Ustavna žalba zbog odbijanja naknade štete za pretrpljeni strah profesionalnog vozača

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na pravično suđenje. Podnosilac, profesionalni vozač, tužio je za naknadu štete zbog straha, ali je drugostepeni sud preinačio presudu, smatrajući da intenzitet straha nije opravdavao naknadu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Kovačića iz Fugoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Momčila Kovačića protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1807/09 od 29. oktobra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Kovačić iz Fugoga je 5. januara 2010. godine, preko punomoćnika Sonje Hadži - Borjanović, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 od 20. novembra 2008. godine i Višeg trgovinskog suda Pž. 1807/09 od 29. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, kao i povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na pravnu pomoć, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 67. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je osporenom drugostepenom presudom, u pogledu inteziteta pretrpljenog straha, utvrđeno drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno osporenom prvostepenom presudom i da je na taj način onemogućen da se izjasni o novoutvrđenih činjenicama i dokazuje upravo suprotno; da osporenom drugostepenom presudom nije odgovoreno na njegove žalbene navode da mu nisu dosuđeni troškovi postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, iako mu je u tom delu priznato potraživanje u stečajnom postupku u celini; da se osporenom drugostepenom presudom on kao profesionalni vozač diskriminiše u odnosu na ostale vozače; da mu se ne priznaju prava na troškove na isti način kao i osiguravaču; da mu osporenom drugostepenom presudom nisu priznati troškovi putovanja njegovog punomoćnika u novoodređeni stvarno i mesno nadležni sud. Zbog svega navedenog podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, te predlaže da Ustavni sud poništi osporene presude i da mu utvrdi pravo na naknadu odgovarajuće štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, 3. avgusta 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog A.D. za osiguranje „Imperijal“ iz Beograda, radi naknade štete.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9365/07 od 14. decembra 2007. godine taj sud se oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i određeno je da će se nakon pravnosnažnosti ovog rešenja celokupni spisi dostaviti Trgovinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju ovog rešenja je pored ostalog, navedeno da je taj sud 16. maja 2005. godine doneo rešenje kojim je odredio prekid navedenog postupka, budući da je protiv tuženog otvoren postupak likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. 115/05 od 19. aprila 2007. godine utvrđena su određena potraživanja poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dok su osporena potraživanja na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha u iznosu od 60,000,00 dinara i na ime štete na vozilu u iznosu od 73.714,50 dinara.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 od 5. februara 2008. godine nastavljen je navedeni parnični postupak.

Podneskom od 13. marta 2008. godine tužilac je povukao tužbu u delu koji se odnosi na naknadu štete na vozilu u iznosu od 73.714,50 dinara, dok je ostao kod zahteva da mu tuženi na ime nematerijalne štete isplati iznos od 60.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i naknadi parnične troškove prema priloženom troškovniku.

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 od 20. novembra 2008. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor neblagovremenosti predloga za nastavak postupka, stavom drugim izreke utvrđeno je da je tužba povučena za iznos od 73.714,50 dinara, stavom trećim izreke je usvojen tužbeni zahtev u pogledu potraživanja tužioca na ime nematerijalne štete u iznosu od 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. aprila 2005. godine, pa do isplate, dok je stavom četvrtim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju ove presude, je pored ostalog, navedeno: da je tuženi saglasan sa povlačenjem tužbe za iznos od 73.714,50 dinara; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka psihijatra utvrđeno da tužilac, koji je profesionalni voazeč, u predmetnoj saobraćajnoj nesreći nije pretrpeo nikakvu fizičku povredu, ali je lakše povređena njegova saputnica, kao i da je u momentu udesa pretrpeo primarni strah jakog inteziteta, koji je trajao nekoliko minuta, a zatim se pojavio sekundarni strah srednjeg inteziteta koji je trajao jedan dan, a potom strah slabog inteziteta – zabrinutost koja je trajala nedelju dana; da je sud prihvatio nalaz i mišljenje sudskog veštaka psihijatra, jer je isti dat od stručnog, iskusnog i nepristrasnog lica, u svemu prema pravilima struke i argumentovano, te da, saglasno odredbi člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, postoji osnov za naknadu nematerijalne štete tužiocu.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv stava četvrtog presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 od 20. novembra 2008. godine, navodeći da je prvostepeni sud bio dužan da tužiocu dosudi troškove parničnog postupka vođenog pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, kao i pred Trgovinskim sudom u Beogradu, jer je tužilac „praktično“ uspeo u parnici u celini. Takođe je i tuženi izjavio žalbu protiv stava trećeg i četvrtog navedene prvostepene presude.

Osporenom presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 1807/09 od 29. oktobra 2009. godine je preinačena presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 690/08 od 20. novembra 2008. godine u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se utvrdi potraživanje tužioca prema tuženom A.D. za osiguranje „Imperijal“ u stečaju Beograd, u iznosu od 60.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. aprila 2005. godine do isplate, te je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 65.400,00 dinara u roku od osam dana od dana prijema presude. U obrazloženju ove presude je navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je među strankama nesporno da je 14. juna 2004. godine došlo do saobraćajne nezgode (štetnog događaja), i to da je udes, kao štetni događaj prouzrokovan nepažnjom vozača koji je bio u trenutku udesa osiguranik tuženog, te da tužilac u predmetnoj saobraćajnoj nesreći nije pretrpeo nikakvu fizičku povredu, ali je lakše povređena njegova saputnica, pa je usled toga pretrpeo strah jakog intenziteta, koji je trajao nekoliko minuta, zatim se pojavio strah srednjeg intenziteta, koji je trajao jedan dan, a potom strah slabog intenziteta - zabrinutost koja je trajala oko nedelju dana. Drugostepeni sud je iz činjenice da se tužilac u vreme nastanka ove nezgode profesionalno bavio upravljanjem vozila, odnosno da je bio zaposlen kao taksi vozač, usled čega je svakodnevno bio izložen stresnim situacijama u saobraćaju, zaključio da bi stepen straha kod tužioca prilikom upravljanja vozilom bio manji u odnosu na prosečnog vozača, te da je, stoga, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, bilo potrebno voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, kao i da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Opisane okolnosti nastanka nezgode, po nalaženju drugostepenog suda, ukazuju da značaj povređenog dobra (pretrpljeni strah), nije bio takav da bi se za isti dosudio bilo koji iznos pravične naknade, jer se nije radilo o opravdanom strahu za život, budući da sam tužilac nije imao fizičkih povreda, a saputnica je zadobila lakše telesne povrede. Stoga je prvostepena presuda u stavu trećem izreke preinačena, pa je odlučeno kao u izreci ove presude. Viši trgovinski sud je odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja kojim su dosuđeni troškovi spora, s obzirom na to da tužilac nije uspeo u sporu.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 1807/09 od 30. septembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, je ispravljeno rešenje o troškovima postupka u stavu drugom izreke presude Višeg trgovinskog suda Pž. 1807/09 od 29. oktobra 2009. godine tako da glasi: „Obavezuje se tužilac da tuženom naknadi troškove spora u iznosu od 77.400,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude“, dok je stavom petim izreke predlog tužioca za donošenje dopunske odluke o troškovima postupka odbačen kao neblagovremen. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je zahtev tužioca da drugostepeni sud odluči o troškovima postupka nastalim pred opštinskim sudom taj sud odbacio kao neblagovremen, u smislu odredaba člana 343. stav 1. i člana 344. stav 4. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 1807/09 od 29. oktobra 2009. godine punomoćnik tužioca primio 17. decembra 2009. godine, a da je predlog za donošenje dopunske odluke podneo 5. januara 2010. godine, dakle nakon isteka roka od 15 dana.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom (član 67. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude, da će sud, bez održavanja ročišta odbaciti neblagovremeni odnosno odbiti neosnovani predlog za dopunu presude (član 343. st. 1. i 2.); da a ko se predlog za dopunu presude odnosi samo na troškove postupka, odluku o predlogu donosi sud bez održavanja ročišta (član 344. stav 4.); da se p ravnosnažnost presude vezuje se za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave (član 359. stav 1.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (član 369. st. 1. i 2.); da će d rugostepeni sud rešenjem ukinuti presudu prvostepenog suda i vratiti predmet tom sudu na ponovno suđenje ako smatra da zbog novih činjenica i novih dokaza (član 359) radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja treba održati novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom, te da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno (član 377.); da s porovi male vrednosti, u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara (član 467. stav 1.); da se p resuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, te da se povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona (član 478. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, što bi ukazivalo na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu koji se odnosio na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha, zasnivajući svoju odluku na nalazu i mišljenju sudskog veštaka psihijatra, prema kome je u momentu udesa podnosilac pretrpeo primarni strah jakog inteziteta koji je trajao nekoliko minuta, zatim se pojavio sekundarni strah srednjeg inteziteta koji je trajao jedan dan, a potom strah slabog inteziteta - zabrinutost koja je trajala nedelju dana. Prilikom davanja ovog mišljenja sudski veštak je imao u vidu da je tužiočevo zanimanje prevoz putnika u javnom saobraćaju i da postoji odgovornost za putnike koje vozi, pa je na osnovu toga zaključio da je nedelju dana nakon saobraćajne nezgode tužilac trpeo strah u granicama zabrinutosti. U takvoj situaciji, prvostepeni sud je primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima dosudio podnosiocu nematerijalnu štetu zbog pretrpljenog straha u iznosu od 60.000,00 dinara. Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Viši trgovinski sud je utvrdio da pretrpljeni strah nije bio takav da bi se za isti dosudio bilo koji iznos pravične naknade jer se nije radilo o strahu za život, budući da podnosilac nije imao fizičkih povreda i da se radi o profesionalnom vozaču, a da je njegova saputnica zadobila lake telesne povrede. Stoga je prvostepena presuda preinačena na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, tako što je tužbeni zahtev podnosioca na ime materijalne štete za pretrpljeni strah odbijen kao neosnovan.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da navedena nepodudarnost osporene drugostepene presude i prvostepene presude ne ukazuje na to da je Viši trgovinski sud osporenu presudu zasnovao na drugačijem činjeničnom stanju od onog utvrđenog pred porvostepenim sudom . Ovo stoga što drugostepeni sud, s obzirom na okolnosti koje su već utvrđene od strane prvostepenog suda, samo izvodi drugačiji zaključak - ocenu u pogledu inteziteta i vremena trajanja straha koji je utvrdio prvostepeni sud iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Usled toga drugostepeni sud zauzima i drugačije pravno stanovište o spornom pravnom pitanju, ali time nije došlo do povrede prava na pravično suđenje, budući da drugačija ocena izvedenih dokaza ne predstavlja novu činjenicu u osporenoj parnici.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što tom presudom nije odgovoreno na njegove žalbene navode da mu nisu dosuđeni troškovi postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, u smislu člana 343. st. 1. i 2. i člana 344. stav 4. Zakona o parničnom postupku , imao mogućnost da, ako je sud propustio da odluči o zahtevu koji se odnosi na troškove postupka, predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude . U tom smislu je podnosilac podneo zahtev za donošenje dopunske odluke o troškovima postupka, ali je taj zahtev stavom petim izreke rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 1807/09 od 30. septembra 2010. godine odbačen kao neblagovremen. Imajući u vidu navedeno i da prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da osporenom drugostepenom presudom podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da je neprihvatljiva i tvrdnja podnosioca da su mu povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, je postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije, a iz osporenog drugostepenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu nije se mogao izvesti zaključak da je taj uslov postoji. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu, kao redovno pravno sredstvo, koje je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno.

Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe očigledno neosnovano ističe da mu je uskraćeno pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava, time što mu nisu priznati troškovi putovanja njegovog punomoćnika u „novoodređeni stvarno i mesno nadležni sud“. Ovo iz razloga što je punomoćniku - advokatu bilo omogućeno da u predmetnom parničnom postupku zastupa podnosioca ustavne žalbe, pri čemu iz sadržine obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi da je taj sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega podnosilac ustavne žalbe nije imao pravo na naknadu troškova nastalih pred Trgovinskim sudom u Beogradu i Višim trgovinskim sudom, budući da je u tom postupku odbijen njegov tužbeni zahtev.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je u pogledu prava zajemčenih odredbama čl. 21, 36. i 67. Ustava odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke da se u ovom delu po njoj postupa, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog odbijanja naknade štete za pretrpljeni strah profesionalnog vozača

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti