Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za poništaj testamenta. Postupak koji je trajao preko 16 godina i dalje je bio u prvostepenoj fazi, što predstavlja kršenje Ustava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Goran Ilić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Rakića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Rakića i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu predmetu P. 1396/05 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 49194/10) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Rakić iz Beograda podneo je 18. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 49194/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo 13. maja 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu, radi poništaja testamenta; da postupak traje već skoro 16 godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je istak ao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 49194 /10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 13. maja 1996. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu pro tiv Lj. P. i J. R. , kojom je tražio poništaj testamenta pokojnog L. R. sačinjenog 8. septembra 1995. godine , kao i da je on vlasnik tepiha dimenzija 3,5 x 2,5 i trpezarijskog stola sa šest stolica, te da se te stvari izuzmu iz zaostavštine. Tužilac je, između ostalog, istakao u tužbi da je testamen t pokojnog L. R. ništav, jer u trenutku sačinjavanja testamenta pokojnik nije bio sposoban za rasuđivanje, kao i da testament nije sačinjen u formi propisanoj zakonom.

Prvo ročište za glavnu raspravu u predmetu P.1668/96 održano je 19. septembra 1996. godine.

U toku postupka pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, do donošenja prvostepene presude od ukupno zakazanih 28 ročišta za glavnu raspravu, šest ročišta nije održano , dok je ročište zakazano za 1. mart 2000. godine pismeno otkazano zbog promene predsednika veća. Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: na ročištu zakazanom za 4. februar 1997. godine nisu došle tužene; ročišta zakazana za 23. decembar 1997. godine i 6. mart 1998. godine zbog sprečenos ti sudije; ročište zakazano za 16. februar 2001. godine jer nije došla drugotužena koja je trebalo da bude saslušana u svojstvu parnične stranke; ročište zakazano za 22. januar 2002 . godine jer je punomoćnik tužene tražio odlaganje; ročište zakazano za 27. novembar 2003. godine jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje; ročište zakazano za 1. april 2004. godine jer su se spisi predmeta nalazili u Trećem opštinskom javnom tužilaštvu.

Tužilac je podneskom od 9. oktobra 1998. godine opredelio vrednost spora na 10.000,00 dinara.

Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1668/96-98 od 7. oktobra 2002. godine određeno je da se izvrši grafološko veštačenje osporenog testamenta. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su 15. se ptembra 2003. godine prvostepenom sudu.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.1668/96 od 17. juna 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je utvrđeno da je pismeni testament pokojnog L. R. ništav. Presuda je dostavljena parničnim strankama u februaru 2005. godine

Protiv navedene presude, tužene su izjavile žalbu Okružnom sudu u Beogradu 11. marta 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž.4888/05 od 11. maja 2005. ukinuo ožalbenu presudu i postupak vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je nejasno da li je prvostepeni sud utvrdio ništavost osporenog testamenta zbog nedostatka forme ili iz razloga što ostavilac u trenutku sačinjavanja testamenta nije bio sposoban za rasuđivanje.

U ponovnom postupku pred Trećim opštinskim sudom predmet je dobio oznaku P.1396/05 i do 1. januara 2010. godine, kada su stupi li na snagu Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine i Zakon o uređenju sudova iz 2008. godine, od ukupno zakazanih 27 ročišta za glavnu raspravu, nisu održana 14 ročišta , dok je tri ročišta otkazano rešenjem bez navođenja razloga otkazivanja . Ročišta za glavnu raspravu nisu održana iz sledećih razloga: pet ročišta zbog sprečenosti sudije; dva ročišta zbog nedolaska veštaka; dva ročišta jer je tužilac tražio odlaganje; jedno ročište nije održano jer su punomoćnici tužioca o dnosno tuženih tražili odlaganje; jedno ročište zbog protesta zaposlenih u sudu ; jedno ročište je r je punomoćniku tužene pozlilo; jedno ročište zbog nedolaska tuženih ; jedno ročište jer je podnesak sa primedbama tužioca na nalaz i mišljenje veštaka tek na ročištu uručen tuženima i veštaku.

Rešenjem donetim na ročištu održanom 11. marta 2008. godine određeno je da se izvrši medicinsko veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka su 8. aprila 2008. godine dostavljeni sudu.

Nakon 1. januara 2010. godine, prvostepeni parnični postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnim sudom. Poslednje ročište za glavnu raspravu je održano 16. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 13. maja 1996. godine, podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i da se predmet nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje preko 16 godina i da se još nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu bila su relativno složena i zahtevala su sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka. Pre svega, p rvostepeni sud je u osporenom postupku trebalo da utvrdi da li je osporeni testament bio sačinjen u formi koju propisuje Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/05), kao i da li je ostavilac u trenutku sačinjavanja testamenta bio sposoban za rasuđivanje. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje preko 16 godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj testamenta od strane naslednika . Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog toga što je pun omoćnik tužioca tražio odlaganje, a jedno ročište je odloženo kako bi se tuženi i veštak izjasnili na primedbe tužioca na nalaz i mišljenje veštaka, koje je tužilac istakao u podnesku dostavljenom sudu neposredno uoči zakazanog ročišta .

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu , odnosno činjenica da sud nije iskoristio svoja zakonska ovlašćenja kako bi postupak bio okončan u primerenom roku. Naime, ukupno sedam ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, dok za tri ročišta uopšte nije naveden razlog neodržavanja. Pored toga, presuda P.1668/96 od 17. juna 2004. godine dostavljena je parničnim strankama tek nakon osam meseci.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi o pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1396/05 (sada predmet Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 49194/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalb e zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, vrednost i složenost spora, ali i izvestan doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7 . Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti