Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na jedan izvršni postupak, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. U drugom delu, žalba se odbacuje kao neblagovremena, jer je podneta po isteku zakonskog roka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4037/2011
19.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olivera Mirića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olivera Mirića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 15934/09.

2. Odbacuje se ustavna žalba Olivera Mirića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vođen u predmetu I. 9893/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Oliver Mirić iz Beograda, preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, podneo je 31. avgusta 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu I. 9893/08 i izvršnom postupku koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 15934/09.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju I. 9893/08 od 30. jula 2008. godine, radi prinudnog izvršenja presude kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa podnosioca kao izvršnog poverioca sa detetom; da je pravnosnažnim rešenjem istog suda od 6. novembra 2009. godine obustavljeno izvršenje, zbog toga što je u međuvremenu postala pravnosnažna presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2129/08 od 15. januara 2009. godine, kojom je izmenjena odluka o načinu održavanja ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa detetom.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je 23. oktobra 2009. godine podneo predlog za izvršenje navedene presude, o kome je sud odlučio tek 4. marta 2010. godine, a „prvu delotvornu radnju“ preduzeo tek 17. maja 2011. godine, donošenjem rešenja o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika. Podnosilac ističe da izvršni sud „u periodu od tri godine nije sproveo izvršenje novčane kazne koja bi očigledno bila adekvatna...mera protiv izvršnog dužnika“. Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i naloži nadležnom sudu da izvršni postupak okonča u najkraćem roku.

2. Saglasno odredb i člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 15934/09, kao i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Oliver Mirić iz Beograda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. oktobra 2009. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 2129/08 od 15. januara 2009. godine, kojom je uređen način održavanja ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa njegovim maloletnim detetom. U predlogu je navedeno da izvršni dužnik ne izvršava obavezu utvrđenu navedenom presudom i ne dozvoljava izvršnom poveriocu da viđa dete, zbog čega je predloženo da sud dozvoli izvršenje i naloži izvršnom dužniku da omogući viđanje deteta sa ocem u skladu sa izvršnom presudom. Takođe je predloženo da sud izrekne poveriocu novčanu kaznu u iznosu od 150.000 dinara. U podnescima upućenim sudu 27. novembra 2009. godine i 17. februara 2010. godine podnosilac ustavne žalbe je obavestio sud da mu izvršni dužnik tri puta nije dozvolila viđanje sa detetom u skladu sa navedenom izvršnom presudom. Prvi osnovni sud u Beogradu, pred kojim je nastavljen postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, doneo je 4. marta 2010. godine rešenje o izvršenju I. 43043/10, protiv koga je izvršni dužnik izjavio žalbu. Podnosilac ustavne žalbe je ponovo obavestio sud da mu izvršni dužnik nije dozvolio viđanje sa detetom u skladu sa navedenom izvršnom presudom, nakon čega je sud 8. aprila 2010. godine doneo zaključak kojim se određuje sprovođenje izvršenja određenog rešenjem I. 43043/10 od 4. marta 2010. godine za 10. odnosno 11. april 2010. godine u 10 časova, kako bi se utvrdilo da li izvršni dužnik ispunjava obavezu iz izvršne isprave. Sprovođenje izvršenja rešenja je odloženo, jer je izvršni dužnik obavestio sud da maloletni D.M. po preporuci lekara boravi na planini, te da će biti odsutan od 2. do 13. aprila 2010. godine, o čemu je obavešten i podnosilac ustavne žalbe. Postupajući sud je 8. juna 2010. godine održao ročište na kome je izvršni poverilac izjavio da je poslednji put video dete 5. i 6. juna ali „od 10,30 do 18 časova, a ne od 10 časova, kako je predviđeno presudom“. Takođe je izjavio da je izvršni dužnik dete odvela na planinu „po svom nahođenju“. Sud je 14. juna 2010. godine ponovo doneo zaključak kojim se određuje sprovođenje izvršenja za 19. odnosno 20. jun 2010. godine u 10 časova, kako bi se utvrdilo da li izvršni dužnik ispunjava obavezu iz izvršne isprave. Sudski izvršitelj je u zapisniku konstatovao da je rešenje sprovedeno u potpunosti. Izvršni dužnik je podneskom obavestila sud da maloletni D.M. boravi na planini mesec dana, počev od 14. jula 2010. godine i navela da je o tome telegramom i telefonom obavestila podnosioca ustavne žalbe.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 30. novembra 2010. godine doneo rešenje o privremenoj meri P-2. 2944/10, kojim je u stavu 1. izreke izmenjen način održavanja ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa detetom, tako što će dete provoditi kod oca svaki drugi vikend, počev od subote u 10,00 do nedelje u 18,00 sa noćenjem, a one nedelje koja ne prethodi vikendu koji dete provodi sa ocem, maloletni D.M. će oca viđati utorkom od 17,00 do 19,00 časova. U stavu 2. izreke navedenog rešenja je određeno da će ova privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja postupka po tužbi podnosioca ustavne žalbe, koja je 1. decembra 2010. godine podneta tom sudu radi izmene odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa detetom.

Izvršni sud je 17. maja 2011. godine doneo rešenje kojim se izvršnom dužniku izriče novčana kazna od 100.000 dinara, zbog nepostupanja po izvršnoj presudi i rešenju o izvršenju. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je 12. maja 2011. godine sačinjena službena beleška povodom dolaska podnosioca ustavne žalbe u sud, kada je izjavio da je „dva vikenda unazad video dete, ali nije preuzeo dete da bi proveo vreme sa njim kako je određeno presudom“. Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio žalbu 2. juna 2011. godine. Na predlog podnosioca ustavne žalbe sudski izvršitelj je 18. juna 2011. godine prisustvovao preuzimanju deteta. U zapisniku je konstatovano: da je izvršni dužnik izjavila da dete ima boginje i da ne sme da izlazi iz kuće; da je izvršni poverilac insistirao da dete krene sa njim, što je dete odbilo, nakon čega je on izjavio da je dete pod pritiskom majke; da se nakon svađe roditelja maloletni D.M. rasplakao.

Izvršni dužnik je 2. avgusta 2011. godine podnela predlog da se ukine predmetno rešenje o izvršenju, jer je način viđanja oca sa detetom promenjen rešenjem o privremenoj meri. Sud je 29. septembra 2011. godine usvojio predlog izvršnog dužnika i doneo rešenje kojim se obustavlja izvršenje određeno rešenjem I. 43043/10 od 4. marta 2010. godine, primenom odredbe člana 76. stav 1. tačka 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Prema odredbi člana 204. Porodičnog zakona («Službeni glasnik RS», br. 18/05 i 72/11), p ostupak u vezi sa porodičnim odnosima je hitan ako se odnosi na dete ili rodi telja koji vrši roditeljsko pravo.

Zakonom o izvršnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04) bilo je propisano da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (član 224. stav 1.).

Odredbom člana 358. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („ Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11 ) propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona.

Saglasno odredbi člana 76. stav 1. tačka 1) važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage.

Odredbom član 228. stav 1. navedenog zakona je predviđeno da će sud , nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja.

5. Razmatrajući razloge i navode ustavne žalb e sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 43043/10, Ustavni sud je i mao u vidu da ocena razumnog t rajanja sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Takođe, Ustavni sud naglašava da specifičnost predmetnog sudskog postupka nalaže postupanje kojim će se u najvećoj meri zaštititi interes deteta, uz poštovanje prava roditelja kome dete nije povereno na brigu, staranje i vaspitanje da ostvaruje lične odnose sa detetom.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni izvršni postupak započeo 23. oktobra 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, i da je trajao godinu dana i deset meseci do podnošenja ustavne žalbe. Ustavni sud je konstatovao da je rešenje o izvršenju doneto četiri meseca nakon podnošenja predloga za izvršenje, iako je postupak izvršenja u porodičnim stvarima hitne prirode, ali je imao u vidu da je u navedenom periodu uspostavljena nova mreža sudova u Republici Srbiji, što je neminovno uticalo na preduzimanje radnji u postupcima koji su bili u toku. Ustavni sud je utvrdio da je postupajući sud prvi put odredio sprovođenje izvršenja za 10. i 11. april 2010. godine, koje je odloženo jer je maloletni D.M boravio na planini po preporuci lekara, a izvršenje rešenja određeno za 19. i 20. jun 2010. godine sprovedeno je u potpunosti. Ustavni sud je dalje utvrdio da je izvršni sud pre sprovođenja izvršenja održao ročište 8. juna 2010. godine, u cilju utvrđivanja činjenica od značaja za sprovođenje izvršne presude i otklanjanja eventualnih smetnji u održavanju kontakta podnosioca ustavne žalbe sa detetom. Ustavni sud je konstatovao da je na predlog podnosioca ustavne žalbe sudski izvršitelj 18. juna 2011. godine prisustvovao preuzimanju deteta i da je maloletni D.M. odbio da pođe sa ocem. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud preduzimao radnje u postupku i nastojao da sprovede izvršenje. U predmetnom izvršnom postupku doneto je i rešenje o novčanom kažnjavanju izvršnog dužnika, kako bi majka, koristeći svoj autoritet, omogućila da dete provodi vreme sa ocem na način i u vreme određeno izvršnom presudom.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je izvršni sud 29. septembra 2011. godine doneo rešenje kojim se obustavlja izvršenje određeno rešenjem I. 43043/10 od 4. marta 2010. godine, primenom odredbe člana 76. stav 1. tačka 1) važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, budući da je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje o privremenoj meri P-2 2944/10 od 30. novembra 2010. godine, kojim je promenjen način viđanja podnosioca ustavne žalbe sa maloletnim D.M.

Ustavni sud je ocenio je da je u izvršnom postupku koji se vodi radi ostvarenja prava podnosioca ustavne žalbe , kao izvršnog poverioca u tom postupku da održava lični kontakt sa svojim maloletnim detetom, trebalo razjasniti određena sporna činjenična pitanja.Ona se prvenstveno odnose na to da li izvršni dužnik – majka deteta onemogućava izvršenje pravnosnažne presude i, ako to čini, da li postoje objektivni razlozi (bolest deteta), ili pak izvršni poverilac zloupotrebljava pravo utvrđeno izvršnom presudom propuštajući termine za viđanje sa detetom. Utvrđenje ovih činjenica nužno je uticalo na produženje izvršnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio je održavanje ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa njegovim maloletn im sinom od izuzetnog značaja za podnosioca kao roditelja.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao izvršni poverilac, delimično odgovoran za to što izvršni postup ak nije ranije pravnosnažno okončan. Ustavni sud najpre konstatuje da je izvršni dužnik ukazivala na to da je podnosilac ustavne žalbe propustio 20 termina za viđanje sa detetom utvrđenih presudom – što on u toku postupka nije osporio, te je izrazila želju da nadoknadi podnosiocu vreme koje nije mogao da provede sa detetom u terminima određenim sudskom odlukom. Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe delimično zloupotrebljavao pravo utvrđeno izvršnom presudom, jer se žalio na nemogućnost viđanja sa detetom i u situaciji kada je preuzeo dete samo 30 minuta nakon predviđenog termina, kao i u slučaju kada je bio obavešten da maloletni D.M. boravi na planini po preporuci lekara. Navedeni postupci podnosioca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, doveli su u zabludu sud, koji je pokušavao da utvrdi u kojoj meri je podnosiocu uskraćeno pravo da održava lične odnose sa detetom koje mu nije povereno na negu, čuvanje i vaspitanje. Ustavni sud, takođe, ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe pokazao nameru da se predmetno izvršenje dalje ne sprovodi, jer je u toku predmetnog izvršnog postupka podneo tužbu P rvom osnovnom sudu u Beogradu radi izmene odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa detetom, nakon čega je doneto rešenje o privremenoj meri kojim je na drugačiji način određeno održavanje ličnih odnosa podnosioca ustavne žalbe sa detetom.

Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je ocenio da je izvršni sud, u postupku u kome nije bilo odugovlačenja, preduzeo sve mere u cilju omogućavanja održavanja kontakta podnosioca ustavne žalbe sa detetom, istovremeno nastojeći da zaštiti najbolje interese deteta. Stoga je Ustavni sud utvrdio da u dosadašnjem toku izvršnog postupka koji se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi u predmetu I. 15934/09, podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe ukazuje i na povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu I. 9893/08, navodeći da je „pravnosnažnim rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 9893/08 od 6. novembra 2009. godine obustavljeno izvršenje“ određeno u tom postupku.

Odredba člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisuje da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je izvršni postupak koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu I. 9893/08, pravnosnažno okončan u toku 2009. godine. Kako je ustavna žalba podneta 31. avgusta 2011. godine, ovaj sud ocenjuje da je ustavna žalba kojom se ističe povreda označenog prava u navedenom izvršnom postupku podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu . Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog zakona, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) tačka 1) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti