakon i umesto krivičnih sudova ocenjuje dokaze predložene ili izvedene u sudskom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima.

Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i krećući se u okviru zahteva i navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da je u ustavnoj žalbi neophodno navesti ustavnopravne razloge koji potkrepljuju tvrdnje o povredi ili uskraćivanju prava i sloboda zajemčenih Ustavom. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije naveo ove razloge, odnosno ustavna žalba ne sadrži razloge kojima bi bila dovedena u sumnju pravičnost osporenih presuda i predmetnog krivičnog postupka u celini. Ustavni sud tvrdnje sadržane u ustavnoj žalbi, kao suprotne odredbama krivičnog prava i nepotkrepljene dokazima, ne može prihvatiti kao ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi u konkretnom slučaju primenjivali pravo na ustavno neprihvatljiv i diskrecioni način koji bi doveo da povrede ili uskraćivanja označenih ustavnih prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti