Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe vojnog lica

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu bivšeg pripadnika Vojske. Potvrđeno je da mu ne pripada pravo na naknadu za službu pod otežanim uslovima, jer njegova jedinica nije bila obuhvaćena relevantnim odlukama nadležnih vojnih organa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-402/2008
01.10.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Čemana iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. oktobra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Čemana izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 850/06 od 24. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Čeman iz Beograda je 3. aprila 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Arsenija Katanića iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U-V 850/06 od 24. decembra 2007. godine.
Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije, „kojom je odbijen njegov zahtev za priznavanje prava na mesečnu naknadu za obavljanje službe u Vojsci Jugoslavije pod otežanim uslovima", povređena prava zajemčena odredbama čl. 24, 32, 60, 68, 69. i 70. Ustava Republike Srbije.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da, između ostalog, svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.); da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom (član 69. stav 2.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom (član 70. stav 1.).
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 85. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), nije u podnetoj ustavnoj žalbi precizno naveo i obrazložio u čemu se sastoji povreda svakog od Ustavom zajemčenih prava koje je označio u ustavnoj žalbi, osim prava na suđenje u razumnom roku. S obzirom na to da je predmet odlučivanja u upravnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom postupku, bio zahtev podnosioca ustavne žalbe da mu se prizna pravo na naknadu za obavljanje službe pod otežanim uslovima u Vojsci Jugoslavije, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, kao element zajemčenog prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, a da povredu prava zajemčenih odredbama čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava izvodi iz, po njegovom mišljenju, izvršene povrede prava na rad.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i to: zahtev podnosioca od 22. decembra 2003. godine i rešenje Vojne pošte (u daljem tekstu: VP) 2346 Batajnica Up-1 br. 450-2 od 24. decembra 2003. godine, žalbu podnosioca na prvostepeno rešenje od 6. januara 2004. godine i rešenje po žalbi VP 9513 Beograd Up-2 br. 7-2 od 23. januara 2004. godine, tužbu podnosioca podnetu Vrhovnom vojnom sudu od 18. februara 2004. godine i ustavnom žalbom pobijanu presudu Vrhovnog suda Srbije U-V 850/06 od 24. decembra 2007. godine, kao i spise Vrhovnog suda Srbije U-V 850/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe, tada major u Vojsci Srbije i Crne Gore, kao pripadnik 240. LAP-a, podneo je 22. decembra 2003. godine VP 2346 Batajnica zahtev za priznavanje mesečne naknade za službu pod otežanim uslovima, na osnovu i počev od dana primenjivanja Odluke o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, koju je doneo načelnik Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore na osnovu člana 26. stav 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije i Crne Gore („Službeni vojni list", br. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 25/00, 31/00, 14/02 i 21/03).
VP 2346 Batajnica, kao prvostepeni upravni organ, na osnovu čl. 156. i 157. Zakona o Vojsci Jugoslavije (Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), rešenjem Up-1 br. 450-2 od 24. decembra 2003. godine odbila je zahtev kao neosnovan. U prvostepenom upravnom postupku je utvrđeno: da je Miroslav Čeman, major, na službi u VP 2346 Batajnica, podneo 22. decembra 2003. godine pismeni zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima, jer smatra da mu to pravo pripada kao pripadniku VP 2346 Batajnica koja se nalazi u neprekidnom dežurstvu u sistemu protivvazdušne odbrane; da je odredbom člana 26. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije propisano da zadatke i teritoriju na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, u smislu odredaba člana 25. istog Pravilnika, određuje načelnik Generalštaba Vojske; da je odredbom člana 26. stav 2. navedenog Pravilnika regulisano da Odluku o pripadanju naknade za službu pod otežanim uslovima, osim iz člana 25. stav 4. tačka 2) istog Pravilnika, donosi komandant samostalnog korpusa, njemu ravan ili viši starešina; da Odlukom komandanta VP 9513 Beograd, pov. br. 03/1683-2 od 8. marta 2002. godine o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, koja je doneta na osnovu odluke načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: NGŠ VJ) pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, nisu obuhvaćeni profesionalni pripadnici VP 2346 Batajnica.
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 6. januara 2004. godine žalbu na navedeno prvostepeno rešenje drugostepenom upravnom organu - VP 9513 Beograd. Drugostepeni organ je rešenjem Up-2 br. 7-2 od 23. januara 2004. godine odbio žalbu kao neosnovanu, nakon izvršenog uvida u spise predmeta i Odluku NGŠ VJ o određivanju zadataka i teritorije na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine, kao i Odluku komandanta VP 9513 pov. br. 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine, kojom su precizirani zadaci i teritorija na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima. Žalba je odbijena na osnovu člana 156. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer je drugostepeni organ našao da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da podnosilac ne izvršava zadatke, niti se nalazi na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima.
Protiv konačnog rešenja VP 9513 Beograd Up-2 br. 7-2 od 23. januara 2004. godine, podnosilac ustavne žalbe podneo je 18. februara 2004. godine Vrhovnom vojnom sudu tužbu zbog nepravilno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede materijalnog prava, iznoseći u tužbi, pored ostalog, svoje tumačenje toga kome pripada naknada za službu koja se vrši pod otežanim uslovima, kao i svoju ocenu da je Odluka komandanta VP 9513 Beograd suprotna Odluci NGŠ VJ, jer njegova jedinica nije klasifikovana kao jedinica u kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima.
Vrhovni vojni sud je, na osnovu člana 31. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ", broj 46/96), primljenu tužbu istoga dana dostavio drugostepenom upravnom organu na odgovor i naložio da se dostave spisi predmeta prvostepenog i drugostepenog organa. Drugostepeni upravni organ VP 9513 Beograd dostavio je Vrhovnom vojnom sudu 8. marta 2004. godine odgovor na tužbu i spise predmeta. Vrhovni vojni sud nije preduzimao druge radnje u ovom upravnom sporu.
Vrhovni sud Srbije je dopisom U-V br. 850/06 od 24. januara 2007. godine obavestio podnosioca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika da je 21. novembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete upravnih sporova pokrenutih pred Vrhovnim vojnim sudom do 31. decembra 2004. godine i pozvao ga da se, u roku od 10 dana od dana prijema dopisa, izjasni da li ostaje kod podnete tužbe. Podneskom primljenim u Vrhovnom sudu Srbije 1. februara 2007. godine punomoćnik podnosioca je obavestio sud da ostaje u svemu kod podnete tužbe.
Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 24. decembra 2007. godine, doneo presudu U-V 850/06 koja se osporava ustavnom žalbom, a kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud navodi da je drugostepeni upravni organ pravilno odlučio kada je, u postupku u kome nije bilo povrede pravila postupka, odbio žalbu ovde podnosioca ustavne žalbe, nalazeći da mu ne pripada pravo na naknadu za rad pod otežanim uslovima, jer jedinica u kojoj podnosilac izvršava zadatke nije obuhvaćena Odlukom Komandanta VP 9513 Beograd, donetom na osnovu člana 26. stav 1. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u VJ i Odluke NGŠ VJ pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002. godine. Po oceni Vrhovnog suda, Odluka Komandanta VP 9513 Beograd pov. br. 03/1683-2 od 6. marta 2002. godine nije u suprotnosti, već je doneta na osnovu i u skladu sa Odlukom NGŠ VJ pov. br. 02/323-1 od 5. februara 2002, radi izričitog i preciznog određivanja jedinica iz sastava Vojske nižeg nivoa komandovanja u kojima se služba vrši pod otežanim uslovima. Presuda je uručena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 5. marta 2008. godine.
4. Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije iz 1994. godine, koji se primenjivao u vreme nastanka i rešavanja konkretne upravne stvari, a na osnovu kojih je odlučivano o zahtevu podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je za rešavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu stvarno nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove na položaju komandanta samostalnog bataljona (diviziona) i komandanta puka - brigade ili starešina jedinice, odnosno ustanove njima ravnog ili višeg položaja za koji je formacijom predviđen čin potpukovnika ili viši čin, ako zakonom ili propisom donesenim na osnovu zakona nije određena nadležnost drugog organa, a da o žalbi protiv rešenja starešine iz stava 1. ovog člana rešava starešina jedinice, odnosno ustanove neposredno pretpostavljen starešini koji je doneo prvostepeno rešenje (član 156. st. 1. i 2.); da je za donošenje rešenja u upravnom postupku mesno nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove u kojoj se lice o čijem se pravu, odnosno obavezi rešava nalazi u službi, te da je za donošenje rešenja mesno nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove koji mu je neposredno pretpostavljen, ako se rešava o pravu, odnosno obavezi starešine jedinice, odnosno ustanove iz stava 1. ovog člana ili ako taj starešina po zakonu treba da bude izuzet od rešavanja iz drugih razloga (član 157. st. 1. i 2.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac poziva, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na naknadu za vršenje službe pod otežanim uslovima odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni organi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom propisa kojima su ta prava uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj upravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporene presude Vrhovnog suda Srbije. Ocena Ustavnog suda je da je preispitivanje zakonitosti konačnog upravnog akta u ovom upravnom sporu trebalo i moglo da obuhvati samo ispitivanje da li je u upravnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe pripadnik jedinice Vojske za koju je određeno da obavlja zadatke i nalazi se na teritoriji na kojoj se služba vrši pod otežanim uslovima, a ne da li je podnosilac pripadnik jedinice koja je u sistemu neprekidnog dežurstva u sistemu PVO. Vrhovni sud Srbije, kao i organi koji su bili nadležni za postupanje u upravnom postupku, utvrdili su da podnosilac ustavne žalbe ne obavlja profesionalnu službu u jedinici koja je obuhvaćena odlukama nadležnih vojnih organa o obavljanju službe pod otežanim uslovima, pa samim tim ni podnosilac nema pravo na naknadu za obavljanje vojne službe pod otežanim uslovima. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad, kao element zajemčenog prava na rad iz člana 60. Ustava, jer je za službu koju je obavljao u Vojsci primao propisanu zaradu i druge propisane naknade, osim naknade za službu pod otežanim uslovima koja prema važećim vojnim propisima nije pripadala pripadnicima njegove vojne jedinice. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da su navodi podnosioca ustavne žalbe da su razlozi navedeni u osporenoj presudi paušalni i bez ikakvih pravnih argumenata, te da Vrhovni sud, kao i prvostepeni i drugostepeni upravni organi, u ovoj pravnoj stvari nisu utvrdili odlučujuću činjenicu da li je žalilac vršio poslove neprekidnog dežurstva u sistemu PVO, izraz njegove subjektivne ocene o nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.
Takođe, s obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život, zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje iz čl. 24, 68, 69. i 70. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenom presudom povređena navedena prava, jer se sadržina označenih prava ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja Vrhovnog suda Srbije u konkretnom upravnom sporu, čak i da je došlo do povrede prava na rad.
Imajući u vidu navedeno, Sud je utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba neosnovana, te je žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je konstatovao da je upravni postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe otpočeo 22. decembra 2003. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja osporenog upravnog postupka počev od 22. decembra 2003. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe VP 2346 Batajnica podneo inicijalni zahtev za priznavanje prava na naknadu za službu pod otežanim uslovima.
Ustavni sud smatra da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje upravnih i sudskih organa o pravu ili obavezi stranke razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju uzeti u obzir i sledeći kriterijumi: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje upravnih i sudskih organa, kao i to o kom pravu podnosioca je u konkretnom slučaju odlučivano.
Polazeći od toga da je u upravnom postupku prvostepeni organ doneo rešenje kojim je odlučio o zahtevu podnosioca ustavne žalbe u roku od dva dana od dana podnošenja zahteva, a drugostepeni organ u roku od 17 dana od dana podnošenja žalbe na prvostepeno rešenje, te da su i u prvostepenom i u drugostepenom postupku rešenja doneta u mnogo kraćem roku od roka za donošenje rešenja propisanog odredbom člana 208. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Ustavni sud zaključuje da u postupku pred upravnim organima nije došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.
Ustavni sud nalazi da je nepostupanje Vrhovnog vojnog suda u upravnom sporu po tužbi podnosioca ustavne žalbe prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Vrhovni vojni sud je odmah po prijemu tužbe počeo da preduzima radnje u postupku i primio je spise upravnih organa neophodne za odlučivanje o podnetoj tužbi 8. marta 2004. godine, ali je, pre nego što je Vrhovni vojni sud preduzeo dalje radnje u postupku, 18. novembra 2004. godine Skupština Srbije i Crne Gore donela Zakon o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva na organe država članica („Službeni list SCG" broj 55/04), kojim je propisano da se nadležnost vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva danom stupanja na snagu ovog zakona prenosi - za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Crne Gore na organe Republike Crne Gore, koje te države članice odrede (član 2.). Donošenjem tog Zakona, u skladu s članom 66. Ustavne povelje, vojni pravosudni organi prestali su sa radom, a celokupna nadležnost vojnih sudova preneta ja na organe država članica, pa tako i nadležnost Vrhovnog vojnog suda da odlučuje u upravnim sporovima. U sprovođenju člana 2. navedenog Zakona, Republika Srbija je donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i Vojnog pravobranilaštva („Službeni glasnik RS" broj 137/04). Kako tim Zakonom nisu izričito određeni sudovi ili sud koji će preuzeti nadležnost Vrhovnog vojnog suda za odlučivanje u upravnim sporovima, Vrhovni sud Srbije je preuzeo upravne predmete Vrhovnog vojnog suda, pa i predmet po tužbi podnosioca ustavne žalbe, nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora 21. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je po podnetoj tužbi doneo presudu 24. decembra 2007. godine, odnosno u roku od godinu dana i jednog meseca od preuzimanja predmeta Vrhovnog vojnog suda.
Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o naročito složenom predmetu, kao i da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka. Međutim, polazeći od toga da je u postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi odlučivano o pravu koje, po mišljenju Suda, nije od egzistencijalnog značaja i izuzetne važnosti za podnosioca ustavne žalbe, jer se radi o isplati naknade koja se isplaćuje uz platu i druge naknade (naknadu za noćni rad, rad za vreme državnih praznika i trupne dnevnice), da je zahtev podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbijen zato što nije imao uporište u materijalnom pravu, te tako zbog zastoja u postupku nastalog zbog prestanka rada Vrhovnog vojnog suda za njega nisu nastale štetne posledice, Ustavni sud je ocenio da postupkom koji je vođen i okončan pred prvostepenim i drugostepenim upravnim organom, Vrhovnim vojnim sudom i Vrhovnim sudom Srbije za četiri godine od dana podnošenja zahteva, podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, koji je doneo odluku po podnetoj tužbi okončan u roku od godinu dana i jednog meseca, što se objektivno ne može smatrati nerazumnim rokom.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe vojnog lica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti