Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za iseljenje koji je trajao osam godina i osam meseci. Sud je utvrdio da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda uzrokovalo nerazumnu dužinu trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4024/2016
27.09.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. R . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 19538/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. R . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. maja 2016. godine, preko punomoćnika S. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 867/16 od 9. marta 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je donet osporeni akt.

Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac navodi da je osporena presuda nepravilna i nezakonita, da se drugostepeni sud nije pridržavao odredaba procesnih zakona i da nije pravilno primenio odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Zbog činjenice da je postupak trajao više od osam godina, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt. Zahtev za naknadu štete ne ističe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 19538/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, VGC "B." podnela je 18. juna 2007. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog B. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi iseljenja iz dela bliže opisanog poslovnog prostora.

Do donošenja prve prvostepene presude, od ukupno 27 zakazanih ročišta, 16 nije održan o, pri čemu u periodu od septembra 2008. do decembra 2009. godine nijedno od šest zakazanih ročišta nije održano. Pet ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu, pe t iz razloga na strani tužilje (na predlog njenog zastupnika, zbog nedostaljanja dokumentacije i predaje podnesaka neposredno pre ročišta), jedno na predlog punomoćnika tuženog, jedno zbog toga što su se spisi nalazili kod sudskog veštaka i jedno zbog toga što je nalaz veštaka uručen umešaču neposredno pre ročišta. Takođe dva ročišta su rešenjem otkazana bez navođenja razloga. U zapisnike o glavnoj raspravi o održanim ročištima u najvećem broju slučajeva je uneto da stranke ostaju kod iznetih navoda.

U junu 2011. godine izveden je dokaz saslušanjem tuženog u svojstvu parnične stranke, a na tužiljin predlog u julu 2012. godine sprovedeno je građevinsko veštačenje. Povodom primedbi tužilje, veštak je dostavio pisano izjašnjenje u septembru iste godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6073/14 od 10. decembra 2014. godine ukinuta je ožalbena prvostepena presuda od 26. maja 2014. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je 4. septembra 2015. godine presudu P. 19538/14 kojom je ponovo usvojen tužbeni zahtev.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 867/16 od 9. marta 2016. godine, koja je uručena punomoćniku tuženog 25. aprila 2016. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Polazeći od prethodno navedenih činjenica, Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak čija se dužina osporava trajao osam godina i osam meseci, što bi moglo da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud smatra da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u konkretnom slučaju i dokaze koji su s tim u vezi izvedeni, radilo o jednostavnom postupku.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na njegovoj strani postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njegovog prava da koristi sporni prostor.

Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je u zanemarljivoj meri doprineo dužem trajanju postupka zbog toga što jedno ročište nije održano na predlog njegovog punomoćnika.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da pred prvostepenim sudom u periodu od šest i po godina tj. do donošenja prve prvostepene presude od 26. maja 2014. godine, od ukupno 27 zakazanih ročišta više od polovine nije održano. Najveći broj ročišta nije održan zbog sprečenosti sudije i iz razloga na strani tužilje. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je u ovom periodu prvostepeni sud održao dosta tzv. „ praznih ročišta“, na kojima nisu izvođeni nikakvi dokazi, već je samo konstatovano da stranke ostaju pri iznetim navodima.

Polazeći od iznetog, a posebno imajući u vidu prethodno iznetu ocenu o složenosti postupka, Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prevashodno dovelo do toga da predmetni parnični postupak bude okončan posle osam godina i osam meseci, što se u okonostima konkretnog slučaja ne može smatrati razumnom dužinom trajanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke izreke.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud jeu smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti