Korekcija novčanog obeštećenja za nerazumno dug stečajni postupak

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu M. Z. utvrdivši da je iznos od 600 evra nedovoljan za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sud je podigao iznos naknade na 800 evra, prateći standarde Evropskog suda za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4027/2023
26.06.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Z. iz Sonte kod Apatina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Z. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Somboru Gžrr. 251/22 od 2. februara 2023. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. Z. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Somboru Gžrr. 251/22 od 2. februara 2023. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu eventualno isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu St. 10/15. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Z. iz Sonte kod Apatina podneo je 4. aprila 2023. godine, preko punomoćnika dr M. J, advokata iz Kule, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Somboru Gžrr. 251/22 od 2. februara 2023. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je osporenom drugostepenom presudom dosuđeno ukupno 600 evra na ime novčanog obeštećenja zbog prethodno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu broj St. 10/15, te da je taj iznos daleko manji od iznosa koje dosuđuje Evropski sud za ljudska prava u sličnim situacijama. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi podnosiocu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnih prava u iznosu od 2.400 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude do isplate, pravo na naknadu materijalne štete na ime troškova za advokatske usluge za izjavljivanje prigovora radi ubrzavanja postupka i za sastav žalbe, te dosudi troškove za sastavljanje ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Agencija za privredne registre je 13. aprila 2009. godine izvršila upis zabeležbe odluke Agencije za privatizaciju broj 10-1144/09-2101uap/02 od 6. aprila 2009. godine o prenosu kapitala preduzeća „M.“ ad Sonta Akcijskom fondu. Ovom odlukom Agencija za privatizaciju prenosi Akcijskom fondu kapital preduzeća „M.“ ad Sonta. Do navedenog prenosa dolazi usled raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala preduzeća „M.“ ad Sonta metodom javne aukcije, zaključenog 28. septembra 2006. godine, overenog kod Opštinskog suda u Novom Sadu Ov. II 3259/06. Kapital koji Agencija za privatizaciju prenosi Akcijskom fondu iznosi 70% ukupno registrovanog društvenog kapitala preduzeća.

Rešenjem Privrednog suda u Somboru St. 10/15 od 28. jula 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „M.“ ad Sonta.

Rešenjem Privrednog suda u Somboru R4St. 292/21 od 1. marta 2021. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Somboru nad stečajnim dužnikom „M.“ ad Sonta u stečaju u predmetu St. 10/15, a u kojem je podnosilac prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koja su mu utvrđena.

Osporenom presudom Višeg suda u Somboru pravnosnažno je delimično usvojena žalba podnosioca ustavne žalbe, pa je prvostepena presuda Osnovnog suda u Somboru Prr. 32/21 od 17. februara 2022. godine preinačena u odbijajućem delu tako što je obavezana tužena Republika Srbija da na ime novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pored iznosa od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate tužiocu isplati još i iznos od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. februara 2022. godine, kao dana presuđenja do konačne isplate, dok je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 600 evra do traženog iznosa od 3.000 evra, sa zakonskom zateznom kamatom. Prvostepena presuda je preinačena i u delu stava trećeg tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 23.400 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti odluke do isplate, dok je u preostalom delu prvostepena odluka potvrđena.

4. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv osporene presude zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosioca o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na navodima da je visina novčanog obeštećenja koja mu je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U odluci Jovičić i drugi protiv Srbije, Evropski sud za ljudska prava zaključuje da kada je reč o izvršenju pravosnažnih sudskih odluka donetih protiv države ili lica koja ne uživaju „dovoljnu i poslovnu nezavisnost od države”, država nema mogućnost da se poziva na nedostatak sopstvenih sredstava ili nemaštinu dužnika kao izgovor za neizvršenje tih odluka (videti R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije, citirana u gornjem tekstu, stav 114.). Štaviše, „činjenica da je država prodala veliki deo svog udela u preduzeću koje je dugovalo privatnom licu, ne bi moglo državu da oslobodi obaveze izmirinja duga prema presudi, koji je nastao pre prodaje akcija. Ako država takvu obavezu prenese na novog vlasnika akcija...država mora osigurati da novi vlasnik ispunjava zahteve, koji se podrazumevaju prema članu 6. stav 1. Konvencije i članu 1. Protokola broj 1, „da pravosnažna, obavezujuća sudska odluka ne ostane neizvršena na štetu stranke” (videti Solovyev protiv Ukrajine, broj 4878/04, stav 21, 14. decembar 2006. godine). Drugim rečima, država je neposredno odgovorna za dugove preduzeća pod državnom upravom čak i nakon njihove privatizacije, pod uslovom da je sudska odluka u pitanju postala pravosnažna kada je preduzeće radilo kao lice pod upravom države (videti Marinković protiv Srbije, broj predstavke 5353/11, stav 36, odluka od 22. oktobar 2013. godine). Država je neposredno odgovorna za dugove preduzeća pod državnom upravom, čak i kada je preduzeće radilo kao privatno lice kada je neizvršena sudska odluka postala pravosnažna ako je privatizacija u pitanju kasnije poništena.

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“, Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja pravnosnažno dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S.J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući prethodno izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca - dužnika koji je privredno društvo sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se, takođe, poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose isplaćene po osnovu osporene presude, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Somboru u predmetu St. 10/15. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Imajući u vidu da je podnosiocu utvrđena povreda prava na pravično suđenje i utvrđeno mu pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete na ime troškova za advokatske usluge za izjavljivanje prigovora radi ubrzavanja postupka i za žalbu u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o tom zahtevu. Stoga je Ustavni sud takav zahtev podnosioca odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Korekcija novčanog obeštećenja za nerazumno dug stečajni postupak

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti