Odluka Ustavnog suda o neujednačenoj sudskoj praksi u sporovima o preobražaju radnog odnosa
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Vrhovni kasacioni sud u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o preobražaju radnog odnosa, bez obrazloženja za odstupanje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-404/2011
12.02.2014.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Sabahudin Tahirović, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća "N. S." d.o.o. iz V, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. februara 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba preduzeća "N. S." d.o.o. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno član om 36 . stav 1. Ustava Republike Srbije.
O b r a z l o ž e nj e
1. Preduzeće "N. S." d.o.o. iz V. podnelo je 27. januara 2011. godine, preko punomoćnika R. S, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Povredu označenog ustavnog prava podnosilac zasniva na tvrdnji da je revizijski sud u predmetima identičnog činjeničnog i pravnog osnova donosio različite odluke. U prilog iznetom dostavio je presude Vrhovnog kasacionog suda RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine i Vrhovnog suda Srbije RevII 1571/09 od 25. novembra 2009. godine i RevII 1563/09 od 26. novembra 2009. godine. Istakao je da se u svim predmetima odlučivalo o preobražaju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme po tužbama lica koja su kod njega bila zaposlena. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavno sudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine preinačene su presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 159/09 od 21. jula 2009. godine i Opštinskog suda u Valjevu P1. 766/08 od 16. marta 2009. godine, tako što je poništeno rešenje tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, broj 515/08 od 28. novembra 2008. godine i utvrđeno da je tužilja L. N. od 1. decembra 2008. godine zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme. Istom presudom tuženi je obavezan da tužilju vrati na rad i da joj prizna sva prava iz radnog odnosa počev od 1. decembra 2008. godine. Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da je u postupku utvrđeno: da je tužilja sa tuženim zaključila ugovor od radu broj 07 od 7. juna 2007. godine, na određeno vreme, za obavljanje poslova poslovni administrator, kojim je određeno da će radni odnos trajati dok postoji povećan obim posla, a najduže do 6. decembra 2007. godine; da je za isto radno mesto tužilja zaključila ugovor o radu broj 662/07 od 1. decembra 2007. godine, dok postoji povećan obim posla, a najduže do 31. maja 2008. godine; da je rešenjem tuženog od 31. maja 2008. godine tužilji otkazan ugovor o radu i da joj je prestao radni odnos na poslovima poslovni administrator; da je tužilja sa tuženim 1. juna 2008. godine zaključila ugovor o radu broj 142/08 za obavljanje poslova poslovni sekretar za period od 1. juna 2008. godine dok postoji povećan obim posla, a najduže do 30. novembra 2008. godine; da je rešenjem tuženog od 28. novembra 2008. godine tužilji otkazan ugovor o radu broj 142/08 od 1. juna 2008. godine i da joj je radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan prestao sa 30. novembrom 2008. godine. Dalje je navedeno da su nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje od 28. novembra 2008. godine zakonito, jer se rok trajanja radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme iz člana 37. stav 1. Zakona o radu računa od 31. maja 2008. godine, kada je tužilji rešenjem tuženog, koje ona nije pobijala u roku od 90 dana, prestao radni odnos, pa kako do 30. novembra 2008. godine nije proteklo 12 meseci, to nema osnova za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Tačnije, prema stavu nižestepenih sudova, donošenjem rešenja tuženog od 31. maja 2008. godine, koje je konačno i pravnosnažno, prekinut je rok trajanja radnog odnosa tužilje kod tuženog, iz kog razloga je, prema oceni nižestepenih sudova osporeno rešenje od 28. novembra 2008. godine zakonito. Prema nalaženju revizijskog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova je neprihvatljiv. U vezi sa izloženim, revizijski sud je ukazao da je tužilja od 7. juna 2007. godine do 30. novembra 2008. godine bez prekida bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu više ugovora o radu zaključenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla. Suprotno stavu nižestepenih sudova, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, činjenica da tužilja nije pobijala rešenje tuženog od 31. maja 2008. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu zaključen 1. decembra 2007. godine, ne znači da je 31. maja 2008. godine došlo do prekida roka od 12 meseci, propisanog odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu. Polazeći od sadržine odredbe člana 175. stav 1. Zakona o radu, revizijski sud je istakao da je rešenjem tuženog od 31. maja 2008. godine samo konstatovan prestanak radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan budući da je to rešenje deklaratorne prirode, jer i da nije doneto, tužilji bi prestao radni odnos zbog isteka roka za koji je zasnovan. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, rok propisan odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu nastavio je da teče sve do donošenja rešenja od 28. novembra 2008. godine, pa kako je tužilja kod tuženog u radnom odnosu bila neprekidno od 7. juna 2007. godine do 30. novembra 2008. godine, duže od 12 meseci, ima se smatrati da je od 1. decembra 2008. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.
Presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 161/09 od 29. maja 2009. godine kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 763/08 od 16. marta 2009. godine. Navedenom prvostepenom presudom odbijeni su tužbeni zahtevi tužilaca Lj.A, M.R. i Lj.R. kojima su tražili da se ponište rešenja tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 28. novembra 2008. godine i utvrdi da su tužioci počev od 1. decembra 2008. godine kod tuženog zasnovali radni odnos na neodređeno vreme. U obrazloženju te presude je navedeno da je u toku postupka utvrđeno: da su tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu na određeno vreme za obavljanje poslova operatera voća i povrća zbog povećanog obima posla, s tim da je tužilja Lj.A. ugovor zaključila za period od 19. juna 2007. godine najduže do 18. septembra 2007. godine; da je tužilja M.R. ugovor zaključila za period od 1. juna 2007. godine najduže do 30. novembra 2007. godine, a tužilac Lj.R. za period od 18. juna 2007. godine najduže do 17. septembra 2007. godine; da su zatim tužioci Lj.A. i Lj.R. zaključili ugovore o radu za obavljanje iste vrste poslova i to na određeno vreme od 14. septembra 2007. godine dok postoji povećan obim posla a najduže do 13. decembra 2007. godine; da su svi tužioci 1. decembra 2007. godine zaključili nove ugovore o radu za obavljanje iste vrste poslova i to na određeno vreme dok traje povećan obim posla, a najduže do 31. maja 2008. godine; da je tuženi 31. maja 2008. godine doneo posebna rešenja kojima je tužiocima otkazao ugovore o radu zaključene 1. decembra 2007. godine zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan; da protiv tih rešenja tužioci nisu tražili sudsku zaštitu; da je tuženi sa tužiocima 1. juna 2008. godine zaključio nove ugovore o radu za obavljanje poslova radnika u proizvodnji i to na određeno vreme dok postoji povećan obim posla, a najduže do 30. novembra 2008. godine; da su osporenim rešenjima tuženog od 28. novembra 2008. godine tužiocima otkazani ugovori o radu od 1. juna 2008. godine zaključno sa 30. novembrom 2008. godine zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan; da nakon ovog datuma tužioci nisu nastavili da rade kod tuženog. Polazeći od toga da tužioci nisu ostvarivali sudsku zaštitu protiv rešenja od 31. maja 2008. godine, te nalazeći da zbog toga nema kontinuiteta u radnom odnosu tužilaca u periodu od 1. decembra 2007. godine, kada su zaključili ugovore o radu, do 30. novembra 2008. godine kada im je radni odnos prestao, revizijski sud je zaključio da nema osnova za primenu člana 37. stav 4. u vezi sa stavom 1. Zakona o radu. Pored toga, revizijski sud je istakao da nema uslova za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme 1. juna 2008. godine u radni odnos na neodređeno vreme i zbog toga što tužioci posle 30. novembra 2008. godine nisu nastavili da rade kod tuženog. U obrazloženju je ukazano i na to da su osporena rešenja tuženog od 28. novembra 2008. godine kao i rešenja od 31. maja 2008. godine deklaratornog karaktera, jer su doneta zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan.
Presudom Vrhovnog suda Srbije RevII 1571/09 od 25. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 179/09 od 21. jula 2009. godine kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 767/08 od 13. maja 2009. godine. Navedenom prvostepenom presudom odbijeni su tužbeni zahtevi četiri tužioca kojima su tražili da se ponište rešenja tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 28. novembra 2008. godine i utvrdi da su tužioci počev od 1. decembra 2008. godine kod tuženog zasnovali radni odnos na neodređeno vreme. Prema oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbu člana 37. Zakona o radu kod činjenice da su tužioci kod tuženog tri puta zasnovali radni odnos na određeno vreme zbog povećanog obima posla zaključenjem pojedinačnih ugovora, kojima je određen i najduži rok trajanja tih ugovora, i da je tuženi donosio pojedinačna rešenja o otkazu ugovora o radu zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan. Prema shvatanju revizijskog suda, uslov da radni odnos zasnovan na određeno vreme postane radni odnos na neodređeno vreme jeste da zaposleni nastavi da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan, a da poslodavac, po isteku roka za koji je zaključen ugovor o radu, nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa, odnosno o ponovnom zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme.
Presudom Vrhovnog suda Srbije RevII 1563/09 od 26. novembra 2009. godine odbijena je revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 227/09 od 3. septembra 2009. godine kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 762/08 od 10. aprila 2009. godine. Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila poništaj rešenja tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 28. novembra 2008. godine i utvrđenje da je od 1. decembra 2008. godine kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. I u ovoj odluci revizijski sud je ponovio da uslov da radni odnos zasnovan na određeno vreme postane radni odnos na neodređeno vreme jeste da zaposleni nastavi da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan, a da poslodavac, po isteku roka za koji je zaključen ugovor o radu, nije doneo odluku o prestanku radnog odnosa, odnosno o ponovnom zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme, što u konkretnom nije slučaj.
4. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, jedan od osnovnih aspekata vladavine prava princip pravne sigurnosti. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istim slučajevima može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39). Pored toga, Evropski sud za ljudska prava je istakao da države potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda imaju obavezu da organiziju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58.). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, presuda u predmetu Unedic protiv Francuske, od 18. decemb ra 2008. godine, stav 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evrop ski sud za ljudska prava, slučaj Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, presuda od 14. januara 2010. godine, stav 38 .).
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u postupcima koji su okončani osporenom revizijskom odlukom i odlukama istoga suda koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja.
Ustavni sud je utvrdio da je u navedenim predmetima odlučivano o zakonitosti rešenja podnosioca ustavne žalbe od 28. novembra 2008. godine kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu, kao i zahtevima tih lica da se utvrdi da im je radni odnos zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.
Ustavni sud konstatuje da obrazloženja presuda Vrhovnog suda Srbije RevII 1571/09 od 25. novembra 2009. godine i RevII 1563/09 od 26. novembra 2009. godine, osim stava suda o uslovu koji mora postojati da bi došlo do probražaja radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na zasnovan na neodređeno vreme i podatka da su tužioci tri puta zaključivali ugovore o radu na određeno vreme koji su otkazivani rešenjima podnosioca, ne sadrže ostale bitne činjenice koje se odnose na vreme koje su tužioci proveli na radu kod podnosioca i datume donošenja navedenih akata. Stoga, iako se radi o istom pravnom pitanju, Ustavni sud nalazi da iz obrazloženja navedenih presuda nije moguće izvesti zaključak o postojanju činjenične istovetnosti sa presudom koja se osporava ustavnom žalbom.
Dalje, Ustavni sud je utvrdio da se u priloženoj odluci RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine i presudi koja je predmet osporavanja u konkretnom slučaju radi o tužiocima koji su bez prekida, u periodu od juna 2007. godine zaključno sa 30. novembrom 2008. godine, bili u radnom odnosu kod podnosioca ustavne žalbe po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme zbog povećanog obima posla. Tako su pojedinačnim ugovorima od 1. decembra 2007. godine svi tužioci zasnovali radni odnos na određeno vreme dok traje povećan obim posla, a najduže do 31. maja 2008. godine. Podnosilac ustavne žalbe je rešenjima od 31. maja 2008. godine tužiocima otkazao ove ugovore o radu, a narednog dana je sa njima ponovo zaključio ugovore o radu na određeno vreme. Vrhovni kasacioni sud je u presudi RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine, odlučujući o revizijama tužilaca izjavljenim protiv nižestepenih presuda kojima su njihovi tužbeni zahtevi odbijeni, zauzeo stav da je pravilan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda o neispunjenosti uslova iz člana 37. stav 4. u vezi stava 1. Zakona o radu. Osnov ovog stava je zaključak revizijskog suda da, u konkretnom slučaju, nema kontinuiteta u radnom odnosu tužilaca u periodu od 1. decembra 2007. godine do 30. novembra 2008. godine, jer tužioci nisu tražili sudsku zaštitu protiv rešenja od 31. maja 2008. godine kojim im je otkazan ugovor o radu od 1. decembra 2007. godine. U presudi koja se osporava ustavnom žalbom, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da okolnost da tužilja nije pobijala rešenje od 31. maja 2008. godine kojim joj je otkazan ugovor o radu od 1. decembra 2007. godine ne znači da je 31. maja 2008. godine došlo do prekida roka od 12 meseci propisanog članom 37. stav 1. Zakona o radu. Polazeći od toga da je tužilja u radnom odnosu kod ovde podnosioca ustavne žalbe bila duže od 12 meseci (7. jun 2007. godine - 30. novembar 2008. godine), revizijski sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu.
Iz izloženog sledi da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, odlučujući o tužbenim zahtevima za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme i primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, tj. o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju, u osporavanoj presudi zauzeo različit stav od stava zauzetog o istim pitanjima u presudi RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su u osporenoj presudi u potpunosti izostali razlozi i obrazloženje zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud promenio svoj stav povodom identične činjenične i pravne situacije, i to u postupku u kom procesni položaj tuženog ima jedno te isto lice.
Ustavni sud podseća da je u Rešenju Už-9621/2012 od 23. septembra 2013. godine ukazao da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna različita odluka ne predstavlja uvek razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Međutim, imajući u vidu da je revizijski sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u postupcima u kojima položaj tuženog ima isto lice, u roku od četiri meseca doneo različite odluke, pri tome bez bilo kakvog obrazloženja o razlozima za odstupanje od ranijeg stava, Ustavni sud je ocenio da je na taj način podnosilac ustavne žalbe doveden u bitno različit položaj od onog u kome se nalazio u postupku okončanom presudom RevII 630/10 od 15. juna 2010. godine.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US ), odlučujući kao u izreci .
6. Kako se, po nalaženju Ustavnog suda osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda RevII 804/10 od 27. oktobra 2010. godine zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, pri čemu ni podnosilac ne ističe povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava.
7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.