Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 18 godina. Sud nalaže okončanje postupka u najkraćem roku i utvrđuje pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Đ. iz K, S. A. D, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10 (ranije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 4033/10, te Opštinskog suda u Obrenovcu P. 762/00, P.533/97 i P. 471/96), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kada kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Đ. iz K, S. A. D, je 1. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Z. N, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 762/00, kasnije Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu u predmetu P. 4033/10.

Podnosilac ustavne žalbe je, između ostalog, naveo: da je 5. juna 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Obrenovcu tužbu radi isplate duga u iznosu od 120.000 DEM; da je tokom postupka pravnosnažno presuđeno za deo tužbenog zahteva, a da je u odnosu na preostali deo tužbenog zahteva predmet po četvrti put vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenog prava, naloži nadležnim sudovima da okončaju pre dmetni parnični postupak i da mu se odredi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Ukoliko se zbog trajanja postupka ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), kojim se uređuje postupak po ustavnoj žalbi, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva, dakle pre nego što je postupak okončan.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Obrenovcu P. 4033/10 (ranije Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 4033/10, ranije Opštinskog suda u Obrenovcu P. 762/00, P. 533/97 i P. 471/96), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac B. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 5. juna 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Obrenovcu tužbu protiv tuženog V. S. iz O, radi naplate duga po osnovu ugovora o zajmu, sa predlogom za izdavanje privremene mere.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 471/96. Pripremno ročište zakazano za 25. jul 1996. godine nije održano, jer tužilac nije primio poziv za ročište. Do donošenja prve presude sud je održao četiri ročišta (2. oktobra, 4. novembra i 20. decembra 1996. i 16. januara 1997. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem stranaka i predloženih svedoka i uvidom u dostavljenu dokumentaciju.

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 471/96 od 16. januara 1997. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu plati na ime glavnog duga novčani iznos od 120.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti pod uslovima bliže navedenim u izreci presude, odbijen predlog tužioca za izdavanje privremene mere da se tuženom zabrani raspolaganje na određenoj nepokretnosti i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5741/97 od 25. juna 1997. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 471/96 od 16. januara 1997. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog povrede pravila postupka.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmetu je dodeljen broj P. 533/97, a sud je do donošenja druge po redu prvostepene presude održao tri ročišta za glavnu raspravu (15. oktobra i 26. novembra 1997. i 26. januara 1998. godine).

Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 533/97 od 26. januara 1998. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu plati na ime glavnog duga novčani iznos od 120.000 nemačkih maraka, pod uslovima bliže navedenim u izreci presude, odbijen predlog tužioca za izdavanje privremene mere da se tuženom zabrani raspolaganje na određenoj nepokretnosti i obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 6564/98 od 19. oktobra 1998. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 533/97 od 26. januara 1998. godine u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu plati na ime glavnog duga novčani iznos od 60.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti pod uslovima bliže navedenim u presudi, ukinuo navedenu prvostepenu presudu u delu u kome je tuženi obavezan da tužiocu na ime glavnog duga plati novčani iznos od 60.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivvrednosti, pod uslovima bliže navedenim u presudi i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmetu je dodeljen broj P. 828/98. Na ročištu održanom 21. januara 1998. godine konstatovano je da je tuženi V. S. preminuo, nakon čega je sud rešenjem P. 828/98 od 27. januara 1999. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, do okončanja ostavinskog postupka iza pok. V.S.

Tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja o prekidu postupka.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 4843/99 od 15. jula 1999. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda u Obrenovcu P. 828/98 od 27. januara 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa obrazloženjem da su se zakonski naslednici tuženog izjasnili da preuzimaju postupak.

Prvostepeni sud je u ponovnom postupku zakazao 11 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki. Na ročištu održanom 26. februara 2002. godine tužiocu je uručena kompenzaciona protivtužba, a na sledeće ročište od 13. juna 2002. godine nije pristupio tužilac, pa je sud rešenjem odredio da postupak miruje. Na ročištu održanom 16. septembra 2002. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje o mirovanju postupka od 13. juna 2002. godine. U nastavku postupka na ročište od 23. decembra 2002. godine ponovo nije pristupio tužilac, pa je rešenjem P. 828/98 određeno da postupak miruje tri meseca, počev od 23. decembra 2002. godine.

Na zahtev tužioca sud je nastavio postupak i u nastavku postupka zakazao tri ročišta (21. maja, 1. septembra i 16. oktobra 2003. godine), od koji ročište od 1. septembra 2003. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročište od 16. oktobra 2003. godine nije pristupio tužilac, pa je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Međutim, tužilac je protiv rešenja podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je sud usvojio, na ročištu od 20. decembra 2004. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i stavio van snage rešenje o povlačenju tužbe.

U nastavku postupka predmet je dobio broj P. 29/05 i na ročištu održanom 7. marta 2005. godine sud je odredio da se parnici P. 29/05 spaja parnica koja se vodi u predmetu P. 762/00 po kompenzacionoj protivtužbi Z.S, radi jedinstvenog vođenja postupka i donošenja odluke, sa tim da će se postupak ubuduće voditi pod jedinstvenim brojem P. 762/00.

Tokom dalje sprovedenog postupka do donošenja treće po redu prvostepene presude sud je zakazao 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i neuredne dostave poziva tužiocu.

Opštinski sud u Obrenovcu je presudom P. 762/00 od 12. februara 2008. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca i obavezao tužioca–protivtuženog na naknadu parničnih troškova.

Tužilac–protivtuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 5387/08 od 12. novembra 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 762/00 od 12. februara 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Obrenovcu je na ročištu od 15. juna 2009. godine odredio da se predmet vrati drugostepenom sudu radi ispravke greške.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5387/08 od 18. avgusta 2009. godine ispravio presudu Okružnog suda u Beogradu Gž. 5387/08 od 12. novembra 2008. godine tako što u izreci umesto naziva „presuda“ treba da stoji „rešenje“.

Postupak je posle 1. januara 2010. godine nastavljen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu, u predmetu P. 4033/10. Do donošenja četvrte po redu prvostepene presude zakazano je devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije i zato što veštak nije dostavio nalaz sa mišljenjem u ostavljenom roku. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i obavljeno je ekonomsko–finansijsko veštačenje, kao i dopuna navedenog veštačenja.

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu P. 4033/10 od 15. jula 2013. godine delimično je usvojen a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca–protivtuženog, odbijen protivtužbeni zahtev tuženog–protivtužioca i kompenzaciona protivtužba i obavezan tuženi–protivtužilac da tužiocu–protivtuženom naknadi parnične troškove.

Tuženi–protivtužilac je protiv navedene presude podneo „predlog za ispravku presude sa žalbom na presudu“.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 189/14 od 5. februara 2014. godine uputio sada Osnovnom sudu u Obrenovcu spise predmeta P. 4033/10 Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu, radi dopune postupka, sa obrazloženjem da žalba tuženog–protivtužioca od 3. decembra 2013. godine sadrži „predlog za ispravku prvostepene presude“ o kome je prvostepeni sud propustio da odluči.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka u odnosu na podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak za njega započeo 5. juna 1996. godine, kada je podneo tužbu Opštinskom sudu u Obrenovcu, da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6564/98 od 19. oktobra 1998. godine postupak pravnosnažno okončan u delu tužbenog zahteva, i da još uvek nije okončan u celini , iz čega proizilazi da postupak traje skoro 18 godina. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosilaca ustavne žalbe kao stranaka u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioce, trajanje sudskog postupka od skoro 18 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je, imajući u vidu činjenice i okolnosti utvrđene u tački 3. obrazloženja, našao da složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari ne mogu opravdati navedeno trajanje postupka, posebno imajući u vidu da postupak još uvek nije pravnosnažno okončan u celini. Pri tom Ustavni sud konstatuje da je i podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem delimično doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka se ogleda u tome da je zbog njegovog izostanka sa ročišta sud rešenjem P. 828/98 od 23. decembra 2002. godine odredio mirovanje postupka u trajanju od tri meseca. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je još nekoliko puta izostao sa ročišta, pa je sud određivao mirovanje postupka, i jednom je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je po predlogu za vraćanje u pređašnje stanje takva rešenja stavio van snage. Međutim, iako je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, takvo ponašanje podnosioca je nužno dovelo do produženja postupka.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u izn osu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno značaj predmeta spora, dužinu trajanja osporenog postupka, činjenicu da je o delu tužbenog zahteva pravnosnažno odlučeno presudom Okružnog suda Gž. 6564/98 od 19. oktobra 1998. godine, kao i ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, i njegov doprinos dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Polazeći od toga da parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba još nije okončan u celini , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti