Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete. U preostalom delu, žalba koja se odnosi na meritum odluke je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća „M.“ d.o.o. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća „M.“ d.o.o. i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P4. 15/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „M.“ d.o.o. iz Beograda izjavilo je Ustavnom sudu, 23. maja 201 6. godine, preko punomoćnika S. G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, koju je dopunilo 16. juna 2017. godine , protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4. 69/2015 od 25. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P4. 15/10.

Podnosilac ustavne žalbe, pored detaljnog opisa činjenica vezanih za predmetni parnični postupak, navodi: da je „okosnica osporavanja presude povreda prava na obrazloženu odluku“; da mu je osporen om presudom po vređeno pravo na pravično suđenje; da, iako je tužbeni zahtev tužilja menjala više puta ostao je nejasan , ali da je za drugostepeni sud prihvatljiv način na koji je sam prvostepeni sud „takav zahtev uredio“ prvostepenom presudom; da sud nije prihvatio njegove dokazne predloge, niti je dao razloge zbog čega to nije učinio; da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao samo na jednom dokazu - veštačenju, a da druge dokaze nije cenio; da činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, niti je materijalno pravo pravilno primenjeno; da troškovi postupka nisu pravilno odmereni, imajući u vidu uspeh stranaka u parnici; da je povreda prava na jednaku zaštitu prava nastala, jer sudovi nisu na jednak način tretirali stranke tokom postupka; da je postupak neprimereno dugo trajao, te kako nije bilo njegovog doprinosa, smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Višeg suda u Beogradu P4. 15/10 (u daljem tekstu: Viši sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja I. J. podnela je 11. januara 2002. godine tužbu Okružnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) tražeći da sud utvrdi da je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, povredio prava tužilje tako što je bez njene saglasnosti koristio delove dve kolekcije i znakove u kolekciji, kao i da se obaveže tuženi da joj isplati određeni iznos po osnovu naknade imovinske štete, kao i nadoknade za autorski rad.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 1. februara 2002. godine, a 8. februara tužilja je podneskom „precizirala“ tužbeni zahtev, ujedno predlažući da sud usvoji privremenu meru.

Nakon dva neodržana ročišta za glavnu raspravu i jednog održanog na kome je naloženo tužilji da uredi tužbene zahteve, Okružni sud je rešenjem od 31. maja 2002. godine odbacio tužbu kao neurednu.

Postupajući po žalbi tužilje, Vrhovni sud Srbije je rešenjem od 6. februara 2003. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku do kraja 2003. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok su u 2004. godini održana dva ročišta.

Tokom 2005. godine održana su dva ročišta, dok jedno ročište nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Postupajući sudija S. L. je tražila izuzeće u postupku uz obrazloženje da parnične stranke na nju vrše pritiske, zbog čega smatra da ne može biti nepristrasna u daljem toku postupka. Rešenjem od 9. marta usvojen je njen zahtev, pa je od izuzeta od postupanja u toj parnici. Naredno ročište je održano 30. maja 2006. godine, a tužilja je 14. juna još jednom „precizirala“ tužbeni zahtev tražeći isplatu novčanih iznosa po osnovu povrede moralnih autorskih prava i povrede imovinskih autorski h prava. Do kraja 2006. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Tokom 2007. i 2008. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu.

Na ročištu održanom 20. februara 2009. godine, Okružni sud je rešenjem odredio veštačenje od strane Fakulteta p . na okolnost utvrđivanja autorstva tužilje na određenim predmetima. Međutim, kako navedena institucija nije bila u mogućnosti da obavi veštačenje, Okružni sud je na ročištu održanom 26. maja 2009. godine rešenjem odredio da veštačenje izvrši veštak L. M. S. iz Beograda.

Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 2. septembra 2009. godine, a do kraja 2009. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu.

Tokom 2010. godine, pred Višim sudom održana su dva ročišta, dok dva ročišta nisu održana, što zbog štrajka sudske administracije, što zbog potrebe parničnih stranaka da se izjasne na podnesak veštaka u kome je odgovorio na njihove primedbe date na njegov nalaz i mišljenje.

U toku 2011. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok jedno ročište nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Tokom 2012. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, a tokom 2013. godine održana su dva ročišta.

U toku 2014. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu, dok četiri ročišta koja su bila zakazana nisu održana. Od toga jedno ročište „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, a preostala tri zbog štrajka advokata.

Konačno, nakon četiri održana ročišta, Viši sud je 7. septembra 2015. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P4. 15/10, kojom je - u stavu prvom izreke utvrdio u kom delu je tužba povučena, u stavu drugom izreke utvrdio da je tuženi izvršio povredu moralnih autorskih prava tužilje i obavezao tuženog da tužilji isplati ukupan iznos od 3.000.000 dinara, u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tuženi povredio tužilji imovinsko autorsko pravo i isplati ukupan iznos od 4.653.870 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, u stavu četvrtom izreke obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 1.180.096 dinara.

Stavom prvim izreke osporene presud e Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 69/2015 od 25. januara 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Višeg suda P4. 15/10 od 7. septembra 2015. godine u delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da je tuženi izvrši o povredu moralnih autorskih prava tužilje, pa je sud obavezao tuženog da tužilji na ime naknade neimovinske štete usled povrede časti i ugleda isplati ukupan iznos od 1.500.000 dinara, zakonskom zateznom kamatom, dok je u preostalom delu stava drugog izreke preko dosuđenog iznosa, kao i u delu u kojem je obavezan tužen i da tužilji isplati iznos od 500.000 dinara na ime naknade neimovinske štete prvostepena presuda preinačena, a tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan; stavom drugim izreke osporene presude preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke presude Višeg suda P4. 15/10 od 7. septembra 2015. godine, tako što je obavezan tužen i da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 876.721 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 69/2015 od 25. marta 2016. godine ispravljena je osporena presuda u stavu prvom izreke, tako što umesto navedenog iznosa od „1.500.000 dinara“, treba da stoji „1.250.000 dinara“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na či ju se povred u ustavnom žalbom ukazuje svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. januara 2002. godine, podnošenjem tužbe Okružnom sudu , a da je pravnosnažno okončan 25. januara 2016. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 14 godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je predmet bio nešto složeniji, ali da to ne može biti opravdanje za četrnaestogodišnje trajanje postupka .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on ima o legitiman pravni interes da se o tužbenom zahtevu usmerenom protiv njega, odluči u razumnom roku.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje prvostepenih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je sama činjenica da je parnični postupak trajao punih 14 godina, u situaciji kada podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka, dovoljna da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku. Opravdavajući razlog ne može biti ni to što je tužilja nekoliko puta „drugačije precizira la tužbene zahteve“.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je , u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15 ), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 69/2015 od 25. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovoj odluci podseća da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, te da odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili ili protumačili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako su dokazi cenjeni očigledno na štetu stranke koja je izjavila ustavnu žalbu, odnosno ako je uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u osporenoj presudi izneo jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatra da je osnovan tužbeni zahtev tužilje. Naime, u pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni sud nije izveo sve dokaze koje je on kao tuženi predložio u parničnom postupku, već je osporena odluka „zasnovana samo na jednom dokazu“, Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti redovnih sudova. Postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji zakonom propisan način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Imajući u vidu sadržinu garancija koje se jemče odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza pred sudom, niti se garantuje pravo da svi dokazni predlozi stranke budu prihvaćeni. Saglasno odredbi člana 221. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizlazi da će sud zaključiti glavnu raspravu kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. U konkretnom slučaju, Apelacioni sud je zaključio da činjenično stanje utvrđeno na osnovu izvedenih dokaza jasno ukazuje na osnovanost tužbenog zahteva, kao i da je prvostepeni sud pravilno usmerio dokazni postupak u pravcu razjašnjenja ključnih činjenica od značaja za presuđenje. Iz obrazloženja takođe proizlazi da su sudovi cenili i sve ostale navode i dokaze stranaka, ali ih nisu posebno obrazlagali, smatrajući da oni ne mogu biti od uticaja na drugačije odlučivanje.

U vezi sa navod ima o povredi materijalnog prava i nepravilno određenim troškovima postupka, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno relevantnih odredaba Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni list SRJ“, broj 24/98) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), kao i odredaba ZPP, na konkretan slučaj.

Što se tiče navoda da osporena presuda ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Imajući u vidu navedeno, kao i to da je Ustavni sud već ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao prihvatljivi sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Vezano za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stava 1. Ustava, koju podnosilac zasniva na činjenici da sudovi nisu na jednak način tretirali stranke tokom postupka, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze kojima bi potkrepio svoje navode, niti iz osporenog akta i dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu proizlazi prihvatljivost ovakvih tvrdnji.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4. 69/2015 od 25. januara 2016. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti