Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedopuštenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. U delu koji se odnosi na rešenje Opštinskog suda žalba je neblagovremena. U delu koji se odnosi na kasnija procesna rešenja, utvrđeno je da je razlog za odbacivanje žalbe bio propust podnosilaca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4040/2010
16.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Božić iz Lešnice, Borivoja Dobrića iz Bele Reke, Milenka Dragićevića iz Tršića, Zorke Ivanović iz Lešnice, Milivoja Jakovljevića iz Draginca, Zlatomira Jerotića iz Paskovca, Radenka Mićanovića iz Donjeg Dobrića, Vidosave Mićić iz Loznice, Dušana Mićića iz Loznice, Najdenka Novakovića iz Loznice, Dragoljuba Panića iz Klubaca, Milorada Popovića iz Loznice, Dušanke Radaljac iz Loznice i Milorada Ćoralića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba podnosilaca izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 579/06 od 8. septembra 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine, rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koji se vodio u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 579/06 i u parničnom postupku koji se vodio pred Trgovinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 1020/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Božić iz Lešnice i drugi podnosioci navedeni u uvodu, preko punomoćnika Stanoja Filipovića, advokata iz Loznice, podneli su Ustavnom sudu 6. septembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Loznici P. 579/06 od 8. septembra 2008. godine, rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine, rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine, zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načela neposredne primene zajmčenih prava iz člana 18. Ustava, načela ustavnih jemstava ljudskih i manjinskih prava iz člana 19. Ustava, načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na nezavisan i nepristrasan sud, na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je u stavu 2. navedenog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Prema odredbi člana 84. stav 1. istog Zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da je po tužbi podnosilaca ustavne žalbe od 17. aprila 2006. godine vođen parnični postupak najpre pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 579/06, a zatim pred Trgovinskim sudom u Valjevu, odnosno sada Privrednim sudom u Valjevu u predmetu P. 1020/08.

Opštinski sud u Loznici je osporenim rešenjem P. 579/06 od 8. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari. U stavu drugom izreke ovog rešenja određeno je da se po pravnosnažnosti ovog rešenja predmet ustupi stvarno nadležnom Trgovinskom sudu u Valjevu, dok je u stavu trećem izreke konstatovano da se tužba tužioca Žarka Bojića smatra povučenom.

U daljem toku postupka, Trgovinski sud u Valjevu je osporenim rešenjem P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine odbacio kao neurednu tužbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da je njihov punomoćnik – Milorad Popović podneo 9. aprila 2010. godine žalbu protiv navedenog rešenja putem telefaksa i imejla, a naknadno 10. aprila 2009. godine je podneo žalbu preporučenom pošiljkom, kao i podnesak označen kao propratno pismo. Navedenim propratnim pismom punomoćnik je obavestio Trgovinski sud da je zbog neodložnog službenog puta bio sprečen da podnese žalbu u zakonom propisanom roku protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu, te je žalbu podneo putem telefaksa i imejla. Predložio je navedenom sudu da mu se uvaži datum slanja žalbe navedenim putem.

Trgovinski sud u Valjevu je osporenim rešenjem P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine odbacio kao neblagovremenu žalbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio navedeno rešenje. U obrazloženju navedenog rešenja je konstatovano da je punomoćnik tužilaca – Milorad Popović rešenje Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine primio 1. aprila 2009. godine, a da je žalbu izjavio 10. aprila 2009. godine, dakle nakon isteka roka iz člana 489. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.

Privredni apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Pž. 1813/10 (2009) od 3. juna 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Valjevu Pž. 1813/10 (2009) od 3. juna 2010. godine.

4. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je osporeno pravnosnažno rešenje Opštinskog suda u Loznici P. 579/06 od 8. septembra 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedeno rešenje dostavljeno punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 16. marta 2009. godine, kada je doneto prvo osporeno rešenje Trgovinskog suda u Valjevu, a da je ustavna žalba podneta 6. septembra 2010. godine, dakle po isteku roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

5. U vezi osporenog rešenja Trgovinskog suda u Valjevu od 16. marta 2009. godine kojom je odbačena kao neuredna tužba podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe protiv navedenog rešenja izjavili žalbu, ali zbog propusta da je izjave u zakonom propisanom roku, Trgovinski sud u Valjevu, a kasnije i Privredni apelacioni sud u Beogradu, u svojim osporenim rešenjima cenili su isključivo postojanje procesne pretpostavke – blagovremonosti za podnošenje žalbe protiv navedenog rešenja Trgovinskog suda u Valjevu, pri čemu se nisu upuštali u ocenu osnovanosti razloga za odbačaj tužbe podnosilaca osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Valjevu od 16. marta 2009. godine. Razlozi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi Ustavom zajemčenih prava, koji nisu cenjeni u žalbenom postupku pred parničnim sudom propustom podnosilaca, predstavlja smetnju da ih Ustavni sud razmatra u postupku po ustavnoj žalbi. U suprotnom, Ustavni sud bi postupao kao instancioni sud, čime bi prekoračio Ustavom i Zakonom utvrđene nadležnosti. Prema tome, razloge na kojima se zasniva tvrdnja podnosilaca o povredi Ustavom zajmčenih prava osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Valjevu od 16. marta 2009. godine, a koji razlozi su bili istaknuti i u žalbama u parničnom postupku, a nisu cenjeni iz navedenog razloga, Ustavni sud nije razmatrao.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud može razmatrati samo razloge i navode podnosilaca kojima se osporavaju radnje nakon donošenja navedenog rešenja, kao i razloge kojima se osporavaju rešenje Trgovinskog suda u Valjevu P. 10120/08 od 22. aprila 2009. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine.

Podnosioci ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenih prava navedenim rešenjima zasnivaju na tome: da je rešenje Trgovinskog suda u Valjevu od 16. marta 2009. godine dostavljeno samo punomoćniku podnosilaca – Miloradu Popoviću koje je neuko lice, ali ne i njihovom drugom punomoćniku – advokatu Zoranu Blagojeviću; da je žalba punomoćnika podnosilaca koji je podneo protiv navedenog rešenja blagovremena, jer je podneta u zakonom propisanom roku putem telefaksa i imejla; da podnesak punomoćnika podnosilaca označen kao propratno pismo od 10. aprila 2009. godine predstavlja predlog za povraćaj u pređašnje stanje o kome nije odlučeno; da osporena rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine i Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine sadrže niz tehničkih grešaka bliže opisanih u ustavnoj žalbi; da se Privredni apelacioni sud u osporenom rešenju nije osvrnuo na navode punomoćnika podnisilaca da je žalba podneta blagovreno putem telefaksa i imejla, kao i na navode o sadržini podneska od 10. aprila 2009. godine.

6. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, na čije se povrede pozivaju podnosioci ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega, pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Podnosioci ustavne žalbe su se pozvali i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, kojom se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

7. Ustavni sud posebno ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i to da li su osporenim rešenjima podnosiocima ustavne žalbe povređena prava iz člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu Ustavom zajemčenih prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 10120/08 od 22. aprila 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju.

Odredbom člana 132. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) propisano je da ako stranka ima više zakonskih zastupnika odnosno punomoćnika, dovoljno je da se dostavljanje izvrši jednom od njih. Trgovinski sud u Valjevu je dostavljanjem rešenja od 16. marta 2009. godine samo punomoćniku podnosilaca – Miloradu Popoviću, ali ne i drugom punomoćniku – advokatu Zoranu Blagojeviću, postupio u granicama zakonom propisanih ovlašćenja, pri čemu navedena zakonska norma ne pravi razliku između punomoćnika po osnovu kvalifikovanosti. Takođe, Ustavni sud ukazuje da dostavljanje rešenja punomoćniku Miloradu Popoviću, nije predstavljalo okolnost koje je sprečila ili onemogućila drugog punomoćnika - advokata da on izjavi žalbu na zakonom propisani način.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da su žalbu protiv rešenja Trgovinskog suda P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine podneli u zakonom propisanom roku putem telefaksa i imejla, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 107. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da dan predaje podneska upućenog sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili upućenog telegrafskim putem smatra se kao dan predaje sudu. Iz navedene odredbe proizlazi da ako podnesak nije predat lično sudu, može biti predat sudu jedino preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, pri čemu podnošenje podneska sudu putem telefaksa ili imejla ne predstavlja zakonom propisani način podnošenja podneska, u konkretnom slučaju žalbe.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da podnesak punomoćnika Milorada Popovića koji je označen kao propratno pismo od 10. aprila 2009. godine predstavlja predlog za povraćaj u pređašnje stanje, o kome sudovi nisu odlučili, Ustavni sud je utvrdio da navedeni podnesak ne sadrži predlog za povraćaj u pređašnje stanje niti zakonski osnov za podnošenje ovog predloga.

Tehničke pogreške koje sadrži osporeno rešenje Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine ispravljene su u osporenom rešenju Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine. Eventualne tehničke pogreške drugostepenog rešenja u imenima i prezimenima podnosilaca, kao i u njihovim prebivalištima, odnosno boravištima mogu se ispraviti podnošenjem predloga sudu za ispravku, saglasno članu 349. Zakona o parničnom postupka.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da se Privredni apelacioni sud u Beogradu u osporenom rešenju Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine nije osvrnuo na njihove navode o tome da je žalba protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu podneta blagovremeno putem telefaksa i imejla i da podnesak punomoćnika od 10. aprila 2009. godine predstavlja predlog za povraćaj u pređašnje stanje o kome treba odlučiti, Ustavni sud ukazuje da se punomoćnik podnosilaca – Milorad Popović nije pozivao na ove razloge u žalbi od 4. maja 2009. godine koju je podneo protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su pravno neutemeljeni navodi podnosilaca da su im osporenim rešenjima Trgovinskog suda u Valjevu i Privrednog apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na nezavisan i nepristrasan sud zasnivaju se na razlozima istaknutim u okviru prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani, pa se posebno ne obrazlažu.

Podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze da su Trgovinski sud u Valjevu i Privredni apelacioni sud u Beogradu u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji odlučivali na drugačiji način, što je pretpostavka za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci izjavili žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja, kao i žalbu protiv prvostepenog rešenja o odbačaju žalbe, saglasno odredbi člana 385. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na šta su poučeni poukom o pravnom leku koju sadrže osporeno prvostepeno rešenje i prvostepeno rešenje o odbačaju žalbe i da je Privredni apelacioni sud u Beogradu osporenim rešenjem odlučio o njihovoj žalbi. Znači da su podnosioci iskoristili pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Osporeno rešenje Trgovinskog suda u Valjevu P. 10120/08 od 22. aprila 2009. godine predstavlja procesnu odluku koja se ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Samim tim ni osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine ne može se osporiti sa aspekta povrede ili uskraćivanja prava na imovinu.

Podnosioci ustavne žalbe su se pozvali na to da im je osporenim rešenjima Trgovinskog suda u Valjevu i Privrednog apelacionog suda u Beogradu povređeno načelo vladivine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, načelo neposredne primene zajmčenih prava iz člana 18. Ustava, načelo ustavnih jemstava ljudskih i manjinskih prava iz člana 19. Ustava, načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava. Ova načela mogu biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom ili uskrađivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje su se pozvali podnosioci ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede navedenih načela.

U vezi istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao od podnošenja tužbe 17. aprila 2006. godine do donošenja rešenje Privrednog apelacionog suda u Beogradu Pž. 1813/10 od 3. juna 2010. godine, dakle četiri godine. Međutim, Ustavni sud smatra da nije od značaja period koji se odnosio na ocenu blagovremenosti žalbe protiv rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 16. marta 2009. godine, pošto se tiče samo proceduralnog pitanja a ne i utvrđivanja građanskih prava i dužnosti. Ovakvo stanovište je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u odluci donetoj u predmetu Aleksandar Skojačić i Tatjana Bjelić protiv Srbije broj 9460/05 od 18. septembra 2007. godine. Na osnovu navedenog, period koji treba uzeti u obzir iznosi oko tri godine, od dana podnošenja tužbe do dostavljanja rešenja Trgovinskog suda u Valjevu P. 1020/08 od 22. aprila 2009. godine punomoćniku podnosilaca. Po oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje parničnog postupka očigledno nije dovelo do povrede njihovog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu i činjenicu da je ustupanje predmeta drugom stvarno nadležnom sud objektivno uticalo na brže okončanje parničnog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedopuštenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti