Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj imovini stečenoj otkupom stana

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na imovinu. Stanovište redovnih sudova da stan, otkupljen na osnovu stanarskog prava supruginog oca, ne predstavlja zajedničku imovinu supružnika, nije proizvoljno i ustavnopravno je prihvatljivo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . B . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. B . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13317/10 od 22. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . iz B . je 29. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Ž . I, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13317/10 od 22. juna 2011. godine, zbog povrede prava na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je drugostepeni sud u celini prihvatio zaključke prvostepenog suda da podnosilac nije dokazao da je predmetni stan stečen zajedničkim radom njega i njegove pokojne supruge, da stan otkupljen od strane jednog supružnika za vreme trajanja bračne zajednice ne predstavlja zajedničku imovinu supružnika, saglasno odredbama člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju i člana 171. Porodičnog zakona, imajući u vidu da, u konkretnom slučaju, stan nije dobijen za podnosioca, da on nije bio član porodičnog domaćinstva, da je otkupna cena u vreme otkupa bila netržišna, iz kog razloga ne postoji doprinos podnosioca u sticanju predmetnog stana; da je drugostepeni sud svojom odlukom podnosiocu oduzeo pravo svojine stečeno na osnovu zakona, iako to oduzimanje nije bilo u javnom interesu; da je predmetni stan stečen teretnim pravnim poslom – ugovorom o kupoprodaji od 3. avgusta 1992. godine, koji je u svojstvu kupca zaključila pokojna supruga podnosioca Z. B . za kupoprodajnu cenu u iznosu od 1.100 nemačkih maraka, novcem koji je obezbeđen iz zajedničkih sredstava supružnika, stečenih radom u toku trajanja bračne zajednice; da je apsolutno neosnovan stav sudova da imovina koju su u toku trajanja braka supružnici stekli teretnim pravnim poslom iz novčanih sredstava ostvarenih zajedničkim radom, predstavlja posebnu imovinu; da je, takođe, pogrešan zaključak sudova da podnosilac nije bio član porodičnog domaćinstva S . S, oca pokojne Z . B, s obzirom na to da se u predmetni stan uselio još 1973. godine, što je kasnije uticalo na određivanje otkupne cene stana.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu protivno Ustavu i zakonu oduzeto pravo svojine i osporenu drugostepenu presudu poništi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49695/10 od 18. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. B . iz B, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se prema tuženom D . S . iz B, utvrdi da je tužilac titular prava svojine na ½ idealnih delova dvosobnog stana broj 8, površine 52 m2, koji se nalazi na III spratu zgrade u ulici T . J . broj 13 u B, na katastarskoj parceli broj 1263/1, upisanoj u list nepokretnosti broj 733 KO V, što je tuženi dužan da prizna tužiocu i da mu izda ispravu podobnu za uknjižbu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 13317/10 od 22. juna 2011. godine, kojom je žalbu odbio i ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49695/10 od 18. marta 2010. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je predmetni stan dodeljen pokojnom S . S, ocu tuženog, koji je, kao nosilac stanarskog prava, dana 31. decembra 1966. godine zaključio ugovor broj 5605 o korišćenju stana, u kome je bilo navedeno da će stan koristiti sa članovima porodičnog domaćinstva - suprugom S, ćerkom Z . i sinom D; da je Z . S . 6. jula 1969. godine zaključila brak sa tužiocem, koji je razveden presudom P. 1167/03 od 10. juna 2003. godine; da su nakon zaključenja braka Z . S . i tužilac živeli par godina kao podstanari, a 1973. godine se uselili u predmetni stan, u kome su živeli sa njenim roditeljima; da je S . S . 28. februara 1992. godine dao overenu saglasnost da njegova kći Z . izvrši otkup predmetnog stana; da iz izjave od 16. decembra 1992. godine proizlazi da je S . S . bio upoznat sa proračunatom vrednošću stana, te da se on opredelio da se ugovorena cena isplati jednokratno u devizama, uz umanjenje od 35%; da je u ugovoru o kupoprodaji predmetnog stana Ov. 30371/92 od 26. decembra 1992. godine konstatovano da je isti zaključen 3. avgusta 1992. godine između JŽTP "B . " kao prodavca i Z . B . kao kupca, za kupoprodajnu cenu od 2.122.391 dinara, s tim da se, ukoliko kupac uplati utvrđenu vrednost stana u dinarima koji potiču od prodaje deviza, navedeni iznos umanjuje za 35% i glasi 1.379.554 dinara; da je Z . B . 6. decembra 1992. godine uplatila upravo iznos od 1.379.554 dinara; da je Z . B . preminula 2. novembra 2004. godine, te da je rešenjem O. 349/07 od 24. maja 2007. godine na njenoj zaostavštini, koju čini pravo svojine na predmetnom stanu, oglašen tuženi; da i po nalaženju drugostepenog suda predmetni stan ne predstavlja zajedničku imovinu tužioca i pokojne Z . B, s obzirom na to da stan nije dobijen za tužioca, već da je 1966. godine dodeljen S . S . i da je pok. Z . B . otkup stana izvršila na osnovu overene saglasnosti svoga oca, koji se putem posebne izjave opredelio i za oblik isplate; da imajući u vidu je otkupna cena u vreme otkupa bila nesumnjivo simbolična i netržišna, to i po shvatanju drugostepenog suda ne postoji doprinos tužioca u sticanju stana, zbog čega tužilac nema pravo na udeo u stanu od ½ idelanih delova samo zbog činjenice da je u vreme otkupa stana bio u braku sa pok. Z . B; da kod ovakvih činjenica tužilac nije dokazao da je predmetni stan stečen zajedničkim radom njega i njegove pokojne supruge, odnosno da je rezultat njihovog zajedničkog privređivanja; da osim ukazivanja da je njegov radni doprinos cenjen prilikom obračuna otkupne cene stana, tužilac nije pružio nikakve dokaze za to; da je, u konkretnom slučaju, stan otkupljen na osnovu člana 16. Zakona o stanovanju, po beneficiranim uslovima, zbog čega ugovor o otkupu sadržinski odstupa od klasičnog teretnog kupoprodajnog ugovora; da na drugačiju ocenu drugostepenog suda ne utiče ni žalbeni navod da je tužilac u predmetnom stanu živeo od 1973. godine, imajući u vidu da činjenica stanovanja ne može automatski voditi drugačijoj odluci i utvrđivanju eventualne svojine na stanu.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Ustavni sud smatra da je u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredba člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11), bitnim za konkretan spor, propisano je: da imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu i da imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu (član 168.); da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.).

Članom 16. Zakona o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92), koji se primenjivao u vreme otkupa predmetnog stana, bilo je propisano: da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini, dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona, na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom (stav 1.); da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (stav 2.). Odredbom člana 20. istog zakona bilo je propisano: da se stan otkupljuje pod uslovima koji su važili na dan podnošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona (stav 1.); da se otkupna cena stana, u smislu stava 1. ovog člana, utvrđuje na osnovu prosečne mesečne zarade u Republici u mesecu koji prethodi danu iz stava 1. ovog člana, kao i na osnovu starosti zgrade, opšte pogodnosti zgrade i stana u skladu sa propisima (kvalitet i spratnost zgrade, visinski položaj stana u zgradi, lokacija i dr.) i površine stana (stav 2.).

Zakonom o stambenim odnosima ("Službeni list SFRJ, broj 11/66 – prečišćeni tekst), koji je bio na snazi u vreme dodele i zaključenja ugovora o korišćenju predmetnog stana, bilo je propisano: da građanin koji se uselio u stan na osnovu ugovora o korišćenju stana ili drugog akta, koji po važećim propisima predstavlja punovažan osnov za useljenje, stiče pravo da taj stan trajno i nesmetano koristi pod uslovima iz ovog zakona kao i da, saglasno posebnom zakonu, učestvuje u upravljanju zgradom (stanarsko pravo) (član 2. stav 1.); da pravo davanja stanova na korišćenje građanima pripada društveno-političkoj zajednici, državnim organima, radnim organizacijama, drugim pravnim licima i građanima koji su zgrade i stanove kao investitori izgradili ili po drugom osnovu stekli, da se stanovi daju građanima na korišćenje putem ugovora o korišćenju stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 3.); da se korisnikom stana, u smislu ovog zakona, smatraju nosilac stanarskog prava, članovi njegovog domaćinstva koji stanuju zajedno sa njim, kao i lica koja su prestala biti članovi tog domaćinstva a ostala su u istom stanu (član 12. stav 1.); da korisnici stana koji stanuju zajedno sa nosiocem stanarskog prava imaju pravo trajno i nesmetano lično koristiti taj stan pod uslovima iz ovog zakona (član 20. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se argumentuje povreda prava na mirno uživanje imovine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac, u suštini, ukazuje da su redovni sudovi proizvoljno zaključili da predmetni stan nema karakter zajedničke svojine stečene zajedničkim radom u braku između podnosioca i sada pokojne Z . B, samo zbog činjenice da je Z . B . otkup stana izvršila kao član porodičnog domaćinstva S . S, koji je 1966. godine predmetni stan dobio na korišćenje, kao nosilac stanarskog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, zapravo, osporava način na koji su redovni sudovi utvrdili odlučujuće činjenice i primenili merodavno materijalno pravo, što implicira na pitanje ispunjenja uslova za sticanje prava svojine, tačnije susvojine na predmetnom stanu.

Ustavni sud ukazuje da važeći Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Takođe, Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi opseg zaštite koju pruža član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svodi isključivo na postojeću imovinu, ne garantujući pravo na sticanje imovine (videti presudu „Marckx protiv Belgije“, od 13. juna 1979. godine). Međutim, koncept imovine u praksi Evropskog suda za ljudska prava ne podrazumeva samo pojam svojine, već uključuje, pored ostalog, i potraživanja u pogledu kojih aplikant ima tzv. legitimno očekivanje da će biti ostvareno. Pri tome, potraživanje se može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno, tačnije ukoliko je zasnovano na zakonskoj odredbi, pravnom aktu, kao i u slučajevima kada postoji dovoljan osnov za konkretno potraživanje u nacionalnom pravu (videti presudu „Kopecký protiv Slovačke“, broj predstavke 44912/98 i odluku „Milašinović protiv Hrvatske“, od 1. jula 2010. godine).

Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak vođen povodom podnosiočevog zahteva za utvrđenje prava susvojine na predmetnom stanu, zbog čega se ne može govoriti o postojećoj imovini. Dakle, reč je o zahtevu koji je u svojoj osnovi imao određeni imovinski interes, te je osnovno pitanje da li je podnosilac u odnosu na postavljeni zahtev imao legitimno očekivanje koje bi se moglo dovesti u vezu sa pojmom imovine, saglasno odredbi člana 58. Ustava.

Imajući u vidu da podnosilac osporava činjenične i pravne zaključke redovnih sudova, Ustavni sud je zaključio da, i pored toga što podnosilac nije izričito istakao povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ima osnova da se pre ocene o osnovanosti navoda o povredi prava na imovinu, ispita da li su osporene presude donete proizvoljnim tumačenjem i primenom materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se osporena drugostepena presuda, kao i presuda prvostepenog suda koja je njome potvrđena, zasnivaju na oceni da predmetni stan nije bio dodeljen za podnosioca, već za pravnog prethodnika njegove pokojne supruge, koji je 1966. godine dobio predmetni stan na korišćenje, kao nosilac stanarskog prava i isti koristio sa članovima porodičnog domaćinstva. Otkup stana izvršila je supruga podnosioca, na osnovu pismene saglasnosti njenog oca, kao nosioca stanarskog prava, u postupku regulisanom odredbom člana 16. stav 2. Zakona o stanovanju.

Prema odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona, osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine u braku jeste da se radi o imovini koja je stečena radom u toku trajanja zajednice života u braku. Ustavni sud je imao u vidu i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 21. juna 1993. godine, prema kojem stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika ulazi u režim zajedničke imovine stečene u braku, zauzet sa osloncem ne samo na odredbe tada važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima koje su propisivale da se zajedničkom imovinom bračnih drugova smatra imovina koju su oni stekli radom, već i s obzirom na specifične okolnosti u pogledu uslova za dodelu stana na korišćenje, sticanje stanarskog prava i formiranje otkupne cene koja nije bila tržišna, već zakonom propisana u pogledu elemenata na osnovu kojih je određivana i koja je predstavljala pogodnost za kupca kao titulara već stečenog prava na stanu.

Međutim, u konkretnom slučaju, pravo na otkup stana nije stekla supruga ostavioca, već njen otac S. S, a to pravo je na nju samo preneto, putem overene pismene saglasnosti. U vreme dodele stana na korišćenje, podnosilac nije bio član porodičnog domaćinstva S . S. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se stanovište redovnih sudova, da predmetni stan nema karakter zajedničke svojine supružnika, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, upravo iz razloga što je pravo na otkup po privilegovanim uslovima Z . B . stekla ne kao nosilac stanarskog prava, već kao kćer S . S, što ovo pravo ne čini originernim, već derivativnim, imajući u vidu da je isto izvedeno iz prava koje je S . S . već stekao kao nosilac stanarskog prava. Ustavni sud, dakle, zaključuje da i pored toga što stan koji je u toku trajanja braka otkupio jedan od supružnika može biti okarakterisan kao zajednička imovina supružnika, u situaciji u kojoj lice koje vrši otkup stana nije lice kome je stan dodeljen na korišćenje i samim tim nije nosilac stanarskog prava i da, s tim u vezi, lična svojstva i materijalne prilike tog lica i njegovog supružnika ne mogu biti od odlučujućeg uticaja kod formiranja otkupne cene, navedena mogućnost koju je ustanovila praksa najviše sudske instance u Republici Srbiji biva isključena. Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o proizvoljnom postupanju nadležnih sudova na štetu podnosioca ustavne žalbe u pogledu primene odredaba zakona koje uređuju režim zajedničke imovine stečene u braku.

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije bilo proizvoljnosti u tumačenju i primeni merodavnog prava prilikom donošenja osporene presude, to nema osnova za tvrdnju da je podnosilac imao utemeljen zahtev koji bi se mogao smatrati "legitimnim očekivanjem" potraživanja, koji potpada pod pojam imovine u smislu člana 58. stav 1. Ustava. Sličan stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-1458/2011 od 3. jula 2014. godine.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13317/10 od 22. juna 2011. godine nisu povređena prava na pravično suđenje i na mirno uživanje imovine, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zajedničkoj imovini stečenoj otkupom stana

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti