Neblagovremenost ustavne žalbe i karakter zahteva za zaštitu zakonitosti
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Rok od 30 dana za podnošenje žalbe računa se od dana dostavljanja drugostepene presude, jer zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo koje stoji na raspolaganju okrivljenom.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radu Stojana iz Melenaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Radu Stojana izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu K. 56/009 od 2. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu KžI. 31/10 od 16. marta 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Radu Stojan iz Melenaca, preko punomoćnika Dragana Arsića, advokata iz Zrenjanina, podneo je Ustavnom sudu 7. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu K. 56/009 od 2. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu KžI. 31/10 od 16. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je protiv okrivljenog Radu Stojana, ovde podnosioca ustavne žalbe, vođen krivični postupak pred Okružnim sudom u Zrenjaninu u predmetu K. 56/09 koji je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KžI. 31/10 od 16. marta 2010. godine. Tom presudom preinačena je osporena prvostepena presuda Okružnog suda u Zrenjaninu K. 56/009 od 2. oktobra 2009. godine u pogledu pravne ocene dela, tako što su radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovane kao krivično delo ubistva iz člana 47. stav 1. KZ RS, uz zadržavanje kazne zatvora u trajanju od 13 godina na koju je okrivljeni osuđen prvostepenom presudom.
Protiv navedene prvostepene i drugostepene presude, podnosilac ustavne žalbe je podneo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, koji ga je dopisom obavestio da nema osnova za podizanje zahteva.
Saglasno odredbama čl. 419. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09-dr. zakon i 72/09), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se ovo vanredno pravno sredstvo u krivičnom postupku ne može smatrati pravnim sredstvom čijim iscrpljivanjem okrivljeni stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ovo iz razloga što okrivljeni ne može da utiče na odluku javnog tužioca da li će podići zahtev za zaštitu zakonitosti, bez obzira na lično podnetu inicijativu, niti ima zakonsku mogućnost da samostalno podnese navedeno vanredno pravno sredstvo, ako to ne učini javni tužilac. Pošto zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju okrivljenom, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne može smatrati ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe u smislu navedenih odredaba Ustava i Zakona, već se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, u krivičnom postupku pravna sredstva iscrpljuju donošenjem odluke o žalbi protiv prvostepene presude, odnosno žalbi protiv drugostepene presude kada je ona u skladu sa zakonom dozvoljena.
Polazeći od navedenog, po oceni Ustavnog suda, zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe se u konkretnom slučaju računa od dana dostavljanja osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu KžI. 31/10 od 16. marta 2010. godine braniocu ustavne žalbe. Ustavni sud je utvrdio da je osporena presuda dostavljena braniocu podnosioca ustavne žalbe 21. aprila 2010. godine, što nesumnjivo proističe iz dopisa Višeg suda u Zrenjaninu od 11. januara 2011. godine. Imajući u navedeno, kao i da je ustavna žalba podneta 7. septembra 2010. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odabacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
4. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević