Nedozvoljenost ustavne žalbe protiv rešenja o izuzeću sudije
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o izuzeću sudije. Takvo rešenje je procesne prirode i ne predstavlja pojedinačni akt kojim se odlučuje o pravima i obavezama, pa se ne može samostalno pobijati ustavnom žalbom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Stankovića i Slovenke Stanković, oboje iz Slatine, opština Bor, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. marta 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Aleksandra Stankovića i Slovenke Stanković izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 - 2827/2010 od 20. jula 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Aleksandar Stanković i Slovenka Stanković, oboje iz Slatine, opština Bor, izjavili su 6. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2 - 2827/2010 od 20. jula 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenog odredbom člana 22. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi navedeno je: da su podnosioci ustavne žalbe, u svojstvu oštećenih kao tužilaca, pred Višim sudom u Zaječaru inicirali pokretanje krivičnog postupka protiv osumnjičenih Z.R, S.N. i B.P; da su zahtevali izuzeće nekoliko sudija Višeg suda u Zaječaru, između ostalih i vršioca funkcije predsednika suda; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine odbijen kao neosnovan zahtev za izuzeće; da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 - 2827/2010 od 20. jula 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba protiv rešenja istog suda VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine. U ustavnoj žalbi izneti su i razlozi na kojima je zahtev za izuzeće zasnovan.
Podnosioci su predložili da Ustavni sud utvrdi da su im povređena Ustavom "i zakonima Srbije" zajemčena ljudska prava i da osporena rešenja "kao nezakonita" poništi.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identičnam navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine odbijen kao neosnovan zahtev za izuzeće sudija koji su podneli oštećeni kao tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, a da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2 - 2827/2010 od 20. jula 2010. godine odbijena žalba koju su podnosioci, u svojstvu oštećenih kao tužilaca, izjavili protiv rešenja istog suda VII Su. 39/10-37 od 24. marta 2010. godine.
4. Ustavni sud ukazuje da je institut izuzeća sudije u krivičnom postupku regulisan odredbama čl. 40 do 45. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10). Iz ovih odredaba Zakonika proizlazi da institut izuzeća sudije treba da obezbedi vođenje i okončanje postupka od strane nezavisnog i nepristrasnog suda. Međutim, sud rešenjem o izuzeću ne odlučuje ni o optužbama protiv okrivljenog, niti o osnovanosti sumnje koja je razlog za pokretanje postupka, a ni o pravima i obavezama stranaka u krivičnom postupku. Rešenje o izuzeću sudije je jedno od procesnih rešenja koje sud donosi u krivičnom postupku i koje se, posle podignute optužbe, može pobijati samo žalbom protiv presude.
Učestvovanje sudije koji je po zakonu morao biti izuzet u donošenju presude, prema odredbama člana 368. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, zbog koje se može izjaviti žalba protiv presude, a po iscrpljivanju ovog pravnog sredstva i ustavna žalba, u slučaju da je navedena povreda pravila krivičnog postupka dovela do povrede Ustavom zajemčenih prava. Ustavni sud je isti stav već izrazio u više rešenja (videti: Rešenje Už-1416/2009).
Kako osporeno rešenje o izuzeću ne predstavlja pojedinačni akt državnog organa kojim se odlučuje o pravima, obavezama, krivičnoj optužbi ili o osnovanosti sumnje koja je razlog za pokretanje postupka, i protiv koga se ne može izjaviti ustavna žalba, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
5. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević