Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak protiv podnosioca trajao je skoro deset godina, što je posledica višestrukog ukidanja prvostepenih presuda i vraćanja predmeta na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Halagića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Halagića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Vršcu K. 297/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Halagić iz Vršca je 7. septembra 2010. godine , preko punomoćnika Miodraga Jeftića, advokata iz Vršca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Vršcu K. 297/09 od 30. oktobra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. I 207/10 od 5. maja 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da se protiv njega pred Opštinskim sudom u Vršcu vodio krivični postupak u predmetu K. 297/09 , koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda ; da je osporenom prvostepenom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. st. 3 . i 1. Krivičnog zakonika i da je protiv iste izjavio žalbu; da je Apelacioni sud u Novom Sadu održao javnu sednicu na kojoj je doneo osporenu drugostepenu presudu; da je, imajući u vidu da je u ovom predmetu prvostepena presud a više puta ukidana, Apelacioni sud u Novom Sadu morao da održi glavni pretres, a ne sednicu veća, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na odbranu, „pravo da se javno raspravi i odluči o optužbi protiv njega “ i pravo na „jednaku zaštitu pred sudom“, zato što je „drugostepeni sud povredio odredbu člana 377. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku“ i uskratio mu pravo „da predlaže dokaze, ispituje svedoke i dr. na pretresu“; da je prvostepeni sud „bez saglasnosti okrivljenog i njegovog branioca pročitao raniji iskaz veštaka“, što je bilo od uticaja na „ zakonito i pravilno odlučivanje“; da je krivični postupak trajao punih devet godina i 11 meseci , čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku .

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i „zabrani njihovo dalje sprovođenje“.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovore Osnovnog suda u Vršcu VIII Su. 48/11 od 24. marta 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Su. VIII-44-51/11 od 28. marta 2011. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (ranije) Opštinskim sudom u Vršcu, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut 10. oktobra 2000. godine podizanjem optužnog akta Opšti nskog javnog tužilaštva u Vršcu Kt. 280/00 zbog krivičnog del a teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koji je preciziran 10. novembra 2008. i 15. oktobra 2009. godine.

Tokom krivičnog postupka Opštinski sud u Vršcu je doneo četiri prvostepen e presud e, i to:

- 22. januara 2002. godine kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe ogla sio krivim za navedeno krivično delo i izrekao mu uslovn u osud u (Okružni sud u Pančevu je 11. juna 2002. godine rešenjem Kž. 266/02 uvažio žalbu okrivljenog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje);

- 21. septembra 200 6. godine presudu K. 223/02 kojom je, pored ostalog , podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za navedeno krivično delo i izrekao mu uslovnu osudu (Okružni sud u Pančevu je 29. avgusta 2007. godine rešenjem Kž. 435/07 uvažio žalbu okrivljenog, ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjenim većem);

- 20. novembra 200 8. godine presudu K. 6333/07 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe za navedeno krivično delo (Okružni sud u Pančevu je 29. jula 2009. godine rešenjem Kž. 571/09 uvažio žalbu Opštinskog javnog tužioca u Vršcu, ukinuo presudu Opštinskog suda u Vršcu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje) ;

- 30. oktobra 200 9. godine presudu K. 297/09 kojom je, pored ostalog, podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 293. stav 3. u vezi sa članom 289. st. 3. i 1. Krivičnog zakonika i izrekao mu uslovnu osudu (Apelacioni sud u Novom Sadu je 5. maja 2010. godine presudom Kž. I 207/10 uvažio žalb u Opštinskog javnog tužioca u Vršcu i preinačio presudu Opštinskog suda u Vršcu K. 297/09 od 30. oktobra 200 9. godine u pogledu pravne ocene dela, tako što je krivičnopravne radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi sa članom 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, dok je žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio, čime je postupak pravnosnažno okončan).

Apelacioni sud u Novom Sadu je navedenu presudu doneo u sednici veća u smislu člana 375. Zakonika o krivičnom postupku, u prisustvu zamenika Apelacionog javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljenog i njegovog branioca, nakon datih objašnjenja stranaka, razmatranja spisa predmeta, izjavljenih žalbi i datih predloga.

Drugostepena presuda je uručena podnosiocu ustavne žalbe 17. avgusta 2010. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. st. 1. i 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/206, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) propisano je: da sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari, da veće može od stranaka koje prisustvuju sednici zatražiti potrebna objašnjenja u vezi sa žalbenim navodima i da stranke mogu predložiti da se radi dopune izveštaja pročitaju pojedini spisi i mogu, po dozvoli predsednika veća, dati potrebna objašnjenja za svoje stavove iz žalbe, odnosno odgovora na žalbu, ne ponavljajući ono što je sadržano u izveštaju (član 375. stav 3.); da će se pretres pred drugostepenim sudom održati samo ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu novi dokazi ili ponove već ranije izvedeni dokazi i ako postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres i da se izuzetno od stava 1. ovog člana pretres pred drugostepenim sudom mora održati ako je u istom krivičnom predmetu presuda jednom bila ukinuta (član 377. st. 1. i 5.); da će izuzetno od odredaba stava 1. ovog člana, u slučaju da je u istom predmetu već jedanput ukinuta prvostepena presuda, drugostepeni sud u sednici veća ili nakon održanog pretresa doneti odluku, pri čemu ne može ukinuti pobijanu presudu i uputiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje (član 385. stav 2.) .

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 10. oktobra 2000. godine, kada je Opštinsko javno tužilaštvo u Vršcu podiglo optužni akt protiv podnosioca ustavne žalbe, pa do 5. maja 2010. godine, kada je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Kž. I 207/10 kojom je preinačena u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela presuda Opštinskog suda u Vršcu K. 297/09 od 30. oktobra 2009. godine, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao devet godina i skoro sedam meseci, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja o kojima se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca žalbe.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran po četiri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud relativno brzo odlučivali o predmetu optužbe. Međutim, višestruko vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do njegovog prekomernog trajanja. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje istovetnih naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Wierciszewska protiv Poljske'', broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i ''Parizov protiv Makedonije'', broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

Imajući u vidu prethodno navedeno, kao i to da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, već mu je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li zaista jeste izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, posebno imajući u vidu da je tokom postupka bila doneta i oslobađajuća presuda, te da je prva prvostepena, osuđujuća presuda, doneta još 22. januara 2002. godine, da bi postupak bio pravnosnažno okončan, takođe osuđujućom presudom, tek 5. maja 2010. godine , Ustavni sud je ocenio da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak.

Saglasno izrečenom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se u odnosu na osporene presude ističe povreda prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, prava na odbranu i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo. Naime, podnosilac ustavne žalbe ističe je Apelacioni sud u Novom Sadu povredio odredbu člana 377. stav 5. Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da je morao da održi glavni pretres, a ne sednicu veća, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na odbranu, „pravo da se javno raspravi i odluči o optužbi protiv njega“ i pravo na „jednaku zaštitu pred sudom“ i da mu je „ uskraćeno pravo da predlaže dokaze, ispituje svedoke i dr. na pretresu“ , kao i da je prvostepeni sud „bez saglasnosti okrivljenog i njegovog branioca pročitao raniji iskaz veštaka“, što je bi lo od uticaja na „zakonito i pravilno odlučivanje“. Ocenjujući ove navode podnosioca, Ustavni sud najpre konstatuje da odlučujući o ustavnoj žalbi nije nadležan da, umesto i nakon redovnih sudova, ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, utvrđene činjenice i ocenu izvedenih dokaza. Takođe, Ustavni sud ukazuje da samo pozivanje na određeno pravo zajemčeno Ustavom, a bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Pri tome, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu pre donošenja osporene drugostepene presude održao sednicu veća, u prisustvu podnosioca ustavne žalbe, njegovog branioca i zamenika javnog tužioca, na kojoj je saslušao objašnjenja stranaka, razmotrio spise predmeta, izjavljene žalbe i date predloge. Drugostepeni sud nije bio dužan da u žalbenom postupku održi pretres samo zbog toga što su ranije presude bile ukidane, kako to pogrešno tumači podnosilac, s obzirom na to da je utvrdio da za novo ukidanje ožalbene prvostepene presude nije bilo ni činjeničnih ni procesnih razloga. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da su garancije pravičnog suđenja, prava okrivljenog na odbranu i prava na pravno sredstvo u potpunosti ispunjene. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti