Utvrđena povreda prava na pravičnu naknadu za rad zbog neisplaćenih dodataka

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Apelacioni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev zaposlenog u MUP-u za isplatu dodataka na zaradu, mešajući različite zakonske režime.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Stojanovića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Stojanovića i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1544/11 od 21. marta 2012. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak odlučivanja o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudske jedinice u Bačkoj Palanci P1. 7269/10 od 26. maja 201 1. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Stojanović iz Bačke Palanke je 18. maja 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Jovića, advokata iz Bačke Palanke, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1544/11 od 21. marta 2012. godine zbog povrede „prava na jednaku zaštitu prava“ iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na praviču naknadu za rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog naveo: da je presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 7269/10 od 26. maja 2011. godine usvojen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog neisplaćenog uvećanja zarade na ime rada na dane praznika i noću za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine i za doprinose za obavezno socijalno osiguranje, penzijsko i invalidsko osiguranj e i zdravstveno osiguranje za slučaj nezaposlenosti za navedeni period i troškov e parničnog postupka; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, postupajući po žalbi tužene, doneo presudu Gž1. 1544/11 od 21. marta 2012. godine kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca radi naknade štete zbog neisplaćenog uvećanja zarade na ime rada na dane praznika i rada noću za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine, radi uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje za slučaj nezaposlenosti za navedeni period kao i za troškve parničnog postupka; da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 47. Zakona o unutrašnjim poslovima i člana 147. Zakona o policiji; da je primenom Pravilnika iz 1996. godine koeficijent za obračuna plata uvećan za 30% i da je po Pravilniku iz 2003. godine tužiocu sa statusom „P“ uvećan koeficijent za obračun plate za 25%, a da je nekim zaposlenima uvećan za 15%, a nekima za 5% , a da to nikako ne znači da je time poštovan član 47. Zakona o unutrašnjim poslovima; da je primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena odredbom člana 147. stav 3. Zakona o policiji samo na prava zaposlenih u Ministarstvu proistekla iz posebnih uslova rada, odnosno samo u slučaju da je zaposleni i ostvario pravo na uvećanje koeficijenta zarade na način i u visini propisanoj stavom 1. istog člana. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava i ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Kragujevcu i Okružnog suda u Valjevu. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 7269/10 od 26. maja 2011. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenog uvećanja zarade na ime rada na dane praznika i rada noću za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine isplati ukupan iznos od 206.145,85 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. marta 2011. godine do isplate, da za navedeni period uplati doprinose za obavezno socijano osiguranje , i to doprinose za penzijsko i in validsko osiguranje u ukupnom iznosu od 28.208,40 dinara na teret zaposlenog i iznos od 28.208,40 dinara na teret poslodavca, doprinose za zdravstveno osiguranje u ukupnom iznosu od 15.771,06 dinara na teret zaposlenog i u ukupnom iznosu od 15.771,06 dinara na teret poslodavca i doprinose za nezaposlenost u ukupnom iznosu od 1.923,30 dinara na teret zaposlenog i u ukupnom iznosu od 1.923,30 dinara na teret poslodavca, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.545,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na isplatu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 99.545,00 dinara do iznosa od 154.020,00 dinara, kao i na isplatu dosuđenih troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana prvostepenog presuđenja do konačne isplate. Iz obrazloženja presude proizlazi da je u toku postupka na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke nesumnjivo utvrđeno da je tužiocu u periodu od 10. novembra 2003. godine do 28. novembra 2005. godine koeficijent za obračun plate utvrđivan na osnovu Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 5. aprila 1996. godine, sa izmenama i dopunama istog pravilnika od 27. jula 1997. godine i septembra meseca 2003. godine i to primenom odredbi čl. 2, 3. i 5. navedenog Pravilnika, odnosno određivanjem koeficijenta prema platnoj grupi i platnom razred kojem je pripadalo radno mesto saobraćajnog policajca, na kojem je radnom mestu tužilac bio raspoređen u tom periodu, potom sa uvećanjem ukupnog koeficijenta za poslove radnog mesta za 30% i utvrđivanjem koeficijenta za radnike u činu, odnosno zvanju. Nakon izmene i dopune Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova izvršene u septembru 2003. godine, a u skladu sa tada dodatom odredbom člana 71. takođe su svim zaposlenim kod tuženog ministarstva uvećane plate, bez obzira da li su bili raspoređeni na radno mesto sa statusom, kao što je bio tužilac, ili pak nisu bili raspoređeni na takva radna mesta, s tim da je procenat uvećanja zarada bio različit, odnosno da su plate zaposlenim sa statusom „P“, koji je tada imao i tužilac bile uvećane za 25%, dok su plate zaposlenim bez statusa bile uvećane samo za 5%, kao i to da u samom Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od septembra 2003. godine nisu navedeni razlozi različitog procenta uvećanja zarada, niti je to učinjeno posebnim rešenjima tužene, a pri tom imajući u vidu da tužena u toku postupka nije pružila nijedan nesumnjiv dokaz da je tužilac, kao i drugi zaposleni kod tužene sa određenim statusom ovlašenih službenih lica, koji je i tužilac imao, u periodu od 10. novembra 2003. godine do 28. novembra 2005. godine, dana važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, primao dodatak na platu zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova u smislu odredbe člana 47. stav 1. navedenog Zakona. Tužiocu je za radno mesto na koje je bio rasoređen u periodu od 29. novembra 2005. godine do 31. decembra 2010. godine, sa statusom „UOSL“, utvrđen dodatni koeficijent za radno mesto po članu 4. Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova od 26. juna 2006. godine veći za 41,43% od dopunskog koeficijenta za radno mesto bez statusa odnosno za radno mesto „Pisarnica i arhiva“. Po stanovištu prvostepenog suda, shodno odredbama o teretu dokazivanja Zakona o parničnom postupku, tužena je bila dužna da sudu pruži nesumnjive i verodostojne dokaze, a ne samo da se poziva na odredbe Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1544/11 od 21. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke , p reinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 7269/10 od 26. maja 2011. godine za usvojeni deo tužbenog zahteva, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca radi naknade štete zbog neisplaćenog uvećanja zarade na ime rada na dane praznika i noću za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine, radi uplate doprinosa za obavezno socijano osiguranje, doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, na teret zaposlenog i poslodavca, i radi naknade troškova parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.000,00 dinara. Stavom trećim izreke je odbijena kao neosnovana žalba tužioca na rešenje o troškovima parničnog postupka sadržana u presudi u delu kojim je zahtev tužbe za naknadu troškova parničnog postupka odbijen. Stavom četvrtim izreke presude je obavezan tužilac da na ime troškova žalbenog postupka naknadi tuženoj iznos od 10.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zahtev tužbe usvojio za isplatu uvećane zarade po osnovu noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika. Odredbama čl. 47. i 48. Zakona o unutrašnjim poslovima , koji se primnjivao do 28. novembra 2005. godine, propisano je da se ovlašćenim službenim licima policije zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova obezbeđuje za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike MUP-a, s tim da je radnik dužan da kada potrebe službe to zahtevaju službene poslove vrši duže od punog radnog vremena. Odredbom člana 147. Zakona o policiji koji se primenjuje od 29. novembra 2005. godine je propisano da se zbog posebnih uslova rada opasnosti za život i zdravlje, odgovornost i i težin i prirode poslova, rada na dan praznika, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu zaposlenim u policiji može utvrditi koeficijent za obračun plate koji je od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike. Iz nalaza veštaka proizla zi da su tužiocu rad noću i rad na dana državnih i verskih praznika kao i uslovi rada vrednovani i priznati kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, saglasno članu 147. stav 3. Zakona o policiji. Na nalaz veštaka tužilac nije imao primedbi. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza veštaka utvrdio da je tužiocu koeficijent plate do stupanja na snagu Zakona o policiji uvećan za 25% odnosno nakon stupanja na snagu istog zakona za 41,43%. Odredbom člana 32. Zakona o unutrašnjim poslovima je utvrđeno da se na prava radnika policije primenjuju propisi u državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako istim zakonom nije drugačije određeno. Plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa uređuju se propisom ministarstva. Na osnovu navedenog ovlašćenja doneti su akt i na osnovu kojih je tužiocu obračunavana i isplaćivana plata u spornom periodu. Odredbama člana 147. Zakona o policiji koja utvrđuju pravo na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, rada za vreme praznika, rada noću ima karakter odredaba posebnog zakona, koji samim tim isključuje primenu opštih radnopravnih propisa, jer je uvećana zarada uređena na poseban način, polazeći od karaktera i specifičnosti rada MUP-a. Zakon o radu primenjuje se u državnim organima, ako Zakonom o državnim službenicima ili posebnim zakonom za određene državne organe nije drugačije propisano. Kako je saglasno Zakonu o unutrašnjim poslovima isplata plata radnicima MUP-a bila regulisana važećim Pravilnikom, kao podzakonskim aktom i tužiocu plata bila obračunavana i isplaćivana u skladu sa tim, a stupanjem na snagu Zakona o policiji od 29. novembra 2005. godine regulisano uvećanje zarada tužioca po osnovu posebnih uslova rada i isključena primena opštih radnopravnih propisa, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvoji tužbeni zahtev tužioca, te je odluka u ovom delu preinačena.

Drugim presudama Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 241/12 od 2. februara 2012. godine, Gž1. 399/12 od 23. februara 2012. godine i Gž1. 392/12 od 27. februara 2012. godine i presudom Okružnog suda u Valjevu Gž1. 351/08 su potvrđene presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P1. 471/11 od 29. novembra 2011. godine, P1. 497/11 od 20. decembra 2011. godine, P1. 506/11 od 14. decembra 2011. godine i presuda Opštinskog suda u Valjevu P1. 1715/06 od 4. marta 2008. godine , kojima su usvojeni tužbeni zahtevi drugih tužilaca za isplatu neisplaćenih zarada po osnovu rada u vreme državnih praznika, noćnog rada i prekovremenog rada za period od 10. januara 2008. godine do 11. februara 2011. godine, a presudama Opštinskog i Okružnog suda u Valjevu za period od januara 2003. godine do novembra 2005. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija,neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom. Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.).

Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

5. Ocenjujući da li je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih člano vima 32. stav 1. i 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev naknadu štete zbog neisplaćenog uvećanja zarada i naknada iz radnog odnosa za period od 10. novembra 2003. godine do 31. decembra 2010. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Už-429/2009 od 13. oktobra 2011. godine i Odluku Už- 2007/2010 od 13. juna 2012. godine).

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

U vezi zaključka postupajućih sudova da su, u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji, prekovremeni rad, rad na dane državnih i verskih praznika i rad noću vrednovani kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, jer bi u suprotnom uvećanje zarade po navedenim osnovama predstavljalo sticanje bez osnova na strani podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da za sporni period od 10. novembra 2003. godine do primene novih rešenja o raspoređivanju, koja sadrže i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, koja su, u smislu Zakona o policiji doneta 26. juna 2006. godine, podnosioc u ustavne žalbe pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, budući da u tom periodu rad podnosi oca nije bio posebno vrednovan po osnovu dodataka na platu, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer uvećana plata zbog uslova rada, ne obuhvata i dodatak na platu. Međutim, kako je utvrđeno da je novim rešenjima podnosiocu utvrđen koeficijent za obračun plate za 30% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, sledi da za period od primene novih rešenja koji su doneti 2 6. juna 2006. godine pa do 31. decembra 2010. godine, podnosiocu ne pripada pravo na dodatak na zaradu zbog prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, budući da je taj rad vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Polazeći od svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), Ustavni sud je utvrdio da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1544/11 od 21. marta 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino nalaganjem Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak odlučivanja po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu- Sudska jedinica u Bačkoj Palanci P1. 7269/10 od 26. maja 2011. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o žalbi tužioca, Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode o povredi ovog prava, niti povredu prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić

Slični dokumenti

• Už 2209/2010: Ustavnosudska odluka o pravu zaposlenih u MUP-u na dodatke na platu
• Už 4065/2010: Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u MUP-u na pravičnu naknadu za rad
• Už 3517/2012: Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na uvećanu zaradu
• Už 8985/2014: Odbijanje ustavne žalbe policijskih službenika za isplatu uvećane zarade
• Už 9147/2012: Povreda prava na pravičnu naknadu policijskih službenika za prekovremeni rad