Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u sporu male vrednosti. Ocenjeno je da se žalbom ne iznose ustavnopravni razlozi, već se osporava utvrđeno činjenično stanje, za šta Ustavni sud nije nadležan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4019/2010
20.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milka Laketića iz Pančeva na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Milka Laketića izjavljena protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž.617/10 od 25. maja 2010. godine i presude Opštinskog suda u Pančevu P.1044/08 od 16. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milko Laketić iz Pančeva je, preko punomoćnika advokata Radomira Paunića, podneo 6. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž.617/10 od 25. maja 2010. godine i presude Osnovnog suda u Pančevu P.1044/08 od 16. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da nikada nije primio novčani iznos koji je navodno stekao bez osnova; da u parničnom postupku koji je prethodio donošenju osporenih presuda činjenično stanje nije pravilno utvrđeno; da je Opštinski sud u Pančevu utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza svedoka, a ne na osnovu tužbe koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv trećeg lica; da u toku dokaznog postupka pred prvostepenim sudom svedoci, čiji se iskazi međusobno nisu slagali, nisu bili suočeni, iako je podnosilac ustavne žalbe predlagao suočenje, a da ni prvostepeni, ni drugostepeni sud nisu obrazložili zbog čega svedoci nisu suočeni.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u toku postupka odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo ustavom zajemčeno pravo.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Pančevu P. 1044/08 od 16. juna 2008. godine, donetoj u pranici o sporu male vrednosti, vođenoj između podnosioca ustavne žalbe u svojstvu tuženog i njegove bivše supruge u svojstvu tužilje, podnosilac ustavne žalbe obavezan da svojoj bivšoj supruzi isplati opredeljeni novčani iznos. Osporenom presudom Višeg suda u Pančevu Gž.617/10 od 25. maja 2010. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o njegovim pravima i obavezama.

Odredbama člana 58. Ustava jemči se pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.) i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 125/04 i 111/09) propisano je: da se svedoci saslušavaju usmeno i bez prisustva svedoka koji će se docnije saslušavati (član 244. stav 1.); da se svedoci mogu suočiti, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica (član 245. stav 3.).

Odredbom člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da se u parnicama o sporovima male vrednosti presuda može pobijati samo zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

5. Ustavni sud smatra da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, već da podnosilac izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo osporenim odlukama, koje se svode na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja. Podnosilac ustavne žalbe traži da Ustavni sud postupi kao instanciono viši sud u odnosu na sudove koji su doneli osporene presude i predlaže da Ustavni sud ispita pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u presudi donetoj u parnici o sporu male vrednosti.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ispitivati utvrđene činjenice i primenu materijelnog prava u parničnom postupku, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizilazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno i da je takvim postupanjem suda u konkretnom slučaju moglo doći do povrede nekog od ustavom zajemčenih prava.

Po oceni Ustavnog suda, okolnost da je parnični sud u konkretnom slučaju prihvatio kao istinite iskaze nekih od saslušanih svedoka, iako su ti iskazi bili u suprotnosti sa činjeničnim navodima sadržanim u tužbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv trećeg lica u drugom parničnom postupku, ne izaziva sumnju da je zaključivanje redovnih sudova bilo proizvoljno. Takođe, tu sumnju ne izaziva ni okolnost da sud nije posebno obrazložio zbog čega nije pristupio suočenju lica čiji se iskazi dati tokom postupka nisu slagali. Naime, obaveza obrazloženja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. april 1994. godine, § 61). Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima. S obzirom da je odlučno pitanje razlog zbog koga je sud poklonio veru nekom od svedoka, a ne razlog zbog koga sud nije iskaz nekog od svedoka proverio i suočenjem, propuštanje navođenja posebnih razloga zbog kojih se nije pristupilo suočenju ne izaziva sumnju da su redovni sudovi postupali arbitrerno.

Kako Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi, umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje zakonitost njihovih odluka, a naročito da nije ovlašćen da ocenjuje pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u parnicama o sporovima male vrednosti, kao i da samo formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini ustavnu žalbu automatski dopuštenom, navodi podnosioca ustavne žalbe o tome da mu je povređeno pravo na pravično suđenje nisu prihvatljivi.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljene odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. U imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je to slučaj u parničnom postupku koji je prethodio izjavljivanju ove ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe zbog osporavanja činjeničnog stanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti