Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog neisplaćene stimulacije na zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude kojom je odbijen zahtev za isplatu stimulacije na zaradu. Sudovi su pružili ustavnopravno prihvatljivo tumačenje da je poslodavac zakonitim rešenjem ukinuo pravni osnov za isplatu stimulacije, čime je zahtev postao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4034/2014
01.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. K. iz Beograda je, 30. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Č. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je tužbom protiv tuženog poslodavca Doma zdravlja „V.“ tražila isplatu manje isplaćene zarade nastale kao posledica neprimenjivanja od strane tuženog rešenja tuženog broj 02/3057 od 21. avgusta 2003. godine o određivanju stimulacije na zaradu tužilje u iznosu od 20% i pogrešne primene rešenja tuženog broj 02/1186 od 4. aprila 2007. godine; da je rešenjem tuženog od 4. aprila 2007. godine određeno da se rešenje o stimulaciji od 21. avgusta 2003. godine „menja“ te da se podnositeljki više „ne isplaćuje 10% kao stimulacija“, te se postavlja pitanje tumačenja tog naknadnog rešenja tuženog od 4. aprila 2007. godine, tj. da li se istim stimulacija potpuno ukida ili umanjuje za 10%,; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2860/11 od 27. septembra 2011. godine i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine odbijen zahtev podnositeljke da joj se nadoknadi manje isplaćena zarada za period nakon donošenja rešenja tuženog od 4. aprila 2007. godine; da su u obe presude sudovi stanovišta da se rešenjem tuženog od 4. aprila 2007. godine stimulacija u potpunosti ukida ali za taj svoj stav nisu dali obrazloženje odnosno nijedan argument te nedostatak obrazloženja u presudi predstavlja arbitrarno postupanje suda koji svoju odluku zasniva na nepravilnom, pogrešnom i neobrazloženom tumačenju rešenja tuženog od 4. aprila 2007. godine.

Predložila je da Ustavni sud utvrdi da su osporenom presudom povređena označena ustavna prava i da poništi osporenu presudu. Zahtevala je naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 29. oktobra 2007. godine podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog poslodavca Doma zdravlja „V.“ iz Beograda radi isplate manje isplaćene stimulacije u visini od 10% mesečno za period od oktobra 2004. do novembra 2007. godine u određenim mesečnim iznosima.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2860/11 od 27. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužilji na ime neisplaćene stimulacije za mesec oktobar 2004. godine isplati iznos od 2.198,01 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužilji na ime manje isplaćene stimulacije za period od marta 2007. do novembra 2007. godine isplati novčane iznose u određenoj vrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine potvrđena je ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2860/11 od 27. septembra 2011. godine u stavovima dva i tri izreke, a žalba tužilje u tom delu je odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju presude je navedeno: da je tužilji rešenjem direktora tužene broj 02/3057 od 21. avgusta 2003. godine uvećana zarada za period od 1. avgusta 2003 godine za 20% pa nadalje, a novim rešenjem broj 02/1186 od 4. aprila 2007. godine utvrđeno je da se tužilji od marta 2007. godine pa nadalje prilikom obračuna zarade ista ne uvećava za 10% kao stimulacija, jer obim i vrsta posla i ostali rezultati rada nisu takve prirode da treba određivati stimulaciju tužilji; da je tuženi tužilji isplatio stimulaciju u visini od 10% u periodu od oktobra 2004. zaključno sa februarom 2007. godine, dok od marta 2007. godine stimulacija nije uopšte isplaćivana; da je tuženi dana 4. aprila 2007. godine doneo rešenje broj 02/1186 kojim se obustavlja isplata stimulacije tužilji; da je, imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužilje u delu za isplatu stimulacije za period od 1. marta 2007. godine neosnovan iz razloga što je sud pre svega cenio činjenicu da je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je rešenje tuženog od 4. aprila 2007. godine zakonito iz čega proističe da se u ovom postupku ne može utvrđivati i tumačiti njegova pravilnost i usklađenost u skladu sa zakonom; da je navedenim rešenjem utvrđeno da se istim menja rešenje od 21. avgusta 2003. godine tako što se tužilji od 1. marta 2007. godine prilikom obračuna zarade ista ne uvećava za 10% kao stimulacija, što znači da se isplata stimulacije za tužilju ukida, te je prvostepeni sud u ovom delu odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan za isplatu stimulacije za označeni period jer bez pravnog osnova u vidu rešenja o sticanju prava na stimulaciju otpada i pravni osnov za isplatu iste; da je ovakvu odluku sud doneo imajući u vidu da je koeficijent za obračun zarade tužilje utvrđen u svemu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, Zakona o porezu na dohodak građana, ceneći da je u označenom periodu došlo do normativnih promena u oblasti obračuna i isplate zarade za zaposlene u javnim službama (koje odredbe se primenjuju na koeficijent zarade tužilje), te kako je pravnosnažno utvrđeno da je rešenje tuženog u svakom pogledu zakonito to ni ovaj sud nema ovlašćenja da isto drugačije tumači i interpretira.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da u obrazloženju presude, odnosno rešenja drugostepeni sud treba da oceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da se podnositeljka, pre svega, žali na pogrešnu odnosno arbitrarnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud, i u ovoj odluci ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u predmetnom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da je u ovom ustavnosudskom predmetu drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, izrazivši svoj stav da je rešenjem tuženog od 4. aprila 2007. godine obustavljena isplata stimulacije te izmenjeno rešenje tuženog od 21. avgusta 2003. godine kojim je podnositeljki uvećana zarada za 20%. Dalje, osporenom presudom je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno, a što u potpunosti prihvata i ovaj sud da podnositeljki ne pripada stimulacija na zaradu za period od marta 2007. do oktobra 2007. godine jer je rešenjem tužene od 4. aprila 2007. godine ukinut pravni osnov za isplatu stimulacije, odnosno ista je obustavljena. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja imao u vidu navode podnositeljke ustavne žalbe da je taj sud nepravilno i pogrešno tumačio rešenje tuženog kojim je određeno da se prvobitno rešenje o stimulaciji menja te da se podnositeljki više ne isplaćuje 10 % kao stimulacija, i po oceni Suda, drugostepeni sud je za svoj stav koji se odnosi na te navode podnositeljke u potpunosti dao razloge koje kao ustavnopravne u svemu prihvata i ovaj sud.

Takođe, podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva na činjenici da Apelacioni sud u Beogradu nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, a na kome je zasnovao osporenu presudu. U tom smislu, jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženju sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranki da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Treba istaći i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presuda Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presuda Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju osporene presude Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine istakao na kojim navodima i dokazima stranke temelje osnovanost svojih zahteva u ovoj parnici i da je dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da je zakonito pobijano rešenje tuženog kojim je izvršeno usklađivanje obračuna plate tužilje u skladu sa novim zakonskim i podzakonskim propisima koji regulišu tu materiju, te da se pozvao na odgovarajuće odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, Zakona o porezu na dohodak građana, Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenima u javnim službama i Pravilnika o načinu i postupku obračunavanja zarade u slučaju umanjenja poreske osnovice, a na kojima je zasnovao svoj pravni stav. Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu odbio žalbu podnositeljke kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, Ustavni sud je uvidom u osporenu presudu Gž1. 5034/11 od 11. septembra 2013. godine zaključio da je navedeni drugostepeni sud u skladu sa odredbom člana 382. stav 1. Zakona o parničnom postupku ispitivao da li su u prvostepenom postupku učinjene bitne povrede pravila postupka, na koje pazi po službenoj dužnosti i da je cenio žalbene navode podnositeljke, dajući pri tome dovoljne i jasne razloge za pravni stav o neosnovanosti navedenog redovnog pravnog leka.

Imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu tužbenog zahteva podnositeljke. Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Sud ne smatra proizvoljnim ni arbitrernim, te se navodi podnositeljke da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, ne može smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenog prava.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu zajemčene odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u nadležnosti redovnih sudova da u međusobnim imovinskim sporovima između fizičkih i/ili pravnih lica utvrđuju, između ostalog, prirodu i granice međusobnih prava i obaveza stranaka u tom parničnom postupku, što nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. To dalje znači da činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu, koje pre svega štiti titulara od neovlašćenog mešanja ili nezakonitih akata organa javne vlasti u odnosu na njegova legalno stečena imovinska prava, ali ne jemči uspeh u ostvarenju istaknutih imovinskih potraživanja u zakonito sprovedenom parničnom postupku.

U pogledu navoda o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već je, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude.

U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema osnova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

6. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9 Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u sporu zbog neisplaćene stimulacije na zaradu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti