Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Vrhovnog kasacionog suda u istovetnim predmetima restitucije. Sud je naglasio da različito postupanje u identičnim situacijama bez obrazloženja narušava pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4023/2016
06.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 644/15 od 18. mart a 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 644/15 od 18. marta 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu Agencije za restituciju za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 5554/15 od 3. septembra 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Beograda , preko punomoćnika M. P . iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu , 2 0. maja 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 644/15 od 18. marta 2016. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i na nasleđivanje, zajemčenih odredbama čl. 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 86. Ustava. Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 2. juna, 5, 25, 27. i 28. jula, 17. avgusta, 17. septembra, 3. i 20. oktobra i 3. novembra 2016. godine, 3. i 23. marta i 2. maja 2018. godine .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom odlučeno da se potvrđuje zaključak Agencije za restituciju o odbacivanju za hteva podnositeljke za vraćanje imovine, i pored dostavljenih dokaza da je imovina koja je predmet zahteva konfiskovana; da je Vrhovni kasacioni sud „primenio mogućnost preinačavanja i tako podnositeljku ostavio nepotpuno informisanu šta se zapravo dogodilo “, budući da osporena presuda ne sadrži sve elemente potpunog obrazloženja; da bi održavanje na snazi osporene presude značilo oduzimanje imovine zakonskom nasledniku na nezakonit način.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud „preinači osporeni akt, tako što će da glasi: odbija se zahtev, a presuda Upravnog suda U. 5554/11 od 3. septembra 2015. godine se uvažava ili zahtev se uvažava, ukida se navedena presuda Upravnog suda i predmet vraća istom sudu na ponovno odlučivanje“.

U podnesku od 5. jula 2016. godine podnositeljka ustavne žalbe ističe: da je predmetna imovina oduzeta zaključkom Sreskog suda Stara Pazova broj Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine , na osnovu Odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine („Službeni list FNRJ“, broj 63/46); da je u obrazloženju rešenja Opštinskog suda Stara Pazova R. 398/87 od 15. oktobra 1990. godine navedeno da su sporne parcele prešle iz vlasništva E . C . i T . H . u opštenarodnu imovinu po pravnom osnovu konfiskacije na osnovu zaključka Sreskog suda Stara Pazova Dn. broj 1424/54 od 21. juna 1954. godine, koji je donet na osnovu Odluke AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine („Službeni list FNRJ“, broj 63/46); da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Reh. 13/12 od 11. marta 2014. godine usvojio zahteve i rehabilitovao bivše vlasnice T . H . i E . C, kojima je konfiskovana imovina zaključkom Dn. broj 1424/54 od 21. juna 1954. godine, te poništio sve odluke Sreskog suda Stara Pazova i rešenje Okružnog suda Sremsk a Mitrovica, kao i navedeni zaključak; da je presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine doneta u postupku po zahtevu koji je, takođe, ona podnela za vraćanje iste imovine, samo drugog suvlasnika.

Uz podnesak od 28. jula 2016. godine podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine, kojom je uvažen zahtev Z .P. iz Stare Pazove za preispitivanje presude Upravnog suda U. 5291/14 od 3. marta 2016. godine i pobijana sudska odluka je ukinuta. Podnositeljka ukazuje da se u tom predmetu radi „o istoj dokumentaciji, istim bivšim vlasnicima i istim zakonskim naslednicima“.

Podnositeljka ustavne žalbe zaključuje da je osporena presuda u suprotnosti sa ostale dve presude istog suda, da je „potpuno nejasno kako je mogao biti donet takav akt“ i da on ne može ostati na snazi.

Uz podnesak od 3. novembra 2016. godine podnositeljka ustavne žalbe je dostavila presudu Upravnog suda U. 10617/16 od 22. septembra 2016. godine, kojom je, u izvršenju presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine, uvažena tužba Z.P. iz Stare Pazove i poništen zaključak Agencije za restituciju o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice T . H.

U podnesku od 3. marta 2018. godine navodi se da imovina koja je konfiskovana zaključkom Sreskog suda Stara Pazova broj Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine nije uzeta iz poseda bivših vlasnika, već su oni ostali tu da žive, a posle njihove smrti članovi njihove šire porodice, „koji još uvek čekaju dan kada će postati vlasnici te imovine“. Podnositeljka ustavne žalbe je u navedenom podnesku istakla zahtev za naknadu troškova postupka „za vraćanje oduzete imovine porodici C . iz S . P . od 31. marta 2006. godine do 31. marta 2018. godine“, među kojima i troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen i akt , spise predmeta Agencije za restituciju broj 46-001958/2014 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Z. P, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 22. januara 2014. godine Agenciji za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) zahtev za vraćanje imovine , odnosno obeštećenje iza bivše vlasni ce E . C , i to kuće, dvorišta i njive na k.p. …/2, upisane u zk. ul. 1882 , KO Stara Pazova . U rubrici „ akti o podržavljenju “ navodi se: „zaključak Sreskog suda Stara Pazova od 26. jula 1954. godine p. broj DN 1424/54 od 21. juna 1954. godine, kao dana kada je oduzeta imovina“. Uz zahtev su priloženi izvod i iz matičnih knjiga rođenih i umrlih , rešenja o obustavljanju ostavinskog postupka , izvodi iz evidencije o nepokretnostima Republičkog geodetskog zavoda i zaključci Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 26. jula 1954. godine i Dn. 1424/54-3 od 6. decembra 1954. godine.

Zaključkom Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 26. jula 1954. godine, po predmetu uknjižbe prava vlasništva na nekretninama E. C . i T . H . iz Stare Pazove, upisanim u zk. ul. broj 1882 , KO Stara Pazova , po pravnom osnovu konfiskacije , sa važnošću od 22. novembra 1944. godine, u korist opštenarodne imovine, određena je zabeležba žalbe koju je E. C . (majka podnositeljke ustavne žalbe), u svoje ime i u ime svoje majke T . H, podnela protiv rešenja tog suda Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine o dozvoli uknjižbe prava vlasništva na nepokretnostima upisanim u navedeni zemljišnoknjižni uložak. Zaključkom Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54-3 od 6. decembra 1954. godine, na osnovu rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 479/54-2 13. oktobra 1954. godine dozvoljeno je brisanj e navedene zabeležbe.

Rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Reh. 13/12 od 11. marta 2014. godine usvojeni su zahtevi podnositeljke ustavne žalbe, Z.P. i A.C za rehabilitaciju E. C . i T . H . (stav 1. izreke) i utvrđeno da su ništave sledeće odluke: „rešenje Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 479/54-2“, zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 26. jula 1954. godine, zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54-3 od 6. decembra 1954. godine, rešenje Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 121/91 od 31. januara 1991. godine, zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine i rešenje Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 398/87 od 15. oktobra 1990. godine. U obr azloženju rešenja je konstatovano da su predlagači u zahtevu istakli : da su E. C . i T . H . ostale bez imovine po „odluci “ Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine; da je E . C . podnela žalbu protiv tog „rešenja“, koja je odbijena rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 479/54-2 13. oktobra 1954. godine; da je rešenjem Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 398/87 od 15. oktobra 1990. godine odbijen predlog Z . C . za dekonfiskaciju sporne imovine, a rešenjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 121/91 od 31. januara 1991. godine odbijena žalba protiv tog prvostepenog rešenja .

Zaključkom Agencije broj 46-001958/2014 od 17. marta 2014. godine odbačen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje iza bivše vlasnice pok. E. C . iz Stare Pazove, kao neuredan. U obrazloženju zaključka je navedeno da su uz zahtev priloženi zaključci Sreskog suda u Staroj Pazovi - zemljišnoknjižno odeljenje od 26. jula i 6. decembra 1954. godine, kojima je izvršena zabeležba žalbe i brisanje iste iz zemljišnoknjižnog uloška, te se oni ne mogu smatrati aktima o podržavljenju imovine u smislu člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Polazeći od toga da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz iz člana 42. stav 4. tačka 3) navedenog zakona, i to isprava o podržavljenju imovine , niti je naveden naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, a da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, Agencija je donela odluku kao u dispozitivu.

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. aprila 2014. godine podnela Upravnom sudu tužbu protiv navedenog zaključka Agencije, u kojoj je istakla: da je rešenjem Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine sporna imovina konfiskovana; da je Viši sud u Sremskoj Mitrovici u rešenju Reh. 13/12 od 11. marta 2014. godine naveo da je čitanjem zaključka Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine , kao i svih kasnijih odluka proizašlih iz tog zaključka, utvrdio da je sporna imovina oduzeta. Uz tužbu su, pored ostalog, dostavljeni žalba E. C . izjavljena protiv rešenja Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine – u kojoj se akt sa istim brojem i datumom označava i kao zaključak, te rešenje Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 479/54-2 13. oktobra 1954. godine, kojim je odbijena žalba navedenog lica .

Podnositeljka ustavne žalbe je uz podnesak od 24. aprila 2014. godine dostavila Upravnom sudu zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine , donet na osnovu člana 1. Odluke AVNOJ-a o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih lica i sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile od 21. novembra 1944. godine („Službeni list FNRJ“, broj 2/45) i člana 1. Zakona o prelazu u državnu svojinu neprijateljske imovine i o sekvestraciji nad imovinom odsutnih lica od 31. jula 1946. godine („Službeni list FNRJ“, broj 63/46), a po pravnom osnovu konfiskacije, sa važnošću od 21. novembra 1944. godine. Navedenim zaključkom dozvoljava se uknjižba prava vlasništva na nepokretnostima E . C . i T . H . iz Stare Pazove i upis u zk. ul. broj 3882, KO Stara Pazova, k.p. br. …/2 i …/1-a „vrt kod kuće u selu“ površine 150, odnosno 96 kv.hv, kao opštenarodna imovina.

Presudom Upravnog suda U. 5554/15 od 3. septembra 2015. godine uvažena je tužba podnositeljke ustavne žalbe i poništen predmetni zaključak Agencije od 17. marta 2014. godine , a predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo: da je „rešenje“ Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine doneto po prestanku važenja Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije; da je u rešenju Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 479/54-2 13. oktobra 1954. godine, kojim je odbijena žalba izjavljena protiv tog rešenja, navedeno da se pravna prethodnica tužilje deklarisala kao Nemica i pomagala duhovne napore okupatora; da tuženi nije imao u vidu sve navedeno, protek vremena i okolnosti u kojima se vršilo podržavljenje imovine po prestanku važenja Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, ni mogućnost da je „rešenje “ od 21. juna 1954. godine akt o podržavljenju, jer sadrži osnov oduzimanja, sa pozivom na zakonske propise, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da je tuženi povredio odredbe člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku i da je pobijani zaključak donet na štetu podnositeljke.

Osporenom presudom Vrhovnog kasaciono g sud a Uzp. 644/15 od 18. marta 2016. godine uvažen je zahtev Agencije za preispitivanje sudske odluke i presuda Upravnog suda U. 5554/15 od 3. septembra 2015. godine preinačena, tako što je odbijena tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv zaključka Agencije broj 46-001958/2014 od 17. marta 2014. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio pogrešnim stanovište Upravnog suda o povredi odredbe člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, budući da je u obrazloženju predmetnog zaključka navedena odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju imovine, čijom primenom je donet zaključak, a koja se odnosi na odbacivanje neurednog zahteva . Taj sud je, takođe, našao da se ne može prihvatiti ocena Upravnog suda da Agencija nije imala u vidu mogućnost da je „rešenje“ Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine akt o podržavljenju imovine. Ovo stoga što j e zahtev za vraćanje imovine podnet 22. januara 2014. godine, a navedeni akt je dostavljen tek Upravnom sudu 24. aprila 2014. godine, pa kako nije dostavljen Agenciji do donošenja predmetnog zaključka, nije ni mogao biti predmet ocene pri odlučivanju o zahtevu za vraćanje imovine . Nalazeći da je pobijanom presud om povređen zakon, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u dispozitivu.

3.2. Akti kojima podnositeljka ustavne žalbe ukazuje na nejednako postupanje sudova:

Presudom Upravnog suda U. 5289/14 od 26. januara 2015. godine odbijena je tužba podnositeljke ustavne žalbe podneta protiv zaključka Agencije broj 46-001984/2014 od 7. marta 2014. godine, kojim je odbačen njen zahtev podnet 22. januara 2014. godine za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice T. H. Upravni sud je u obrazloženju presude naveo da se zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 26. jula 1954. godine – kojim se određuje zabeležba žalbe izjavljene protiv rešenja tog suda Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine i zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54-3 od 6. decembra 1954. godine o brisanju navedene zabeležbe ne mogu smatrati aktima o podržavljenju imovine u smislu člana 3. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine uvažen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke i ukinuta presuda Upravnog suda U. 5289/14 od 26. januara 2015. godine, a predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude najpre konstatovao da se u zahtevu za preispitivanje sudske odluke ističe da je podnositeljka u tužbi podnetoj Upravnom sudu navela da će u kratkom roku dostaviti dokument koji potvrđuje da je sporna imovina oduzeta – zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine, što je i učinila podneskom od 16. aprila 2014. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da Upravni sud i tuženi organ nisu imali u vidu razloge zbog kojih je izvršeno oduzimanje sporne imovine, protek vremena i okolnosti u kojima se vršilo podržavljenje imovine po prestanku važenja Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, pa ni mogućnost da zaključak od 21. juna 1954. godine predstavlja akt o podržavljenju, jer sadrži osnov oduzimanja, sa pozivom na zakonske propise, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tuženi organ propustio da utvrdi sve činjenice od značaja za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, u skladu sa odredbom člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, a da je Upravni sud povredio pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari.

Presudom Upravnog suda U. 5291/14 od 3. marta 2016. godine odbijena je tužba Z.P. iz Stare Pazove podneta protiv zaključka Agencije broj 46-001599/2014 od 17. marta 2014. godine, kojim je odbačen njen zahtev podnet 20. januara 2014. godine za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice T . H. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine uvažen je zahtev Z.P. za preispitivanje sudske odluke i ukinuta presuda Upravnog suda U. 5291/14 od 3. marta 2016. godine, a predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude najpre konstatovao da se u zahtevu za preispitivanje sudske odluke ističe da je u tužbi podnetoj Upravnom sudu navedeno da će tužilja u kratkom roku dostaviti dokument koji potvrđuje da je sporna imovina oduzeta – zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine, što je i učinila podneskom od 17. aprila 2014. godine. Vrhovni kasacioni sud je našao da Upravni sud i tuženi organ nisu imali u vidu razloge zbog kojih je izvršeno oduzimanje sporne imovine, protek vremena i okolnosti u kojima se vršilo podržavljenje imovine po prestanku važenja Zakona o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije, pa ni mogućnost da je zaključak od 21. juna 1954. godine predstavlja akt o podržavljenju, jer sadrži osnov oduzimanja, sa pozivom na zakonske propise, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tuženi organ propustio da utvrdi sve činjenice od značaja za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, u skladu sa odredbom člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, a da je Upravni sud povredio pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari. U izvršenju navedene presude Vrhovnog kasacionog suda, Upravni sud je 22. septembra 2016. godine doneo presudu U. 10617/16, kojom je uvažio tužbu Z.P. i poništio zaključak Agencije broj 46-001599/2014 od 17. marta 2014. godine , a predmet vratio istom organu na ponovno odlučivanje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da se j emči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da to p ravo ne može biti isključeno ili ograničeno zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.) ; da se jemče privatna, zadružna i javna svojina, da je javna svojina državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave, da svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu (član 86. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4 . tačka 3)) ; da se u z zahtev obavezno prilažu dokaz i iz stava 4. tač . 1), 3) i 4) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.) .

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su p ri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6 .); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se o rgan koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da a ko podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da a ko podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se p re donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni akt može pobijati tužbom u upravnom sporu zbog nezakonitosti, i to – ako u aktu nije uopšte ili nije pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt, ako je akt doneo nenadležni organ, ako u postupku donošenja akta nije postupljeno po pravilima postupka , ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno ili ako je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja , ako je u aktu koji je donet po slobodnoj oceni, organ prekoračio granice zakonskog ovlašćenja ili ako takav akt nije donet u skladu sa ciljem u kojem je ovlašćenje dato (član 24. stav 1.) ; da za htev sadrži označenje sudske odluke čije se preispitivanje predlaže, označenje podnosioca zahteva, kao i razloge i obim u kome se predlaže preispitivanje (član 52. stav 1.); da ako je zahtev nepotpun ili nerazumljiv, Vrhovni kasacioni sud će ga odbaciti rešenjem protiv koga nije dozvoljena žalba (član 52. stav 2); da presudom kojom zahtev uvažava, Vrhovni kasacioni sud može ukinuti ili preinačiti sudsku odluku protiv koje je podnet zahtev (član 52. stav 2.); da ako Vrhovni kasacioni sud ukine sudsku odluku, predmet vraća sudu čija je odluka ukinuta, a taj sud je dužan da izvede sve procesne radnje i da raspravi pitanja na koja mu je ukazao nadležni sud (član 55. stav 3.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, jer je Vrhovni kasacioni sud različito odlučio presuda ma Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine i Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine, iako se radi „o istoj dokumentaciji, istim bivšim vlasnicima i istim zakonskim naslednicima“. Imajući u vidu da se povreda označenog prava u ustavnoj žalbi vezuje za predmet Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/15 , u kome je odlučivano, takođe, o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne sudske odluke i da je predmet rešen pre donošenja presude koja se osporava ovom ustavnom žalbom , Ustavni sud je ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (dalje u tekstu: ESLjP), jedno od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti, koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u suštinski identičnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti pre sudu ESLjP Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36. do 39.). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Konvencije imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58 .). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (videti presudu ESLjP Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, stav 74.). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu ESLjP Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, od 14. januara 2010. godine, stav 38 .).

Kako je neophodan uslov za ispitivanje postojanja povrede prava na pravnu sigurnost različito postupanje sudova poslednje instance u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je najpre ispitivao da li postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u postupcima koji su okončani osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda i odluk om istog suda Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine, koju je podnosi teljka dostavi la kao dokaz različitog postupanja. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao:

- da su donošenju navedenih odluka prethodi li upravni postup ci, koji su pravnosnažno okončani, a u kojima je odlučiva no o zahtevima za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje;

- da su u oba upravna postupka uz zahtev za vraćanje imovine priloženi zaključci Sreskog suda u Staroj Pazovi - Zemljišnoknjižno odeljenje od 26. jula i 6. decembra 1954. godine, za koje je Agencija ocenila da se ne mogu smatrati aktima o podržavljenju imovine i zbog čega je odbacila zahteve kao neuredne ;

- da je u oba upravna spora uz dopunu tužbe Upravnom sudu dostavljen zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine;

- da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda uvažen zahtev Agencije za preispitivanje presude Upravnog suda, koja je preinačena tako što je odbijena tužba podnositeljke ustavne žalbe, sa obrazloženjem da je sporni zaključak Sreskog suda Stara Pazova od 21. juna 1954. godine dostavljen tek Upravnom sudu, pa kako nije dostavljen Agenciji, nije ni mogao biti predmet ocene tog organa pri odlučivanju o zahtevu za vraćanje imovine;

- da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine uvažen zahtev podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke i presuda Upravnog suda U. 5289/14 od 26. januara 2015. godine ukinuta, a predm et vraćen na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da je Agencija propustila da utvrdi sve činjenice od značaja za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, u skladu sa odredbom člana 125. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, a da je Upravni sud povredio pravila postupka koja su od uticaja na rešenje stvari.

Iz izloženog sledi da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, u skoro identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, u postupcima u kojima je odlučivano o zahtevima istog lica za vraćanje oduzete imovine , donosio različite odluke. Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud nalazi da je drugačije stanovište Vrhovnog kasacionog suda o uticaju na rešavanje upravnog spora dokaza koji su dostavljeni po okončanju upravnog postupka, načelno imalo za posledicu nastupanje pravne nesigurnosti kod podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud presudom Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine uvažio zahtev Z.P. iz Stare Pazove za preispitivanje sudske odluke i ukinuo presudu Upravnog suda U. 5291/14 od 3. marta 2016. godine, a predmet vratio nadležnom organu na ponovno odlučivanje, iako je i u tom predmetu sporni zaključak Sreskog suda Stara Pazova od 21. juna 1954. godine dostavljen po okončanju upravnog postupka, uz dopunu tužbe Upravnom sudu. Iz navedenog sledi da Vrhovni kasacioni sud, ni nakon donošenja osporene presude, nije ujednačio praksu kad je reč o predmetnom spornom pravnom pitanju - pravnom značaju dokaza dostavljenih nakon okončanja upravnog postupka .

Polazeći od svega izloženog , Ustavni sud je utvrdio da je donošenjem osporene presude podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, iako se u konkretnom slučaju ne može govoriti o postojanju dubokih i dugotrajnih razlika u velikom broju slučajeva, budući da su kao dokaz različitog postupanja dostavljene samo dve sudske odluke, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno označeno pravo jer se radi o različitom postupanju najvišeg suda u Republici, koji je donoseći osporenu presudu podnosi teljku doveo u bitno različit položaj od onoga u kome se ona nalazi u postup ku koji je okončan presudom Uzp. 181/15 od 16. aprila 2015. godine i onoga u kome se nalazi Z.P. iz Stare Pazove u postupku okončanom presudom Uzp. 211/16 od 9. juna 2016. godine. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe, takođe, smatra da je neosnovano odbačen njen zahtev za vraćanje imovine „i pored dostavljenih dokaza da je imovina koja je predmet zahteva konfiskovana“. Podnositeljka ističe da je Vrhovni kasacioni sud „primenio mogućnost preinačavanja i tako je ostavio nepotpuno informisanu šta se zapravo dogodilo“, budući da osporena presuda ne sadrži sve elemente potpunog obrazloženja. Po mišljenju podnositeljke, održavanje na snazi osporene presude značilo bi oduzimanje imovine zakonskom nasledniku na nezakonit način.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, ocenio da podnositeljka u suštini ukazuje na povredu prava na obrazloženu odluku, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje, te je ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otklon i formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa.

Iz navedenih odredaba Zakona o upravnim sporovima, po oceni Ustavnog suda, proizlazi: da Vrhovni kasacioni sud, postupajući po zahtevu za preispitivanje sudske odluke, najpre ispituje postojanje procesnih pretpostavki za odlučivanje o zahtevu, a ako nađe da je zahtev osnovan, može pobijanu sudsku odluku da preinači ili ukine; da se up ravni akt može pobijati tužbom u upravnom sporu zbog nezakonitosti, pored ostalog – ako u aktu nije uopšte ili nije pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt, ako u postupku donošenja akta nije postupljeno po pravilima postupka ili ako je činjenično stanje nepotpuno ili netačno utvrđeno , odnosno ako je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja.

Imajući u vidu da su predmet dokazivanja u upravnom sporu pravno značajne sporne činjenice, Ustavni sud nalazi da je za Upravni sud ključno da ustanovi da li u konkretnom slučaju postoji merodavni zakonski činjenični opis, te da li je od strane tuženog u pobijanom aktu učinjena takva pravna povreda koja je uslov za uklanjanje tog akta iz pravnog poretka. Ustavni sud, pri tome, naglašava da kontrola zakonitosti upravnog akta podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja, zbog čega naknadno pribavljeni dokazi ne mo gu biti od uticaja na odlučivanje suda u upravnom sporu o zakonitosti tog akta (n avedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u Rešenju Už-7240/2015 od 18. jula 2017. godine i, mutatis, mutandis, u Odluci Už – 5763/2011 od 11. marta 2015. godine i Rešenju Už-4469/2012 od 21. jula 2015. godine ). S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe do donošenja zaključka Agencije o odbacivanju njenog zahteva za vraćanje imovine, nije dostavila Agenciji sporni zaključak Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 21. juna 1954. godine, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u osporenoj presudi – da navedeni akt nije mogao biti predmet ocene pri odlučivanju Agencije o predmetnom zahtevu. Međutim, imajući u vidu da je donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda predmetni zaključak Agencije stekao pravnosnažnost, Ustavni sud je morao da ispita ustavnopravnu prihvatljivost razloga na kojima je zasnovana odluka tog suda o odbijanju tužbe podnositeljke ustavne žalbe kao neosnovane , posebno imajući u vidu sadržinu zaključka Sreskog suda Stara Pazova – Zemljišnoknjižno odeljenje Dn. 1424/54 od 26. jula 1954. godine, koji je podnositeljka ustavne žalbe dostavila uz zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da s e posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno, takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Navedeno stanovište Sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine, Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine, Už- 733/2016 od 7. decembra 2017. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud ocenjuje da je, prilikom ocene o osnovanosti tužbe podnositeljke ustavne žalbe, odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Iz toga dalje sledi da je pre donošenja odluke kojom se tužba podnosi teljke ustavne žalbe odbija kao neosnovana moralo biti utvrđeno da li je Ag encija postupila u skladu sa načelima opšteg upravnog postupka, odnosno da li je pre odbacivanja predmetnog zahteva za vraćanje imovine kao neurednog primenjena odredba člana 58. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku . Nalazeći da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda, usled navedenog propusta, ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odluku o odbijanju tužbe podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i u ovom delu, takođe, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 644/15 od 18. marta 2016. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu Agencije za preispitivanje presude Upravnog suda U. 5554/15 od 3. septembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od toga da Ustav garantuje svakome pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv akta kojim se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, a imajući u vidu da je zakonitost konačnog upravnog akta Agencije za restituciju ispitana pred nadležnim sudom u upravnom sporu po tužbi podnositeljke, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge o povredi prava podnositeljke na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava. Na drugačiju ocenu Suda ne može uticati činjenica da je u konkretnom slučaju pravnosnažna sudska presuda preinačena u postupku po vanrednom pravnom sredstvu koje je podnela protivna strana.

Zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o zahtevu Agencije biti ponovo odlučivano.

Ustavni sud je dalje ocenio da se pravo na nasleđivanje, zajemčeno članom 59. Ustava, s obzirom na njegovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravnom prirodom i sadržinom osporenog akta.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da odredbe člana 86. Ustava ne mogu biti osnov izjavljivanja ustavne žalbe, pošto se njima ne jemči nijedno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje ravnopravnost svih oblika svojine.

Imajući to u vidu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravnu sigurnost zbog različitih odluka Vrhovnog kasacionog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti