Odbacivanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti navoda o povredi ustavnih prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Žalba se odnosila na odbijanje predloga za ponavljanje upravnog postupka o novčanoj naknadi za nezaposlene, a Sud nije našao povredu Ustavom zajemčenih prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4043/2011
02.11.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Marka Lojpura iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Marka Lojpura izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 18370/10 od 14. jula 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Marko Lojpur iz Beograda izjavio je 31. avgusta 2011. godine, preko punomoćnika Tatjane Petrović, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18370/10 od 14. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku pravnu zaštitu i na pravno sredstvo, na socijalnu zaštitu i na penzijsko osiguranje, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 69. i 70. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbom člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac bio zaposlen u preduzeću „Industrija precizne mehanike“ a.d, ali da mu je u tom preduzeću prestao radni odnos; da je podnosilac Nacionalnoj službi za zapošljavanje podneo zahtev za novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti; da je taj zahtev odbijen rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-1597-1/2008 od 14. februara 2008. godine; da je podnosilac „nakon dobijanja otkaza bio u izuzetno teškoj psihičkoj i materijalnoj situaciji“ zbog čega protiv navedenog rešenja nije izjavio pravni lek; da je „od svih radnika kojima je prestao radni odnos kod poslodavca »Industrija precizne mehanike« jedino Lj.M. bila uporna i iskoristila sva zakonska sredstva protiv rešenja kojim je odbijen njen zahtev za isplatu novčane naknade“; da je Vrhovni sud Srbije u presudi U. 3461/08 od 13. novembra 2008. godine zauzeo stav da Lj.M, bivša zaposlena u preduzeću »Industrija precizne mehanike« „ima pravo na novčanu naknadu, jer joj je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njenim radom“; da je podnosilac ustavne žalbe, nakon što je saznao da je Lj.M. ostvarila pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti, podneo predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-1597-1/2008 od 14. februara 2008. godine.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe 9. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Tatjane Petrović advokata iz Beograda, podneo predlog za ponavljanje upravnog postupka okončanog rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd broj 0104-10411-1597-1/2008 od 14. februara 2008. godine; da je podnosilac svoj predlog za ponavljanje postupka zasnivao na okolnosti da je Vrhovni sud Srbije, u presudi U. 3461/08 od 13. novembra 2008. godine, donetoj po tužbi trećeg lica Lj.M, zauzeo pravno stanovište različito od stanovišta zauzetog u rešenju Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0104-10411-1597-1/2008 od 14. februara 2008. godine; da je taj organ ocenio da navedena presuda Vrhovnog suda Srbije „ne predstavlja osnov za ponavljanje postupka“, zbog čega je zaključkom broj 0104-10411-1597/2008 od 2. novembra 2009. godine odbačen predlog za ponavljanje postupka; da je rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-2347/2009 od 22. decembra 2009. godine odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog zaključka; da je osporenom presudom Upravnog suda odbijena tužba koju je podnosilac izjavio protiv drugostepenog rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0031-10412-2347/2009 od 22. decembra 2009. godine.

4. Ustavni sud konstatuje da o pravu na socijalnu zaštitu i penzijsko osiguranje, zajemčenim odredbama čl. 69. i 70. Ustava Republike Srbije, nije odlučivano osporenom presudom, kao ni drugostepenim upravnim aktom koji je tom presudom potvrđen, niti predmetnim zaključkom Nacionalne službe za zapošljavanje. Ovim aktima odlučivano je jedino o tome da li su ispunjeni procesni uslovi za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, dok je o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe odlučeno rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje broj 0104-10411-1597-1/2008 od 14. februara 2008. godine, zbog čega se navodi o povredi ovih prava ratione materiae ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog akta.

S obzirom da osporenom presudom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne odnose se na postupak donošenja te presude. Ovakav pravni stav zauzet je u ranijoj praksi Ustavnog suda (videti Rešenje Už – 296/08 od 26. novembra 2009. godine), kao i u praksi Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku broj 45943/99 od 13. septembra 2001. godine u predmetu Rudan protiv Hrvatske).

5. Ustavni sud smatra da ocena organa uprave, zauzeta prilikom donošenja predmetnog zaključka, da presuda Vrhovnog suda Srbije, doneta u upravnom sporu po tužbi trećeg lica, ne predstavlja osnov za ponavljanje postupka, koju je Upravni sud prihvatio prilikom donošenja osporenog akta, jeste prihvatljiva sa stanovišta zaštite prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

6. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo ustavnopravne razloge koji ukazuju da je osporenom presudom povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, niti da je u upravnom sporu, koji je prethodio izjavljivanju ustavne žalbe, bio diskriminisan.

U ustavnoj žalbi nisu izneti razlozi, niti predloženi dokazi, koji ukazuju da je Upravni sud, prilikom donošenja osporene presude, podnosioca stavio u nepovoljniji položaj u odnosu na neko treće lice, a što je neophodna pretpostavka da bi se mogla ispitati povreda prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

Okolnost da je treće lice (Lj.M.), nakon što je koristilo zakonom predviđena pravna sredstva protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen njegov zahtev, ostvarilo prava za slučaj nezaposlenosti, ne ukazuje da su Upravni sud i Nacionalna služba za zapošljavanje, prilikom odlučivanja o predlogu za ponavljanje upravnog postupka, podnosioca stavili u nepovoljniji položaj.
 
S obzirom da ne postoje ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu nekog od označenih ustavnih prava podnosioca, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju da je Upravni sud osporenom presudom povredio ustavno načelo zabrane diskriminacije. Naime, odredbom člana 21. Ustava ne jemči se nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je utvrđeno načelo zabrane diskriminacije na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih subjektivnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno načelo zabrane diskriminacije, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom izloženo Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 2854/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv akata kojima je odbijen predlog za ponavljanje postupka
• Už 2705/2011: Rešenje o odbacivanju žalbe u postupku ponavljanja upravnog postupka
• Už 4176/2011: Odbacivanje ustavne žalbe protiv presude Upravnog suda o ponavljanju postupka
• Už 4044/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju žalbe protiv odluke o ponavljanju postupka