Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina. Sud je ocenio da je dugo trajanje postupka posledica neefikasnosti prvostepenog suda, dok je zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prokuplju u predmetu P. 94/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. O dbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz B. je 26. januara 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P. 94/10 od 31. maja 2010. godine i presude Višeg suda u Prokuplju Gž. 627/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je ovaj spor male vrednosti trajao više od 14 godina i da je u konkretnom slučaju povređeno i njegovo pravo na suđenje u razumnom roku, te da su postupajući sudovi pogrešno ocenili da podnosilac ima pasivnu legitimaciju u ovoj parnici. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i utvrdi mu pravo na naknadu štete zbog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Prokuplju P. 94/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac D. N. je 11. oktobra 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Prokuplju tužbu protiv tuženog M. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne štete zbog neisporuke kamiona nakon licitacije. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da je po izvršnom rešenju u predmetu Opštinskog suda u Blacu I. 19/96 bila zakazana licitacija za prodaju kamiona “MAZ“ radi naplate duga od tuženog i da je tužilac kupio kamion na licitaciji, te da tuženi nije predao kamion na dan licitacije 15. jula 1996. godine, već je isti zadržao do 4. oktobra 1996. godine; da je takvim postupanjem tužiocu kao vlasniku kamiona prouzrokovana šteta, imajući u vidu da je tužilac zaključio ugovor o zakupu ovog kamiona sa trećim licem kao zakupcem, kojim je predviđeno da je zakupodavac ukoliko ne preda kamion koji se zakupljuje za period od tri meseca, dužan da isplati zakupcu 1.000,00 dinara dnevno od 20. jula 1996. godine do dana predaje kamiona na korišćenje; da je tužilac zakasnio sa predajom kamiona 79 dana. Predmet je zaveden pod brojem P. 546/96.

Prvostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari zakazao ukupno 26 ročišta za glavnu raspravu (26. decembra 1996, 24. juna 1997, 19. avgusta 1997, 5. septembra 1997, 2. oktobra 1998, 27. oktobra 1998, 2. juna 1999, 26. novembra 1999, 18. januara 2000, 18. februara 2000, 14. marta 2000, 14. aprila 2000, 11. maja 2000, 30. maja 2000, 12. septembra 2000, 10. novembra 2000, 17. oktobra 2003, 25. juna 2004, 31. avgusta 2004, 30. septembra 2004, 28. oktobra 2004, 26. aprila 2005, 14. jula 2006, 4. novembra 2008, 1. decembra 2008. i 19. maja 2010. godine), od kojih je 14 održano. Ročišta zakazana za 24. jun 1997, 19. avgust 1997, 2. oktobar 1998, 27. oktobar 1998, 26. novembar 1999, 12. septembar 2000, 17. oktobar 2003, 26. april 2005. i 4. novembar 2008. godina nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za njihovo održavanje, jer jedna ili obe parnične stranke nisu bile uredno pozvane, ročište zakazano za 5. septembar 1997. godine nije održano zbog nedolaska tužioca, a ročišta zakazana za 14. april 2000. godine i 11. maj 2000. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka M.L.

Opštinski sud u Prokuplju je 2. juna 1999. godine doneo presudu zbog izostanka P. 546/96, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu naknadi materijalnu štetu, ističući da tuženi i njegov punomoćnik nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu zakazanu za 2. jun 1999. godine, a na koje nisu uredno pozvani. Prvostepena presuda je 1. oktobra 1999. godine otpravljena parničnim strankama.

Postupajući po predlogu tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, prvostepeni sud je rešenjem od 1. novembra 1999. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio van snage navedenu presudu zbog izostanka. Predmet je dobio novi broj P. 222/99.

Opštinski sud u Prokuplju je na ročištu od 30. maja 2000. godine zaključio glavnu raspravu. Prvostepeni sud je rešenjem od 14. jula 2000. godine ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka.

Prvostepeni sud je 10. novembra 2000. godine doneo rešenje P. 222/99, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari do povratka tuženog iz inostranstva.

Postupajući po predlogu tužioca od 16. jula 2003. godine, Opštinski sud u Prokuplju je nastavio s postupanjem u ovoj parnici, koja je dobila novi broj P. 421/03.

Opštinski sud u Prokuplju je na ročištu od 14. jula 2006. godine zaključio glavnu raspravu. Prvostepeni sud je rešenjem od 30. septembra 2008. godine ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka.

Opštinski sud u Prokuplju je 1. decembra 2008. godine doneo presudu P. 421/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Prvostepena presuda je 28. avgusta 2009. godine otpravljena parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Prokuplju je 10. decembra 2009. godine doneo rešenje Gž. 1307/09, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni sud je 16. decembra 2009. godine vratio Opštinskom sudu u Prokuplju spise predmeta sa pismenim otpravcima navedenog drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Prokuplju, kao stvarno i mesno nadležnim sudom za postupanje u ovoj parnici nakon formiranja nove mreže sudova, predmet je zaveden pod brojem P. 94/10, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 19. maja 2010. godine. Osnovni sud u Prokuplju je 19. maja 2010. godine doneo osporenu presudu P. 94/10, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade štete zbog neisporuke kamiona nakon licitacije isplati iznos od 79.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. oktobra 1996. godine pa do konačne isplate; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Blacu I. 19/96 zaključio da je tužiocu, kao najboljem ponudiocu na javnoj licitaciji koja je održana 15. jula 1996. godine, dosuđena pokretna stvar izvršnog dužnika, ovde tuženog, te da se tužilac 20. jula 1996. godine obratio sudu pisanim zahtevom za predaju kamiona “MAZ“; da iz dopisa Opštinskog suda u Blacu Stanici milicije u Blacu proizlazi da se taj sud obratio policiji da preduzme sve potrebne mere oko pronalaženja navedenog kamiona, jer mu dužnik, ovde tuženi, stalno menja mesto parkiranja i na taj način ne želi da preda kamion poveriocu, ovde tužiocu; da je prvostepeni sud uvidom u zapisnik Opštinskog suda u Blacu od 4. oktobra 1996. godine konstatovao da je tuženi u prisustvu milicionera G.Č. predao tužiocu ključeve od navedenog kamiona; da je polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je tužilac 20. jula 1996. godine u svojstvu zakupodavca zaključio ugovor o zakupu tog kamiona sa preduzećem “M.“ u svojstvu zakupca, sud ocenio da je tužiocu pričinjena šteta zbog toga što je morao da plaća ugovornu kaznu zakupcu, te da je prema odredbi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima za tu štetu odgovoran tuženi jer je izbegavao da preda kamion tužiocu, a izvršni sud je preduzeo sve mere kako bi od tuženog oduzeo to vozilo.

Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Prokuplju je 27. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 627/10, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je tužiocu na ime naknade materijalne štete dosudio iznos od 38.500,00 dinara, a preko dosuđenog iznosa odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; u stavu drugom izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke tako što je smanjio iznos koji je tuženi na ime troškova parničnog postupka bio obavezan da isplati tužiocu; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, istaknuto: da je prvostepeni sud pravilno našao da je tuženi skrivio štetu koju je pretrpeo tužilac i da se iz spisa predmeta Opštinskog suda u Blacu I. 19/96 vidi da je tuženi od strane tog suda upozoren da je njegov kamion popisan i da isti ne upotrebljava i ne otuđuje do izmirenja duga, te da je aktom izvršnog suda od 18. aprila 1996. godine tuženi obavešten o zabrani da odvozi vozilo sa parkinga ispred njegove kuće i da se Opštinski sud u Blacu svojim aktom od 26. septembra 1996. godine obraćao Stanici milicije u Blacu sa nalogom da se pronađe kamion koji je tuženi odbio da preda tužiocu; da je prvostepeni sud pogrešno dosudio tužiocu traženi iznos u celini, suprotno sadržini priznanica i iskazu svedoka M.L, te je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev preko iznosa od 38.500,00 dinara; da je tuženi uz žalbu priložio fotokopije vansudskih poravnanja koja je zaključio sa tužiocem, ali drugostepeni sud nalazi da se u žalbi, u smislu člana 359. Zakona o parničnom postupku, ne mogu isticati novi dokazi, osim ukoliko žalilac ne učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao ranije izneti; da tuženi navodi da je na navedena poravnanja zaboravio zbog proteka vremena, što po oceni drugostepenog suda ne može predstavljati izuzetan razlog iz navedene zakonske odredbe, a ovo tim pre što poravnanja potiču iz perioda pre predaje kamiona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbe člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog momenta primenjivao na ovu parnicu, su po svojoj sadržini slične odredbama prethodnog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i rok za izradu pismenog otpravka presude. Odredbom člana 384. stav 1. istog zakona je bilo propisano da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 11. oktobra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Prokuplju i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Prokuplju Gž. 627/10 od 27. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao više od 14 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti (a kojih u konkretnom slučaju nije ni bilo), imajući pri tome u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 14 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti Opštinskog suda u Prokuplju, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe oktobra 1996. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da u ovoj pravnoj stvari nije održano 12 ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu Opštinskom sudu u Prokuplju, te da je taj sud doneo presudu zbog izostanka a da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje takve presude, jer podnosilac ustavne žalbe nije bio uredno pozvan na to ročište, kao i da je sud u dva navrata ponovo otvarao glavnu raspravu radi dopune dokaznog postupka (od kojih je to jedanput uradio nakon dve godine i dva meseca od dana zaključenja glavne rasprave), a da su prvostepene presude P. 546/96 od 2. juna 1999. godine i P. 421/03 od 1. decembra 2008. godine otpravljene parničnim strankama tek 1. oktobra 1999. godine i 28. avgusta 2009. godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom obligacionom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti, u smislu odredaba člana 10. i člana 337. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i odredaba člana 10. i člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Takođe, Ustavni sud je konstatovao i da je Osnovni sud u Prokuplju u određenoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju parnice, jer je tek nakon nepunih pet meseci od dana prijema rešenja Okružnog suda u Prokuplju Gž. 1307/09 od 10. decembra 2009. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja.

Polazeći od navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac iznosi svoje mišljenje o tome da je u predmetnom parničnom postupku nepravilno utvrđeno činjenično stanje i traži da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da su prvostepeni i drugostepeni sud dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je izbegavanjem podnosioca ustavne žalbe da preda kamion tužiocu pričinjena šteta, koja je nastala time što je tužilac platio ugovornu kaznu preduzeću “M.“ zbog neisporučivanja tog vozila. Takođe, Ustavni sud nalazi da je Viši sud u Prokuplju ustavnopravno valjano objasnio da podnosilac ustavne žalbe u drugostepenom parničnom postupku ne može predlagati dokaze o kojima je nesumnjivo imao saznanje u periodu pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, u smislu odredbe člana 359. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu mali značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nema osnova da se podnosiocu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada nematerijalne štete, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti