Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe povodom pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika

Kratak pregled

Odbijena je kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda kojom je usvojen tužbeni zahtev za pobijanje ugovora o kupoprodaji stečajnog dužnika. Ustavni sud je utvrdio da odluka nije proizvoljna i da je zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Društva za proizvodnju i promet „ Esensa“ DOO iz Beograda i Miroslava Simeunovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Društva za proizvodnju i promet „Esensa“ DOO i Miroslava Simeunovića protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Društvo za proizvodnju i promet „Esensa“ DOO iz Beograda i Miroslav Simeunović iz Beograda su 1. septembra 2011. godine, odnosno 5. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Katarine Bijelić, advokata iz Beograda i punomoćnika Jovanke Zečević-Anđelković, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneli odvojene ustavne žalbe protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Na osnovu člana 42. st. 1. i 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), spojene su ustavne žalbe podnosilaca Društva za proizvodnju i promet “Esensa” DOO iz Beograda i Miroslava Simeunovića iz Beograda izjavljene protiv iste presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine. Imajući u vidu navedeno , Ustavni sud je kasnije primljenju ustavnu žalbu Už-4079/2011 spojio sa ranije primljenom ustavnom žalbom Už-4041/2011, tako da su ustavne žalbe podnosilaca zadržale brojeve pod kojima su evidentirane u upisniku predmeta, a postupak je vođen pod brojem prvoformiranog predmeta Už-4041/2011.

Podnosioci ustavne žalbe su u ustavnoj žalbi istakli sledeće: da je pogrešna konstatacija drugostepenog suda da je cilj pobijanja pravnih radnji da se oduzme njihovo pravno dejstvo i oduzmu imovinske koristi koje je tim radnjama steklo treće lice i one vrate u stečajnu masu, jer se ovakvom konstatacijom dovodi u pitanje smisao da je neophodno da se dokaže da se tim radnjama nanela šteta poveriocima ili su jedni pogodovani na račun drugih; da u osporenoj presudi nije dato obrazloženje kako je tužilac dokazao ispunjenje objektivnog uslova, odnosno da li je zaista ugovor o kupoprodaji između tužioca i prvotuženog uslovio poremećaj ravnomernog namirenja poverilaca, kao povlađivanje prvotuženog na račun ostalih poverilaca, te zašto se u konkretnom slučaju radi o uobičajenom namirenju iz člana 99. Zakona o stečajnom postupku; da je tužilac u tužbi kvalifikovao odnos sa prvotuženim pozivajući se na odredbu člana 101. st. 2. i 3. Zakona o stečajnom postupku kojim je regulisano neposredno oštećenje stečajnih poverilaca, a da tokom postupka nije dokazao postojanje neposrednog oštećenja poverilaca, što je prvostepeni sud pravilno cenio, pa je stoga ocena drugostepenog suda proizvoljna i bez obrazloženja; da je ispunjenost subjektivnog uslova drugostepeni sud takođe proizvoljno ocenio, navodeći da je u ugovoru konstatovano da je kupac upoznat sa činjenicom da je podnet predlog za otvaranje stečajnog postupka nad prodavcem, s obzirom na to da je isti zaključen na osnovu javnog oglasa prodavca, a upravo je javnom ponudom bilo omogućeno odazivanje svih poverilaca prodavca kao potencijalnih kupaca ili eventualno sprečavanje zaključenja konkretnog ugovora između prodavca i kupca; da je između tužioca i prvotuženog ugovor raskinut, odnosno da ne egzistira u pravnom prometu, niti proizvodi pravna dejstva i da bi tužilac vraćanjem u stečajnu masu kupoprodajne cene od strane prvotuženog na osnovu ugovora koji je raskinut i nepokretnosti od strane drugotuženog, neosnovano prisvojio vrednost jedne i po nepokretnosti, što ne predstavlja ekvivalent predmetne nepokretnosti; da je osporenom presudom prvotuženi stavljen u neravnopravan položaj u odnosu na tužioca i da je time narušena procesnopravna ravnopravnost i jednakost stranaka u postupku; da prema stavu Vrhovnog suda Srbije izraženom u odluci Prev. 477/07 od 19. marta 2008. godine, zaključenjem dvostrano teretnog ugovora između stečajnog dužnika kao prodavca i trećeg lica kao kupca nepokretnosti, ne dolazi do oštećenja jednog ili više stečajnih poverilaca, koji stav opravdava smisao nemogućnosti pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika u slučaju uobičajenog namirenja, ako je stečajni dužnik istovremeno ili u kratkom periodu pre ili posle izvršenog pravnog posla, odnosno pravne radnje , primio jednaku vrednost u vidu protivnaknade od poverioca ili drugog lica za čiji račun je izvršen pravni posao , odnosno pravna radnja, kako je to predviđeno članom 126. stav 2. novog Zakona o stečaju; da je drugostepeni sud primenio odredbe Zakona o stečajnom postupku , koji u konkretnom slučaju nije mogao biti primenjen, već je morao primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se tiču raskida ugovora. Podnosioci su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da se odloži izvršenje presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 3306/10 od 29. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Privrednog društva „Vizahem Export-Import“ DOO u stečaju iz Beograda kojim je tražio da se utvrdi da nemaju dejstvo prema stečajnoj masi: kupoprodajni ugovor overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. broj 7397/2007 od 28. septembra 2007. godine , zaključen između tužioca i prvotuženog - D ruštva za proizvodnju i promet „Esensa“ DOO iz Beograda; ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu I/1 Ov. broj 1545/2008 od 1. februara 2008. godine zaključen, između tužioca i drugotuženog Miroslava Simeunovića iz Beograda ; aneks osnovnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu II/3 Ov. br. 3329/2008 od 19. marta 2008. godine, zaključen između tužioca i drugotuženog; založna izjava bivšeg direktora tužioca Mileta Kondića , overena pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. br. 7399/2007 od 28. septembra 2008. godine i založna izjava bivšeg direktora tužioca Mileta Kondića , overena pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. br. 7398/2007 od 28. septembra 2008. godine. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže prvotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati iznos od 4.212.761,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. februara 2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati nepokretnost , i to: kuću, k. br, i jednu zgradu, sagrađene na katastarskoj parceli broj 2937/1, opisane u A listu, ZKUL 2457, KO Železnik, kao ZK telo II, kao i dograđeni deo uz uknjiženi objekat u površini od oko 200m2, postojeći na katastarskoj parceli 2937/1, KO Železnik, za koji je podnet zahtev za legalizaciju. Stavom četvrtim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se naloži zemljišnoknjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu da izvrši brisanje upisa prava svojine na nepokretnosti, i to: kuća, k. br, i jedna zgrada sagrađena na katastarskoj parceli 2937/1, opisane u A listu, ZKUL 2457, KO Železnik, kao ZK telo II, u korist drugotuženog Miroslava Simeunovića iz Beograda. Stavom petim izreke presude je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 185.300,00 dinara i drugotuženom u iznosu od 124.900,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi da je sud utvrdio da su tužilac i prvotuženi bili u pravnom odnosu po osnovu kupoprodajnog ugovora sa raskidnim uslovom , da je prvotuženi u skladu sa istim isplatio tužiocu prvu ratu na ime kupoprodajne cene, nakon što je tužilac dao založne izjave radi obezbeđenja potraživanja prvotuženog (po osnovu eventualnog vraćanja uplaćenog dela cene sa kamatom za slučaj nastupanja raskidnog uslova) , kojima je prvotuženi stekao hipoteku na nepokretnostima tužioca. Sud je utvrdio da je kupoprodajni ugovor zaključen između tužioca i prvotuženog raskinut, zbog nemogućnosti tužioca da predmetnu nepokretnost isprazni od lica i stvari, iseljenjem postojećeg zakupca do 31. januara 2008. godine . Odmah po raskidu ugovora sa prvotuženim, tužilac je zaključio ugovor o kupoprodaji iste nepokretnosti sa drugotuženim, te je drugotuženi u svemu izvršio svoju ugovornu obavezu, tako što je isplatio kupoprodajnu cenu, na način i u rokovima utvrđenim ugovorom, za šta mu je tužilac izdao potvrdu. To je učinjeno tako što je novi kupac od ugovorene cene od 132.000 evra uplatio prodavcu iznos od 30.000 evra radi isplate zarada zaposlenima za novembar 2007. godine, prethodnom kupcu (prvotuženom) je po nalogu prodavca isplatio iznos od 4.212.761 dinara na ime duga za uplaćenu prvu ratu cene iz raskinutog kupoprodajnog ugovora uvećanu za kamate, dok je ostatak cene uplaćen na račun „A banke“ po osnovu kreditnih obaveza koje je prema toj banci imao tužilac kao prodavac. Iz odredaba Zakona o stečajnom postupku, proizlazi da je za uspešno pobijanje pravnih radnji i pravnog posla stečajnog dužnika neophodno da se kumulativno ispune određeni uslovi, i to: da je navedenim pravnim radnjama, odnosno poslom narušen princip ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da su isti oštećeni, da je tužba podneta blagovremeno, te da je saugovarač stečajnog dužnika znao ili morao znati da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje ili da je stavljen predlog za pokretanje stečajnog postupka. U odnosu na ugovor koji je tužilac zaključio sa prvotuženim, prvostepeni sud nalazi da tužilac do zaključenja glavne rasprav e, iako je na njemu teret dokazivanja u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da je zaključenjem navedenog ugovora narušeno ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca, da su oštećeni drugi poverioci, niti da je naneta šteta tužiocu, a činjenice da su kupoprodajnim ugovorom pored obaveze na predaju predmetne nepokretnosti, ustanovljene i druge obaveze za tužioca kao prodavca, u smislu davanja založne izjave, plaćanja rata po ugovoru o kreditu zaključenim sa „A bankom“, nisu dokaz o tome. Tužilac i prvotuženi su ustanovili obavezu za tužioca da d â založnu izjavu u korist kupca kao sredstvo obezbeđenja potraživanja kupca u slučaju raskida ugovora, što je u skladu sa članom 7. Zakona o hipoteci, te da davanjem založne izjave, nije pričinjena nikakva šteta tužiocu, niti su davanjem iste oštećeni drugi poverioci. Raskidom kupoprodajnog ugovora između tužioca i prvotuženog, založne izjave date na osnovu istog su postale bespredmetne, i bez pravnog dejstva, a i prvotuženi je dostavio dokaze da je podneo zahtev za brisanje istih. Obavezivanje tužioca da izmiruje svoje obaveze po ugovoru o kreditu zaključenim sa „A bankom“, nije bilo na štetu poverilaca tužioca, već je bilo u njihovom interesu, jer bi se odlaganjem plaćanja samo povećale obaveze tužioca u pogledu kamate. Činjenica da je ugovor zaključen pod raskidnim uslovom, nije dokaz da je ugovor zaključen na štetu tužioca i njegovih poverilaca, niti je dokaz da je prvotuženi zaključio ugovor bez stvarne namere da ispuni svoju ugovornu obavezu plaćanja kupoprodajne cene, očekujući da će nakon neminovnog raskida ugovora zbog neiseljenja zakupca, ostvariti dobit u vidu kursne razlike i kamate na isplaćeni deo cene, imajući u vidu da je znao da je ugovor o zakupu produžen za narednih deset godina. Prvostepeni sud nije prihvatio navode tužioca da iseljenje zakupca iz poslovnog prostora koji je bio predmet ugovora o kupoprodaji sa prvotuženim nije bila neizvesna činjenica, jer je prvotuženi unapred znao da se zakupac neće iseliti, pošto je ugovor o zakupu produžen za narednih deset godina, a što je nastupanje raskidnog uslova činilo potpuno izvesnim, s obzirom na to da je tužilac isti ugovor otkazao zakupcu zbog neplaćanja zakupnine . Pored toga, tužilac nije pružio dokaz da je preduzeo mere radi iseljenja zakupca iz poslovnog prostora do 31. januara 2008. godine, niti da je preduzeo druge mere radi održvanja ugovora na snazi u smislu da je tražio produženje roka, već je obavestio prvotuženog da je ugovor raskinut, te da će izvršiti povraćaj primljenog dela kupoprodajne cene. Prvostepeni sud je zaključio da predmetni ugovor nije zaključen na štetu tužioca, niti su istim oštećeni poverioci tužioca, a činjenica da je u to vreme podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka nad tužiocem, nije dokaz o tome. U odnosu na deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže prvotuženi da tužiocu vrati u stečajnu masu iznos od 4.212.761 dinara, koji predstavlja prvu ratu kupoprodajne cene koja je naknadno vraćena prvotuženom sa kamatom, prvostepeni sud je utvrdio da je navedeni kupoprodajni ugovor zaključen između tužioca i prvotuženog raskinut, te da je tužilac primljeni iznos na ime kupoprodajne cene držao bez pravnog osnova, pa je bio dužan da isti vrati prvotuženom sa kamatom, što je i učinio posredstvom drugotuženog, pa bi usvajanje ovog dela tužbenog zahteva vodilo pravno neosnovanom obogaćenju tužioca u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Povodom ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog sa drugotuženim, prvostepeni sud je našao da tužilac do zaključenja glavne rasprave , u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, nije dokazao da je zaključenjem navedenog ugovora narušeno ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca, niti da su oštećeni drugi poverioci, niti da je naneta šteta tužiocu, a to što isti kupoprodajnu cenu nije isplatio tužiocu direktno na račun u celosti, već je istu platio na način i u roku utvrđenim ugovorom, nije dokaz o tome. Iz obrazloženja dalje sledi da je drugotuženi isplatio kupoprodajnu cenu u celosti o čemu je tužilac izdao potvrdu, i to tako što je izmirio tužiočev dug sa kamatom prema prvotuženom u iznosu od 4.212.761 dinara, zatim izmirio kreditni dug tužioca prema „A banci“, a ostatkom cene je izmiren dug tužioca prema zaposlenima po osnovu neisplaćene jednomesečne zarade . Prvostepeni sud je utvrdio da tužilac nije pružio dokaz za svoje navode da je predmetna nepokretnost prodata po ceni koja je daleko ispod tržišne cene, jer zaključenjem navedenog ugovora nije pričinjena šteta tužiocu, niti je umanjena njegova imovina, jer je umesto nepokretnosti dobio kupoprodajnu cenu - novčani ekvivalent iste, tako da je zaključenjem ugovora samo promenjena struktura njegove imovine, a što je taj novčani iznos iskoristio za namirenje određenih poverilaca ne čini ugovor štetnim za tužioca i njegove poverioce, pa je tužbeni zahtev tužioca i u ovom delu neosnovan. Takođe je prvostepeni sud utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev i u delu kojim je traženo da se obaveže drugotuženi da mu vrati predmetnu nepokretnost, jer bi usvajanje takvog tužbenog zahteva vodilo neosnovanom obogaćenju tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine preinačio presudu Privrednog suda u Beogradu P. 3306/10 od 29. juna 2010. godine i presudio tako što je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da nemaju dejstva prema stečajnoj masi – kupoprodajni ugovor overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. broj 7397/2007 zaključen između tužioca i prvotuženog , ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu I/1 Ov. broj 1545/2008 od 1. februara 2008. godine zaključen između tužioca i drugotuženog , aneks osnovnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti , overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu II/3 Ov. br. 3329/2008 od 19. marta 2008. godine , zaključen između tužioca i drugotuženog , založna izjava bivšeg direktora tužioca Mileta Kondića , overena pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. br. 7399/2007 od 28. septembra 2008. godine i založna izjava bivšeg direktora tužioca Mileta Kondića , overena pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu I/3 Ov. br. 7398/200 7 od 28. septembra 2008. godine; stavom drugim izreke je obavezan prvotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati iznos od 4.212.761,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. f ebruara 2008. godine do isplate; stavom trećim izreke je obavezan drugotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati nepokretnost , i to kuću, k. br, i jednu zgradu, sagrađene na katastarskoj parceli broj 2937/1, opisane u A listu, ZKUL 2457, KO Železnik, kao ZK telo II, kao i dograđeni deo uz uknjiženi objekat u površini od oko 200m2, postojeći na katastarskoj parceli 2937/1, KO Železnik, za koji je podnet zahtev za legalizaciju; stavom četvrtim izreke je naloženo zemljišnoknjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu da izvrši brisanje upisa prava svojine na nepokretnosti , i to – kuća, k. br, i jedna zgrada sagrađena na katastarskoj parceli 2937/1, opisane u A listu, ZKUL 2457, KO Železnik, kao ZK telo II, u korist drugotuženog Miroslava Simeunovića iz Beograda; stavom petim izreke su obavezani tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 441.000,00 dinara. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da u Zakonu o stečajnom postupku postoji posebno poglavlje „Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika“, koje je regulisano odredbama čl. 98-108. Zakona. Pobijanje pravnih radnji je pravni institut kojim se napadaju radnje stečajnog dužnika preduzete pre pokretanja stečajnog postupka sa ciljem da se oduzme njihovo dejstvo i oduzmu imovinske koristi koje je tim radnjama steklo treće lice, i one vrate u stečajnu masu kako bi se upotrebile za namirenje poverilaca. U vremenu koje prethodi otvaranju stečajnog postupka, dužnik može preduzeti takve pravne radnje, kojima se nanosi šteta poveriocima ili se jedni pogoduju na račun drugih. Time se narušava princip namirenja poverilaca u okviru isplatnih redova u stečajnom postupku. Iz tog razloga, zakonom je predviđena mogućnost pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, koje je ovaj preduzeo u periodu pre pokretanja stečajnog postupka. Zakon o stečajnom postupku razlikuje pobijanje sledećih radnji: uobičajeno namirenje, neuobičajeno namirenje, neposredno oštećenje stečajnih poverilaca, namerno oštećenje poverilaca, kao i poslovi i radnje bez naknade ili uz neznatnu naknadu. Odredbom člana 98. Zakona o stečajnom postupku dati su opšti uslovi pobijanja, te da bi pobijanje bilo moguće, neophodno je da se ispune objektivni i subjektivni uslovi. Objektivni uslov postoji ukoliko je u periodu pre pokretanja stečajnog postupka dužnik preduzeo takvu radnju ili učinio takvo propuštanje, što je uslovilo poremećaj ravnomernog namirenja poverilaca, kao povlađivanje pojedinih poverilaca na račun drugih. Subjektivni uslov je da je lice, prema kome je budući stečajni dužnik preduzeo takvu radnju, znalo ili moralo znati za nepovoljno ekonomsko i finansijsko stanje dužnika (nesavesnost protivnika pobijanja). Odredbom člana 99. Zakona regulisano je uobičajeno namirenje. Pod uobičajenim namirenjem se podrazumeva pravni posao ili druga pravna radnja, preduzeta u poslednja tri meseca pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje na način i u vreme koji su u skladu sa sadržinom njegovog prava. Dakle, reč je o namirenju koje je izvršeno prema sadržin i prava poverioca, ali se ono, bez obzira na to , m ože pobijati ukoliko je u vreme kada je preduzeto namirenje, stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanja, a poverilac je znao ili je morao znati za njegovu nesposobnost plaćanja. Mogućnost pobijanja uobičajenog namirenja u stečajnom postupku proizlazi iz samog cilja vođenja stečajnog postupka, a to je sveobuhvatno i ravnomerno namirenje svih poverilaca u okviru istog isplatnog reda. Na ovaj način se , naime , žele utvrditi svi slučajevi kojima su pojedini poverioci bili pogodovani u odnosu na druge, s time što su njihova potraživanja bila namirena od strane stečajnog dužnika koji u istom periodu, zbog nemogućnosti plaćanja, nije izmirivao potraživanj a preostalim poveriocima. Pobijanje m uobičajenih namirenja omogućava se uvećanje stečajne mase za iznos namirenja, dok se ranije pogodovni poverioci stavljaju u isplatne redove koji im pripadaju i u okviru kojih će biti ravnomerno namireni sa ostalim poveriocima. Smatra se da je poverilac znao ili morao znati za nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika ili za predlog za pokretanje stečajnog postupka, ako je znao za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da postoji nesposobnost plaćanja, odnosno da je st avljen predlog za pokretanje stečajnog postupka. U konkretnom slučaju, na osnovu navedenog činjeničnog stanja, prvotuženi je vrlo dobro znao da je tužilac u lošoj finansijskoj i materijalnoj situaciji, odnosno da mu preti stečaj, jer je u kupoprodajnom ugovoru od 28. septembra 2007. godine, koji je zaključio sa tužiocem, u članu 2. izričito navedeno da je tuženi, kao kupac, upoznat sa postojanjem predloga za pokretanje stečajnog postupka nad tužiocem, kao prodavcem, koji je podnet 10. septembra 2007. godine. Drugotuženi , koji je kasnije sa tužiocem zaključio ugovor o prodaji nepokretnosti 1. februara 2008. godine, kada je došlo do automatskog raskida ugovora između tužioca i prvotuženog, takođe je znao i bio upoznat sa navedenim ugovorom koji je raskinut između tužioca i prvotuženog, a što je konstatova no članom 1. stav 3. ovog ugovora, a to će reći, da je znao da je nad tužiocem podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka, odnosno na nesumnjiv način znao da je u teškoj finansijskoj situaciji, a to znači da ne može da ispunjava svoje obaveze, pa je i ugovorio da se kupoprodajna cena ne isplaćuje tužiocu, kao prodavcu, već da se deo te kupoprodajne cene isplaćuje njegovim poveriocima, i na taj način ti njegovi drugi poverioci, a to je prvotuženi, kao i „A banka“, stave u privilegovani položaj. Iz svega iznetog prvostepeni sud je trebalo da na tačno utvrđeno činjenično stanje primeni odredbe čl. 98. i 99. Zakona o stečajnom postupku, te je drugostepeni sud , na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o praničnom postupku , preinačio prvostepenu presudu. Drugostepeni sud ističe da su neosnovani navodi prvotuženog da se ne može pobijati pravni posao koji je prestao da postoji, odnosno koji je raskinut, jer dejstvo pobijanja, shodno članu 108. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, nije da se taj pravni posao oglasi ništavim, već ukoliko sud usvoji tužbeni zahtev , samo taj pravni posao nema dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja, odnosno prvotuženi u konkretnom slučaju, je u obavezi da u stečajnu masu vrati kupoprodajnu cenu koju je dobio od drugotuženog, jer je na ovakav način privilegovan u odnosu na ostale poverioce stečajnog dužnika. Protivnik pobijanja, odnosno prvotuženi, kada vrati imovinsku korist, imaće pravo da ostvaruje svoje potraživanje kao stečajni poverilac, shodno članu 108. stav 2. Zakona o stečajnom postupku. Isto dejstvo se odnosi i na drugotuženog, a to znači da će nakon povraćaja predmetne nepokretnosti, on imati pravo da kao stečajni poverilac prijavi svoje potraživanj e u stečajnom postupku, koji se vodi nad tužiocem, kao stečajnim dužnikom, na ime kupoprodajne cene koju je isplatio tužiocu, kao i za iznose isplaćene prvotuženom i „A banci“, u ime i za račun tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o stečajnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/05) je propisano: da pr avne poslove i druge pravne radnje zaključene, odnosno preduzete pre pokretanja stečajnog postupka, kojima se narušava ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca ili oštećuju poverioci, kao i pravne poslove i druge pravne radnje kojima se pojedini poverioci stavljaju u pogodniji položaj (u daljem tekstu: pogodovanje poverilaca), mogu pobijati stečajni upravnik, u ime stečajnog dužnika i poverioci, u skladu sa odredbama ovog zakona , da se propuštanje zaključenja pravnog posla, odnosno propuštanje preduzimanja radnje, u pogledu pobijanja, izjednačava sa pravnim poslom , odnosno sa pravnom radnjom, da se pobijati mogu i pravni poslovi i pravne radnje za koje postoji izvršna isprava ili koje su preduzete u postupku prinudnog izvršenja, da ako zahtev za pobijanje bude usvojen, prestaje dejstvo izvršne isprave prema poveriocima stečajnog dužnika, da se pobijanje može vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka do dana održavanja ročišta za glavnu deobu stečajne mase (član 98 .); da se pravni posao ili druga pravna radnja preduzeti u poslednja tri meseca pre, podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje na način i u vreme koji su u skladu sa sadržinom njegovog prava (u daljem tekstu: uobičajeno namirenje), mogu pobijati ako je u vreme kada su preduzeti stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, a poverilac je znao ili morao znati za njegovu nesposobnost plaćanja , da se pravni posao ili druga pravna radnja uobičajenog namirenja mogu pobijati i kada su preduzeti posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, ako je poverilac znao ili je morao znati da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje ili je znao da je stavljen predlog za pokretanje stečajnog postupka, da će se smatrati da je poverilac znao ili morao znati za nesposobnost plaćanja stečajnog dužnika ili za predlog za pokretanje stečajnog postupka ako je znao za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da postoji nesposobnost plaćanja, odnosno da je stavljen predlog za pokretanje stečajnog postupka (član 99.); da ako zahtev za pobijanje pravnog posla ili druge pravne radnje bude pravnosnažno usvojen, pobijeni pravni posao , odnosno pravna radnja nemaju dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je dužan da u stečajnu masu vrati svu imovinsku korist stečenu na osnovu pobijenog posla ili druge radnje, te da protivnik pobijanja, pošto vrati imovinsku korist iz stava 1. ovog člana, ima pravo da ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac (član 108.).

Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US) bilo je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo ( član 380. stav 1. tačka 4)) , kao i da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5. Odlučujući o povredi prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u odnosu na osporenu presudu Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci u suštini žal e na pogrešnu primenu materijalnog prava, i to odredbe člana 99. Zakona o stečajnom postupku , u pogledu postojanja objektivnog uslova za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika.

Ustavni sud, kao i više puta ranije, i u ovom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Predmet tužbenog zahteva je bilo utvrđenje da nema dejstva prema stečajnoj masi ugovor o kupoprodaji zaključen između tužioca i prvotuženog, ugovor o kupoprodaji zaključen između tužioca i drugotuženog, aneks osnovnog ugovora i dve založne izjave bivšeg direktora tužioca, kao i da se obaveže prvotuženi da u stečajnu masu tužioca vrati iznos od 4.212.761 dinara, sa pripadajućom kamatom, te da se obaveže drugotuženi da u stečajnu masu vrati nepokretnost koja je bila predmet ugovora o kupoprodaji.

Ravnopravnost stečajnih poverilaca u postupku kolektivnog namirenja njihovih potraživanja može biti narušena preduzimanjem pravnih radnji od strane stečajnog dužnika u određenom vremenskom periodu pre otvaranja stečajnog postupka, a kojima se umanjuje imovina stečajnog dužnika i nanosi šteta poveriocima, odnosno pogoduje pojedinim poveriocima. Cilj pobijanja je opozivanje preduzete pravne radnje tako da ista nema dejstvo prema stečajnoj masi i da se u stečajnu masu vrati sva imovinska korist stečena na osnovu pobijene pravne radnje. Objektivni preduslovi za pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika su da je otvoren stečajni postupak, nedovoljnost stečajne mase za namirenje potraživanja stečajnih poverilaca, da preduzeta radnja stečajnog dužnika može biti predmet pobijanja, kao i vreme nski okvir za pobijanj e pravne radnje stečajnog dužnika.

Prema ranije važećem Zakonu o stečajnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjuje, pobijati se mogu pravni poslovi i pravne radnje preduzete u poslednja tri meseca pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje na način i u vreme koji su u skladu sa sadržinom njegovog pr ava, ako je u vreme preduzimanja pravne radnje stečajni dužnik bio neosposoban za plaćanje, a poverilac je znao ili je morao znati za njegovu nesposobnost za plaćanja, kao i pravne radnje preduzete posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka, ako je poverilac znao ili je morao znati da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje ili je znao da je podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka. U cilju pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika p o ovom osnovu, podnosilac tužbe treba da dokaže ispunjenost prethodno navedenih objektivnih i subjektivnih uslova. Zakon predviđa kada postoji pretpostavka saznanja o relevantnim činjenicama kod poverioca prema kome je preduzeta radnja uobičajenog namirenja , i to ako je znao ili morao znati za okolnosti iz kojih se na nesumnjiv način može zaključiti da postoji nesposobnost plaćanja dužnika , odnosno da je već stavljen predlog za pokretanje stečajnog postupka.

U vezi sa napred navedenim, ovaj sud pre svega ukazuje da je ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti zaključenim između tužioca i prvotuženog, koji je bio predmet pobijanja, u članu 2. ugovora izričito navedeno da je prvotuženi kao kupac upoznat sa postojanjem predloga za pokretnje stečajnog postupka od 10. septembra 2007. godine , u odnosu na tužioca kao prodavca. Drugi ugovor o kupoprodaji je zaključen 1. februara 2008. godine, odmah po automatskom raskidu ugovora o kupoprodaji zaključenog između tužioca i prvotuženog, te je i drugotuženi bez sumnje morao znati i biti upoznat sa navedenim ugovorom koji je raskinut, s obzirom na to da je ta činjenica i konstatovana u članu 1. stav 3. novog ugovora, odnosno da je znao da je u odnosu na tužioca podnet predlog za pokretanje stečajnog postupka, te da je u tom trenutku već i doneto rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud je utvrdio da je drugotuženi nesumnjivo znao da je tužilac u teškoj finansijskoj situaciji, odnosno da ne može da ispunjava svoje obaveze, te da je ugovorio da se kupoprodajna cena ne isplati tužiocu, kao prodavcu (osim iznosa od 30.000 evra radi isplate jedne zarade zaposlenima) , već da se pretežni deo te kupoprodajne cene ispla ti direktno njegovim poveriocima, i da se na taj način ovi tužiočevi poverioci, odnosno prvotuženi, kao i „A banka“ , stave u privilegovani položaj u odnosu na ostale stečajne poverioce.

Ustavni sud takođe primećuje da se navodi podnosilaca ustavne žalbe zasnivaju na tome da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije dao jasne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju ocenu da je ispunjen objektivni uslov za pobijanje ugovora o kupoprodaji između tužioca i prvotuženog, ističući pri tome da ispunjenost samo subjektivnog uslova nije dovoljan razlog za automatsko pobijanje navedenog pravnog posla. Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud pre svega cenio postojanje objektivn og uslov a za pobijanje i utvrdio da je nad tužiocem kao stečajnim dužnikom, podnet Trgovinskom sudu u Beogradu predlog za pokretanje stečajnog postupka 10. septembra 2007. godine, a da je prvi ugovor koji je bio predmet pobijanja , zaključen između tužioca i prvotuženog 28. septembra 2007. godine. Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem St. 80/07 od 1. oktobra 2007. godine pokrenuo prethodni stečajni postupak nad tužiocem, nakon čega je , 1. februara 2008. godine, zaključen drugi kupoprodajni ugovor između tužioca i drugotuženog 1. februara 2008. godine. Ustavni sud zaključuje da su pravne radnje, odnosno kupoprodajni ugovori koji su predmet pobijanja zaključeni nakon podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka i donošenja rešenja o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, a Zakon o stečajnom postupku je članom 99. predvideo da se mogu pobijati pravne radnje uobičajenog namirenja preduzete kako tri meseca pre, tako i posle podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka. U pogledu ispunjenosti drugog objektivnog uslova , odnosno nesposobnosti za plaćanje u vreme preduzimanja pravne radnje, Ustavni sud nalazi da je prema Zakonu o stečajnom postupku bilo predviđeno da je nesposobnost za plaćanje stečajni razlog, jer su se bankrotstvo ili reorganizacija sprovo dili upravo nad stečajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje. U pogledu oštećenja drugih poverilaca, odnosno privilegovanja pojedinih poverilaca pobijanim pravnim radnjama stečajnog dužnika, drugostepeni privredni sud su u svojoj odluci jasno i razložno odredio.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da je tužilac u tužbi kvalifikovao pravni odnos sa prvotuženim pozivajući se na odredbe Zakona o stečajnom postupku kojima je regulisano neposredno oštećenje stečajnih poverilaca i da tokom postupka nije dokazao postojanje neposrednog oštećenja poverilaca, a da je Privredni apelacioni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio odredbe Zakona o stečajnom postupku koje se odnose na pobojni osnov kod uobičajenog namirenja, Ustavni sud nalazi da ovi navodi podnosilaca ne mogu biti od uticaja na odlučivanje, jer sud nije vezan za pravni osnov tužbenog zahteva tužioca, u smislu odredbe člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud je cenio i navode podnosilaca ustavne žalbe da se ne može pobijati pravni posao koji je prestao da postoji, jer je ugovor o kupoprodaji zaključen izmeđi tužioca i prvotuženog raskinut, te da su se u konkretnom slučaju mora le primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se tiču raskida ugovora, ali je našao da je drugostepeni sud na ustavnopravno utemeljen način utvrdio da dejstvo pobijanja, shodno članu 108. stav 1. Zakona o stečajnom postupku, nije da se samo pravni posao oglasi ništavim, već da se, ukoliko se usvoji tužbeni zahtev , utvrdi da pravni posao nema dejstva prema stečajnoj masi, a protivnik pobijanja je u tom slučaju dužan da u stečajnu masu vrati imovinsku korist koju je stekao po osnovu pobijene pravne radnje , u cilju ravnomernog i neprivilegovanog namirenja svih poverilaca koji pripadaju istom stečejnom redu.

Što se tiče navoda podnosilaca o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, Sud ukazuje da dostavljeni pravni stav iskazan u odluci Vrhovnog suda Srbije Prev. 477/07 od 19. marta 2008. godine nije od značaja za drugačiju odluku o ustavnoj žalbi, niti predstavlja dokaz o različitom postupanju sudova u privrednim sporovima. Naime, između parnice koja je prethodila revizijskoj odluci na koju se podnosioci pozivaju i parnice koja je prethodila ovom ustavnosudskom postupku, ne postoji ni činjenični, ni zakonski (pravni) identitet da bi se moglo govoriti o nejednakom postupanju sudova u istovetnim situacijama.

U pogledu navoda podnosilaca ustavne žalbe da drugostepeni sud nije cenio činjenice i pravne propise na koje su podnosioci ukazali u odgovoru na žalbu, Ustavni sud ukazuje da, saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da sudska odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra odlučnim ili relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da je Privredni apelacioni sud za svoje stavove dao jasne, precizne, lo gične i dovoljne zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazivalo da su materijalnopravni propisi ili procesne norme proizvoljno i nepravično primenjeni na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, stoga, ocenio da osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1469/11 od 15. jula 2011. godine podnosiocima nije povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 4725/2011: Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika i načelo pravičnog suđenja
• Pž 2472/2020: Pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika zbog neuobičajenog namirenja poverioca
• Už 9972/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu u stečajnom postupku
• Už 12392/2018: Ustavni sud poništio presudu VKS zbog neovlašćene izmene činjeničnog stanja