Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava
Kratak pregled
Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnetu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen zahtev za naknadu štete zbog zastarelosti. Sud je ocenio da podnosilac u suštini osporava primenu materijalnog prava, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ilije Marković iz Prilužja, opština Vučitrn, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Ilije Markovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 455/10 od 29. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Ilija Marković iz Prilužja, opština Vučitrn, izjavio je, preko svog punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 455/10 od 29. aprila 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i zbog povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava i odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede načela samostalnosti, nezavisnosti i zakonitosti sudstva utvrđenih odredbama člana 142. stav 2. i člana 149. stav 2. Ustava.
U ustavnoj žalbi navedeno je: da je osporenom presudom odbijena revizija protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3401/08 od 9. septembra 2008. godine, a da je tom presudom Okružnog suda u Nišu potvrđena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 5562/07 od 17. marta 2008. godine; da je predmetnom presudom Opštinskog suda u Nišu odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete od Republike Srbije zbog zastarelosti; da je Okružni sud u Nišu u ovom predmetu "i drugim predmetima iste vrste" izvršio nezakonit uticaj na ostale redovne sudove zbog čega su sudovi promenili svoju praksu u identičnim parnicama; da je pravno stanovište izraženo u osporenoj presudi pogrešno i protivno načelnom pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da je podnosiocu povređno pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo i da poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.
U toku postupka pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u toku postupka odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo.
3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i priloženih prepisa presuda Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe u septembru 2007. godine podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti; da su strah i umanjenje opšte životne aktivnosti nastupili zbog posttraumatskog poremećaja izazvanog događajima u kojima je podnosilac učestvovao izvršavajući svoju vojnu obavezu u periodu od 23. marta do 15. juna 1999. godine; da se podnosilac ustavne žalbe obratio lekaru specijalisti u aprilu 2006. godine i da je njemu tada dijagnostikovan posttraumatski poremećaj; da su prvostepeni, drugostepeni kao i revizijski sud ocenili da je rok zastarelosti potraživanja naknade štete počeo da teče od kraja rata 1999. godine; da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi Rev: 455/10 od 29. aprila 2010. godine ocenio da se posttraumatski poremećaj, odnosno posttraumatski stres, manifestuje godinu dana po povratku sa ratišta, a da podnosilac ustavne žalbe uopšte nije reagovao u cilju lečenja pre aprila 2006. godine; da je Vrhovni kasacioni sud istakao da se u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nije mogao primeniti privilegovani rok zastarelosti predviđen odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer se taj rok odnosi samo na lice koje je učinilo krivično delo.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o njegovim građanskim pravima i obavezama.
Članom 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke o njegovom pravu, odnosno obavezi, dok je odredbom člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano da svako kome su povređena prava i slobode predviđene tom konvencijom ima pravo na delotvorni pravni lek.
Odredbama člana 142. stav 2. i člana 149. stav 2. Ustava, na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata i da je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije.
Odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", broj 31/93) propisano je da objektivni rok zastarelosti naknade vanugovorne štete iznosi 5 godina, dok je odredbom člana 377. stav 1. istog zakona propisano da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
5. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu prava na pravično suđenje, već izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda, koje se svodi na osporavanje pravilnosti primene zakonskih odredbi o zastarelosti potraživanja naknade štete. Podnosilac traži da Ustavni sud ispita da li je Vrhovni kasacioni sud pravilno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima. Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud kompetentan da ocenjuje pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, dok je Ustavni sud nadležan da, u granicama navoda ustavne žalbe, ispituje da li je način na koji su redovni sudovi primenili objektivno pravo doveo do povrede nekog Ustavom zajemčenog subjektivnog prava, tj. da ocennjuje da li je način na koji su redovni sudovi odlučivali prihvatljiv sa stanovišta ljudskih prava.
Ustavni sud, ne upuštajući se u ocenu pravilnosti primene materijalnog prava, smatra da su razlozi donošenja osporene revizijske odluke, bliže opisani u tački 3. obrazloženja ovog rešenja, ustavnopravno prihvatljivi. S obzirom da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje, a da suštinski osporava način na koji je Vrhovni kasacioni sud primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje.
Takođe, ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi doveli do sumnje u povredu prava na pravnu sigurnost, kao jednog elementa prava na pravično suđenje. Ovo zbog toga što podnosilac, iako je naveo da je došlo do različitog postupanja Opštinskog suda u Nišu u identičnim parnicama, nije naveo da li su redovni sudovi pri identičnom činjeničnom i pravnom stanju donosili bitno različite pravnosnažne odluke.
Ocenjujući navode ustavne žalbe po kojima su redovni sudovi postupali suprotno načelima nepristrasnosti i nezavisnosti, Ustavni sud ističe da podnosilac nije izneo ni jedan dokaz koji bi mogao izazvati sumnju u nezavisno i nepristrasno postupanje redovnih sudova.
Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u žalbenom, kao i u revizjskom postupku, ispitali presude kojima podnosilac nije bio zadovoljan i ocenili sve navode sadržane u izjavljenoj žalbi, odnosno reviziji, zbog čega tvrdnja da je podnosiocu povređeno pravo na delotvorno pravno sredstvo nije prihvatljiva.
Ocenjujući da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da je došlo do povrede označenih ustavnih prava, kao i da u ustavnoj žalbi nisu navedeni dokazi koji bi doveli u sumnju nezavisnost i nepristranost sudova koji su doneli prvostepenu, ožalbenu i revizijsku presudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević