Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko devet godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje u izvršnom postupku zbog primene neustavne zakonske odredbe o restrukturiranju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4030/2012
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Petrovića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Petrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 113/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 761/04) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba Tomislava Petrovića i utvrđuje da je rešenjima Osnovnog suda u Kragujevcu I. 1238/14 od 5. marta 2014. godine i Ipv. 217/14 od 12. maja 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Petrović iz Kragujevca podneo je, 18. maja 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu preko punomoćnika Slavice Petrović, advokata iz Kragujevca , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 113 /10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 29. novembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv AD „Zastava automobili“ iz Kragujevca, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, te da postupak do trenutka podnošenja ustavne žalbe još uvek nije okončan. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je 17. juna 2014. godine podneo i dopunu ustavne žalbe, kojom je osporio rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu I. 1238/14 od 5. marta 2014. godine i rešenje istog suda Ipv. 217/14 od 12. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U dopuni ustavne žalbe je navedeno da je podnosilac podneo predlog za izvršenje nadležnom sudu na osnovu pravnosnažne presude, kojom su mu dosuđeni troškovi parničnog postupka, ali je njegov predlog odbačen kao nedozvoljen, zbog toga što se izvršni dužnik nalazi u restrukturiranju. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporena rešenja, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustav om zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe , celokupne dokumentacije koja je uz nju priložena, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 113/11 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 29. marta 2004. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženog DOO „Zastava zapošljavanje i obrazovanje“ iz Kragujevca, radi poništaja rešenja tuženog br. 4611 od 5. februara 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Po tužbi je formiran predmet P. 761/04.

Tužba je dostavljena tuženom na odgovor 1. marta 2007. godine, a tuženi je odgovor dostavio 22. marta iste godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 22. maja 2007. godine, a naredno 18. septembra iste godine. Sledeće ročište sud je zakazao i održao 14. maja 2008. godine, dok ročište zakazano za 16. jul te godine nije održano na predlog tužioca. Do kraja 2008. godine održana su još dva ročišta – 4. novembra, kada je izveden dokaz saslušanjem svedoka Lj. I, i 8. decembra.

Tužilac je podneskom od 26. novembra 2009. godine kao tuženog označio – Grupa „Zastava vozila“ AD u restrukturiranju, kao pravnog sledbenika DOO „Zastava zapošljavanje i obrazovanje“.

U toku 2009. godine održano je jedno ročište, dok dva ročišta nisu održana (jedno zbog toga što tužilac nije dostavio adresu svedoka, a jedno zbog nedolaska svedoka).

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 113/10.

U toku 2010. godine održano je samo jedno ročište, dok četiri ročišta nisu održana zbog nedolaska punomoćnika tuženog.

U toku 2011. godine održano je jedno ročište, dok tri ročišta nisu održana (dva zbog nedolaska svedoka i jedno zbog toga što tuženi nije uredno pozvan).

Sud je održao jedno ročište u 2012. godini, kada je izveden dokaz saslušanjem tužioca, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 113/10 od 21. avgusta 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno je rešenje tuženog br. 4611 od 5. februara 2004. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 171.000,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 2355/13 od 5. decembra 2013. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 113/10 od 21. avgusta 2012. godine. Presuda je 20. januara 2013. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 4. marta 2014. godine Osnovnom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Grupa „Zastava vozila“ AD u restrukturiranju, i to plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude tog suda P1. 113/10 od 21. avgusta 2012. godine, a radi naplate iznosa 171.000,00 dinara dosuđenih na ime troškova postupka.

Osnovni sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem I. 1238/14 od 5. marta 2014. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za izvršenje izvršnog poverioca, zbog toga što je izvršni dužnik u restrukturiranju, a saglasno odredbi člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može se odrediti ili sprovesti prinudno izvršenj e. Protiv navedenog rešenja izvršni poverilac je izjavio prigovor.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu Ipv. 217/14 od 12. maja 2014. godine potvrđeno je pobijano rešenje tog suda I. 1238/14 od 5. marta 2014. godine. U obrazloženju ovog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) i odbacio predlog za izvršenje; da u konkretnom slučaju nije moguće primeniti odredbu člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju ("Službeni glasnik RS", br. 31/11 i 99/11 ), s obzirom na to da predlogom za izvršenje nije tražena naplata potraživanja iz radnog odnosa, već troškova parničnog postupka. Rešenje je 2. juna 2014. godine dostavljeno punomoćniku izvršnog poverioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 29. marta 2004. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2355/13 od 5. decembra 2013. godine, trajao više od devet godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on u izvesnoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka, imajući u vidu da jedno ročište u toku 2008. godine nije održano na predlog tužioca, a jedno ročište u toku 2009. godine nije održano zbog toga što tužilac nije dostavio adresu svedoka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefika sno postupanje Opštinskog suda. Naime, taj sud je tužbu od 29. marta 2004. godine dostavio tuženom na odgovor tek nakon skoro tri godine, 1. marta 2007. godine. Takođe, sud je u periodu od maja 2007. do maja 2008. godine zakazao i održao samo jedno ročište u septembru 2007. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 113/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 761/04) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i manji doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu osnovanost i navoda ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se suštinsko pitanje tiče proizvoljne primene člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“,br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon, 30/10 - dr. zakon, 93/12 i 119/12). U konkretnom slučaju, Osnovni sud je osporenim rešenjima odbacio predlog za izvršenje podnosioca ustavne žalbe, saglasno članu 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 119/12), kojim je dopunjen član 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji, na taj način što je produženjem roka u kome se postupak restrukturiranja najkasnije mora okončati (do 30. juna 2014. godine) , produžen rok u kome se protiv subjekta privatizacije ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje . Ustavni sud je Odlukom IUz-95/2013 od 13. novembra 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 52/14) utvrdio da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07-dr.zakon, 30/10-dr. zakon, 93/12 i 119/12), koja se primenjivala u konkretnom slučaju, nije u saglasnosti sa Ustavom . Ustavni sud je u navedenoj odluci ocenio da odredba člana 20ž stav 1. Zakona suspenduje mogućnost prinudnog izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, čime su povređena imovinska prava pojedinaca utvrđena ovim odlukama, te da je osporenim rešenjem zakonodavac povredio načelo obaveznosti sudskih odluka iz člana 145. stav 3. Ustava, kao i da je osporenom zakonskom odredbom narušeno i ostvarivanje ustavnog načela vladavine prava .

Pored toga, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao sporno pitanje, te da je povodom slične činjenične i pravne situacije, kada je takođe odbačen predlog za izvršenje protiv dužnika u restrukturiranju, u Odluci Už-4710/2012 od 15. januara 2015. godine (videti na www.ustavni.sud.rs), ponovio svoj stav o ustavnopravno neprihvatljivom zaključku redovnih sudova da nakon 31. decembra 2008. godine postoji razlog koji sprečava određivanje prinudnog izvršenja protiv dužnika u restrukturiranju. U pomenutoj odluci, Ustavni sud je ponovo ukazao na to da se, saglasno članu 14. tada važećeg Zakona o privatizaciji, subjekt privatizacije nakon označenog datuma više nije mogao nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za neodređivanje, odnosno nesprovođenje izvršenja protiv dužnika koji se nalaze u tom postupku. S druge strane, Ustavni sud je u navedenoj odluci, ukazujući na to da su u međuvremenu stupile na snagu odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 51/14), a zatim i novi Zakon o privatizaciji ("Službeni glasnik RS", broj 83/14), konstatovao da se štetne posledice utvrđene povrede prava ne mogu otkloniti poništajem osporenog akta - rešenja o odbacivanju predloga za izvršenje podnetog protiv dužnika u restrukturiranju, ali je takođe ukazao i na način na koji je podnosilac ustavne žalbe mogao da ostvari naplatu svog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , utvrdio da je podnosi ocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje , odlučujući kao u tački 3. izreke .

Ustavni sud i u ovom slučaju nalazi da se štetne posledice utvrđene povrede prava ne mogu otkloniti poništajem osporenih akata, iz razloga navedenih u Odluci Už-4710/2012 od 15. januara 2015. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosilac svoj zahtev nije opredelio i obrazložio.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti