Odbijanje ustavne žalbe u vezi naknade štete zbog prestanka mandata
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu štete zbog prestanka odborničkog mandata. Redovni sudovi su ustavnopravno prihvatljivo zaključili da nema odgovornosti tužene, a podnosilac nije iskoristio raspoloživa pravna sredstva za zaštitu mandata.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-4041/2015
20.09.2017.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Miladinovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 2017. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Miladinovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3998/13 od 23. jula 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3058/14 od 22. aprila 2015. godine zbog povrede izbornog prava zajemčenog članom 52. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Miladinović iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 20. juna 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3998/13 od 23. jula 2014. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 3058/14 od 22. aprila 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i izbornog prava, utvrđenih, odnosno z ajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 52. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim presudama pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Gradske opštine Medijana - Niš za naknadu štete zbog nezakonitog oduzimanja mandata. Podnosilac je istakao da su sudovi u bitno istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog oduzimanja mandata, te da mu je stoga povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, kao i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava. U prilog navodima o nejednakom postupanju, podnosilac se pozvao na pravnosnažnu presudu Osnovnog suda u Nišu P. 4009/13 od 3. aprila 2014. godine, na još nekoliko presuda Osnovnog suda u Nišu i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1971/13 od 27. novembra 2013. godine. Prema navodima podnosioca, osporenim presudama kojima je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev uskraćeno mu je i izborno pravo. U vezi sa tim, podnosilac je izneo da je u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Ustavni sud zauzeo drugačiji pravni stav u vezi sa otklanjanjem posledica nastalih primenom opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom (Odluka Ustavnog suda XU-561/2012 od 4. jula 2012. godine). Podnosilac je naveo da nije bio u mogućnosti da nastavi vršenje funkcije odbornika, zbog sprovođenj a izbora u maju 2012. godine, te da su se posledice primene neustavne odredbe mogle otkloniti jedino naknadom štete. Stoga je podneo redovnom sudu tužbu za naknadu štete koju je pretrpeo usled lišavanja odborničkog mandata. Pored toga, podnosilac je istakao da se odgovornost tužene za nastalu štetu zasniva na nepostupanju po tužiočevom zahtevu da izmeni pojedinačni akt i vrati mu odbornički mandat, a što je tužena bila dužna da uradi. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i da utvrdi da su mu osporenim presudama povređena označena prava, da poništi osporene presude, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3998/13 od 23. jula 2014. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Gorana Miladinovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obaveže tužena Gradska opština Medijana – Niš da mu zbog nezakonitog oduzimanja mandata za period od 27. novembra 2008. do 14. jula 2012. godine isplati štetu u ukupnom iznosu od 407.230,00 dinara po osnovu glavnog duga, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U osporenoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je sud u sprovedenom postupku utvrdio da je Skupština gradske opštine Medijana - Niš 27. novembra 2008. godine donela odluku o prestanku mandata odbornika, kojom je utvrđen prestanak mandata odbornicima pre isteka vremena na koje su izabrani, pored ostalih, i tužiocu Goranu Miladinoviću, a s pozivom na odredbe čl. 47. i 49. Zakona o lokalnim izborima; da je u stavu tri odluke o prestanku mandata sadržana pouka o pravnom sredstvu, odnosno da se protiv odluke može izjaviti žalba Okružnom sudu u Nišu, ali da tužilac nije izjavio žalbu nadležnom sudu; da se tužilac 28. maja 2010. godine obratio predsedniku Skupštine gradske opštine Medijana zahtevom za izmenu odluke kojom mu je utvrđen prestanak odborničkog mandata; da se tužilac obratio predsedniku Skupštine i 9. februara 2012. godine ponovljenim zahtevom za izmenu akta, te da ni po ovom zahtevu nije odgovoreno; da tužilac tužbeni zahtev zasniva na odredbama čl. 61. i 62. Zakona o Ustavnom sudu i da smatra da se u njegovom slučaju posledice nastale primenom odredbe člana 47. Zakona o lokalnim izborima ne mogu otkloniti izmenom akta, zbog toga što su potvrđeni mandati odbornicima izabranim na lokalnim izborima održanim 2012. godine, a čime je prestao mandat prethodnog skupštinskog saziva; da tužilac predmetni tužbeni zahtev zasniva na odredbama čl. 61. i 62. Zakona o Ustavnom sudu, te da smatra da se u konkretnom slučaju posledice nastale primenom člana 47. Zakona o lokalnim izborima ne mogu otkloniti izmenom akta, jer su u međuvremenu potvrđeni mandati odbornika izabranih na lokalnim izborima održanim 2012. godine; da je sud prilikom odlučivanja o predmetnom sporu imao u vidu da je Odlukom Ustavnog suda IUz-52/2008 od 21. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe člana 47. Zakona o lokalnim izborima nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima; da, pozivajući se, pored ostalih, i na odgovarajuće odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o lokalnim izborima i Zakona o Ustavnom sudu, prvostepeni sud nalazi da je tim zakonskim odredbama , pretpostakva za naknadu štete je da onaj kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt doneti u rokovima koje predviđa zakon, traži od nadležnog organa izmenu tog pojedinačnog akta i da je pojedinačni akt izmenjen i poništen, odnosno da je nadležni organ odbio njegov zahtev za izmenu, odnosno poništaj tog akta, kada stiče pravo da pred Ustavnim sudom traži otklanjanje posledica; da redovni sud nema ovlašćenja da naloži otklanjanje posledica primene neustavne odredbe izmenom pojedinačnog akta, jer je to u nadležnosti Ustavnog suda; da redovni sud jedino može postupati u sporu radi naknade štete u slučaju da je pojedinačni akt izmenjen ili poništen u zakonom predviđenom postupku, a primenom opštih pravila obligacionog prava, odnosno da je do štete došlo zbog nezakonitog rada organa tuženog; da je usled propusta tužioca, odnosno njegovog pasivnog držanja i propuštanja da traži izmenu pojedinačnog akta, nastala pravna situacija u kojoj je pojedinačni akt i dalje na snazi, pa ne postoji osnov odgovornosti tuženog za naknadu materijalne štete, koju je tužilac pretrpeo primenom tog neustavnog akta; da je iz napred navedenih razloga sud odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 3058/14 od 22. aprila 201 5. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da se, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac obraćao tuženoj zahtevima za izmenu odluke o prestanku mandata, i to 28. maja 2010. i 9. februara 2012. godine, ali da po ovim zahtevima nije postupljeno, nakon čega je tužilac, zajedno sa drugim licima, podneo tužbu Upravnom sudu 1. marta 2012. godine; da je rešenjem Upravnog suda U. 2876/12 od 25. juna 2012. godine tužba odbačena sa obrazloženjem da tužioci uz podnetu tužbu nisu priložili kopije zahteva kojima su tražili izmenu akta kojim je utvrđen prestanak mandata; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, nalazeći da tužilac nije dokazao da je šteta koju trpi nastala krivicom tužene opštine; da je do prestanka njegovog odborničkog mandata došlo aktiviranjem „blanko ostavke“, te da je tužena, u skladu sa tada važećim odredbama člana 47. Zakona o lokalnim izborima, imala obavezu da po njoj postupi; da to što je kasnije navedena zakonska odredba oglašena neustavnom, ne znači da je tužena postupala protivpravno, odnosno da u njenim radnjama ima krivice za nastanak štete koju tužilac trpi, u smislu člana 154. stav 1. i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da se neustavnost navedene zakonske odredbe ne može pripisati u krivicu tuženoj, a način otklanjanja posledica neustavnosti je propisan Zakonom o Ustavnom sudu; da je sprovođenje postupka za izmenu pojedinačnog akta pred nadležnim organom, u skladu sa članom 61. Zakona o Ustavnom sudu, jedna od pretpostavki za postupanje Ustavnog suda po zahtevu za izvršenje odluka Ustavnog suda i otklanjanje posledica nastalih primenom zakona za koji je utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, shodno članu 62. navedenog zakona; da su neosnovani žalbeni navodi da tužilac više nema mogućnosti da nastavi sa vršenjem vlasti izmenom akta, te da se posledice primene neustavne zakonske odredbe mogu otkloniti jedino naknadom štete, kao i da je tužena svojom krivicom nanela štetu tužiocu jer nije postupila po zahtevu tužioca za izmenu akta; da i sam tužilac u žalbi navodi da Ustavni sud nije doneo odluku za otklanjanje štetnih posledica nastalih primenom neustavne odredbe, pa se kod ovakvog stanja stvari, ne može govoriti o odgovornosti tužene za nastalu štetu, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da u konkretnom slučaju nije dokazano da postoji uzročno-posledična veza između vršenja dužnosti tužene i prouzrokovanja štete tužiocu, jer je ista u skladu sa tada važećim odredbama Zakona o lokalnim izborima (pogrešno je naveden Zakon o lokalnoj samoupravi) imala obavezu da donese odluku o prestanku mandata tužiocu; da ostali žalbeni navodi nisu od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj pravnoj stvari, kao i na zakonitost i pravilnost pobijane presude, jer se istima ponavljaju navodi koji su bili predmet ocene od strane prvostepenog suda, pa je Apelacioni sud odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.
Rešenjem Upravnog suda – Odeljenja u Nišu U. 2876/12 od 25. juna 2012. godine odbačena je tužba više tužilaca, među kojima i Gorana Miladinovića, zbog „ćutanja uprave“. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da uz tužbu zbog „ćutanja uprave“ nisu priloženi svi dokazi, propisani odredbom člana 22. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, te je sud tužbu odbacio, u skladu sa odredbom člana 26. stav 1. tačka 3) istog zakona. Rešenjem Upravnog suda Uv. 113/12 od 4. oktobra 2012. godine odbijen je prigovor tužilaca izjavljen protiv navedenog rešenja o odbacivanju tužbe.
Zaključkom Ustavnog suda XU-40/2013 od 17. marta 2015. godine odbačen je zahtev više podnosilaca, među kojima i Goran Miladinović, za izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008 od 21. aprila 2010. godine („Službeni glasnik RS“, broj 34/10). U obrazloženju Zaključka je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci naveli da su 28. maja 2010. godine podneli zahtev za izmenu odluke o prestanku mandata Skupštini gradske opštine Medijana, te da su se ponovo sa istim zahtevom obratili Skupštini gradske opštine 9. februara 2012. godine, ali da Gradska opština nije postupala po njihovim zahtevima; da je Ustavni sud utvrdio da se u konkretnom slučaju podnosioci nisu obratili Upravnom sudu tužbom zbog propuštanja Skupštine gradske opštine Medijana da odluči o njihovim zahtevima za izmenu akta kojim im je utvrđen prestanak mandata, te da iz navedenog, sledi da u konkretnom slučaju postupak za izmenu pojedinačnog akta nije pravnosnažno okončan, odnosno da podnosioci nisu iscrpeli sva pravna sredstva u tom postupku; da, po oceni Ustavnog suda, postupak odlučivanja o zahtevu za izmenu akta o prestanku mandata koji je donela skupština jedinice lokalne samouprave podrazumeva ne samo odlučivanje skupštine jedinice lokalne samouprave o takvom zahtevu, već i odlučivanje pred sudom u upravnom sporu; da se podnošenje tužbe zbog „ćutanja uprave“, u konkretnom slučaju, kada se podnosilac ponovnim zahtevom za izmenu akta obratio u januaru 2012. godine, može smatrati delotvornim pravnim sredstvom; da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud ocenio da ne postoje pretpostavke za postupanje po zahtevu podnosilaca za izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) pravo na jednaku zaštitu (član 36. stav 1.) i izborno pravo (član 52.). Odredbama člana 52. Ustava utvrđeno je da svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran (stav 1.), kao i da izborno pravo uživa pravnu zaštitu u skladu sa zakonom (stav 3.)..
Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odredbe člana 166, člana 168. stav 3, člana 171. st. 1. do 3. i člana 198. Ustava, kao i odgovarajuće odredbe Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-1045/2015 od 6. aprila 2017. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede izbornog prava iz člana 52. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje navode o povredi označenog prava, u suštini, zasniva na tome da su postupajući sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu štete .
Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih smatraju da nije osnovan tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog nezakonitog oduzimanja mandata, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Naime, u osporenim presudama je konstatovano da se na predmetno potraživanje primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, te da je u skladu sa odredbama čl. 154. i 172. navedenog zakona , neophodno da je do štete došlo krivicom organa tužene, odnosno da je tužena postupala protivpravno, a da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku to ne proizlazi. Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje u prilog svom stavu da do štete nije došlo nezakonitim radom organa tužene, a ovo iz razloga što je ocenjeno da je odluka o utvrđivanju prestanka mandata odbornika doneta u skladu sa tada važećim Zakonom o lokalnim izborima. Takav stav Ustavni sud je zauzeo i u rešenjima Už-679/2014 od 21. marta 2016. godine i Už-1862/2013 od 21. aprila 2016. godine, povodom istovrsnog pravnog pitanja, i to sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje. Nadalje, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv i stav izražen u prvostepenoj presudi da je pretpostavka odgovornosti tužene za naknadu štete da je podnosilac, u skladu sa zakonom, pokrenuo i vodio postupak za izmenu akta o prestanku mandata i da je pojedinačni akt izmenjen, a što je podnosilac u konkretnom slučaju propustio da učini, te da redovni sud jedino može postupati u sporu radi naknade štete u slučaju da je pojedinačni akt izmenjen ili poništen. Ustavni sud ukazuje da je isti pravni stav u vezi obaveznosti korišćenja zakonom propisanog pravnog puta - pokretanja i vođenja postupka za izmenu pojedinačnog akta, u situaciji kada je pojedinačni akt donet na osnovu opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom i/ili zakonom, zauzeo i u Odluci Už-5055/2013 od 18. jula 2013. godine.
Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosioca da se odgovornost tužene za nastalu štetu, u konkretnom slučaju, zasniva na nepostupanju po tužiočevom zahtevu da izmeni pojedinačni akt i vrati mu odbornički mandat. Ovo ne samo iz razloga što je podnosilac u tužbi izričito postavio zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog oduzimanja mandata , i to za period od dana kada mu je mandat oduzet, a pozivajući se na odredbe čl. 61. i 62. Zakona o Ustavnom sudu, već i zbog činjenice da podnosilac nije blagovremeno i na način propisan zakonom koristio pravna sredstva, koja je imao na raspolaganju, zbog nepostupanja tužene po njegovom zahtevu za izmenu akta. Naime, podnosilac je zahtev za izmenu akta podneo 28. maja 2010. godine, a naknadni zahtev tek 9. februara 2012. godine, iako je to, saglasno odredbi člana 19. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) mogao učiniti znatno ranije, te je tužbu zbog „ćutanja uprave“ podneo 1. marta 2012. godine , a koju je Upravni sud odbacio iz procesnih razloga, zbog propusta podnosioca da uz tužbu priloži sve potrebne dokaze.
Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac 29. januara 2013. godine, zajedno sa drugim licima, podneo zahtev za izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008 od 21. aprila 2010. godine, koji je Zaključkom Suda od 17. marta 2015. godine odbačen zbog nedostatka procesnih pretpostavki. U tom ustavnosudskom postupku Ustavni sud je, na osnovu tvrdnji i dokaza priloženih uz zahtev za izvršenje, utvrdio da podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva u postupku za izmenu akta, tj. da nije podneo tužbu zbog „ćutanja uprave“, te je ocenio da ne postoje procesne pretpostavke za postupanje po predmetnom zahtevu za izvršenje. Ustavni sud napominje da su podnosioci zahteva za izvršenje, kao učesnici u ustavnosudskom postupku, bili u obavezi da u zahtevu iznesu sve relevantne činjenice, kao i da podnesu sve dokaze od značaja za odlučivanje. Nezavisno od toga, Ustavni sud ukazuje da ispunjenost procesnih pretpostavki za postupanje po predmetnom zahtevu podrazumeva ne samo da je podnosilac iscrpeo sva pravna sredstva, već i da su ona izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju tužba zbog „ćutanja uprave“ odbačena iz razloga što je podneta na način suprotan odredbama merodavnog zakona, to ni utvrđenje te činjenice ne bi dovelo do drugačije odluke Ustavnog suda.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da navodi podnosioca da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava u predmetnom sporu povređeno izborno pravo nisu ustavnopravno utemeljeni.
Kada je reč o pravnoj zaštiti izbornog prava, Ustavni sud konstatuje da pasivno biračko pravo podrazumeva i pravo na zadržavanje i nesmetano uživanje odborničkog mandata u periodu na koji je neko izabran i garantovanu zaštitu od samovoljnog oduzimanja, odnosno prestanka mandata stečenog na izborima. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac, u situaciji kada mu je prestanak odborničkog mandata utvrđen odlukom Skupštine opštine, koja je doneta na osnovu odredbe člana 47. Zakona o lokalnim izborima, a čija neustavnost je naknadno utvrđena Odlukom Ustavnog suda IUz-52/2008, imao na raspolaganju više pravnih sredstava za zaštitu svog izbornog prava. Podnosilac je imao pravo da izjavi žalbu protiv akta o prestanku mandata nadležnom sudu, te da u slučaju da ne ostvari zaštitu prava u sudskom postupku podnese ustavnu žalbu Ustavnom sudu. U bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud je odlučivao o ustavnim žalbama izjavljenim protiv odluka o prestanku odborničkog mandata, utvrđivao povredu izbornog prava i nalagao skupštini opštine da izmeni akt o prestanku mandata, odnosno nalagao Upravnom sudu da izmeni takav akt (videti npr. odluke Ustavnog suda Už-1455/2008 od 2. juna 2011. godine i Už-1371/2008 od 23. juna 2011. godine). Nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008, podnosilac je imao pravo da traži od Skupštine opštine, kao nadležnog organa, izmenu akta o prestanku mandata, u skladu sa odredbom člana 61. Zakona o Ustavnom sudu. Kao što je već rečeno, postupak izmene akta podrazumeva ne samo obraćanje skupštini opštine, već i podnošenje tužbe u upravnom sporu u slučaju „ćutanja administracije“, i to na način i pod uslovima propisanim zakonom. Protiv odluke suda donete u upravnom sporu podnosilac je imao pravo da izjavi ustavnu žalbu Ustavnom sudu. Naime, povodom ustavnih žalbi izjavljenih protiv odluka Upravnog suda donetih u postupku za izmenu akta o prestanku mandata, Ustavni sud je donosio odluke kojim je utvrđivao povredu izbornog prava, poništavao rešenja Upravnog suda i određivao da Upravni sud ponovo odluči o tužbi izjavljenoj zbog propuštanja skupštine opštine da donese odluku o zahtevu za izmenu akta (videti Odluku Ustavnog suda Už-5308/2010 od 1. decembra 2011. godine). Takođe, podnosilac je nakon iscrpljivanja pravnih sredstava u postupku za izmenu akta imao pravo i da podnese zahtev izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008. U većem broju predmeta, Ustavni sud je odlučivao o zahtevima za izvršenje navedene Odluke Ustavnog suda, te je u zavisnosti od činjenica konkretnog slučaja, usvajao takve zahteve i nalagao da se posledice prestanaka odborničkog mandata otklone izmenom pojedinačnog akta na osnovu koga je prestao taj mandat (videti npr. rešenja Ustavnog suda XU-1570/2010, XU-1588/2010 i XU-1658/2010 od 2. juna 2011. godine), odnosno u situacijama kada izmenom akta nisu mogle biti otklonjene posledice nastale primenom opšteg akta za koji je Odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, određivao da se takve posledice otklone naknadom štete (videti rešenja Ustavnog suda XU-504/2011 i XU-561/2011 od 4. jula 2012. godine). Dakle, podnosilac je imao na raspolaganju delotvorna pravna sredstava za zaštitu svog izbornog prava, a koja on nije koristio, odnosno nije ih koristio na način propisan zakonom.
Ovakvo pravno stanovište Ustavni sud je već izneo u Odluci Už-1045/2015 od 6. aprila 2017. godine (videti internet stranicu na: www.ustavni.sud.rs).
S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovane tvrdnje podnosioca o povredi izbornog prava iz člana 52. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.
U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju dostavio presudu Osnovnog suda u Nišu P. 4009/13 od 3. aprila 2014. godine kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade štete zbog nezakonitog oduzimanja mandata u Skupštini gradske opštine Medijana Niš, a koja je postala pravnosnažna 22. maja 2014. godine, jer je tužena propustila da izjavi žalbu protiv navedene presude. Kako je o tužbenom zahtevu tužioca u navedenom predmetu meritorno odlučivao samo prvostepeni sud, takva presuda se ne može prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju sudova kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost. Pored toga, podnosilac je dostavio još sedam presuda Osnovnog suda u Nišu (presude zbog propuštanja P. 3824/12 od 1. oktobra 2012. godine, P. 4156/12 od 19. oktobra 2012. godine, P. 4157/12 od 12. novembra 2012. godine, P. 5060 od 17. decembra 2012. godine, P. 5061/12 od 27. novembra 2012. godine i P. 5440/12 od 31. decembra 2012. godine, kao i presudu P. 3999/13 od 16. januara 2014. godine), a da pri tome nije dostavio dokaz da su navedene presude bila predmet preispitivanja nadležnog drugostepenog suda. Stoga se ni te presude ne mogu smatrati dokazom o različitom postupanju sudova poslednje instance.
U odnosu na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž-1971/13 od 27. novembra 2013. godine, koja je takođe dostavljene kao dokaz različitog postupanja, Ustavni sud je ocenio da iz sadržine priložene presude ne proizlazi da je ova odluka doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedene presude kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužioca P. J. iz Čačka za naknadu materijalne štete, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je prethodno Ustavni sud, postupajući po zahtevu tužioca za izvršenje Odluke Ustavnog suda IUz-52/2008, doneo Rešenje XU-243/2011 od 22. decembra 2011. godine kojim je usvojio zahtev za izvršenje i odredio da posledice prestanka odborničkog mandata otklone izmenom pojedinačnog akta na osnovu koga je odborniku prestao mandat i kojim je naloženo Skupštini grada Čačka da izmeni akt o prestanku mandata, a što je Skupština grada i učinila, te je tužiocu vraćen mandat aprila 2012. godine. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, postupajući sudovi su ocenili da je tužena odgovorna za naknadu materijalne štete koju je tužilac pretrpeo zbog neobavljanja funkcije odbornika, te su usvojili predmetni tužbeni zahtev. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda utvrđeno je da akt kojim je utvrđen prestanak odborničkog mandata podnosiocu nije izmenjen u zakonom propisanom postupku.
S obzirom na to da podnosilac istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.
Konačno, u pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može utvrđivati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.
7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić