Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odluke odbačen je zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava (revizije).

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. L . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. aprila 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba D. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 4154/12 (inicijalno predmet P1. 945/01 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu ) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. L . iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 23. juna 2015. godine, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 24. jula 2017. godine, protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 199/14 od 23. aprila 2015. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 18 , 19, 20, 21, 22, 23, 25, 32, 35. i 60. Ustava Republike Srbije .

Podnosilac ističe da je po njegovoj tužbi, podnetoj 19. novembra 2001. godine, nadležni sud tek posle nepunih 14 godina doneo osporeno rešenje kojim je pravnosnažno odbačena njegova t užba kao neblagovremena. U vezi sa povredom prava iz člana 32. Ustava, podnosilac "smatra da su u ovom slučaju prekršeni svi razumni rokovi za donošenje ovakvog rešenja ", te da je sud, koji po službenoj dužnosti vodi računa o blagovremenosti tužbe u radnom sporu, morao odmah po podnošenju tužbe da reši ovo pitanje. Podnosilac ni je podne o zahtev za nadoknadu nemateri jalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku . Od Ustavnog suda je tražio da donese presudu "da mu Viši sud u Beogradu uplati radni staž i prosečnu platu Grada Beograda, počevši od 2. novembra 2001. godine do dana pravnosnažnosti presude Ustavnog suda", a dopunom ustavne žalbe da Sud donese presudu kojom će ga Narodna banka Srbije vratiti na rad, konstatujući da mu radni odnos još uvek teče, isplatiti mu zaostale zarade, kao i ostala primanja iz radnog odnosa, te ponuditi otpremninu i sporazumni raskid radnog odnosa, kao i da mu se isplati 20.000 evra sa kamatom "za pretrpljeni teror i pretnje koje su mu upućivali jer je bio nepotkupljiv na svom radnom mestu".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P1. 4154/12 Prvog osnovnog suda u Beogradu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je u ovom radnom sporu, vođenom radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, podneo tužbu 19. novembra 2001. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , a rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4154/12 od 18. februara 2014. godine je njegova tužba odbačena kao neblagovremena.

Do donošenja ovog rešenja, jednom je bilo određeno mirovanje postupka (rešenje od 10. juna 2004. godine), a jednom je na predlog tužioca bio određen prekid postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je vođen protiv tužioca . Prekid postupka je trajao od 24. decembra 2004. do 6. jula 2009. godine. Takođe, jednom je, zbog izostanka punomoćnika tužioca sa ročišta zakazanog za 8. april 2009. godine , bilo doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom, ali je po usvaj anju predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, parnica nastavljena. Od ukupno 12 zakazanih ročišta, pet nije održano i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg s udije, dva na predlog tužioca i dva jer je njegov punomoćnik izostao sa ročišta, odnosno novoangažovani punomoćnik je tražio da se ročište ne održi zbog upoznavanja sa predmetom postupka. Podneskom tužioca od 31. decembra 2002. godine, potvrđeno je da je on drugostepenu odluku tuženog o prestanku radnog odnosa primio 2. novembra 2001. godine, kako je to prethodno, kao u podnesku od 14. oktobra 2002. godine, tvrdio i potkrepio dokazom i tuženi.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 199/14 od 23. aprila 2015. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4154/12 od 18. februara 2014. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog navedeno, da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je našao da je tužba tužioca neblagovremena u smislu tada važećeg Zakona o radu ("Sl užbeni glasnik RS" , broj 73/01), s obzirom na to da je tužilac 2. novembra 2001. godine primio rešenje tuženog kojim mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, a tužbu sudu radi poništaja tog rešenja je podneo 19. novembra 2001. godine. Naime, tužilac je propustio da traži sudsku zaštitu u roku od 15 dana, a kako se radi o prekluzivnom roku utvrđenom mate rijalno-pravnim propisom, njegovo računanje ne podleže pravilima iz Zakona o parničnim postupku, određenim za računanje rokova po tom propisu, i taj rok ističe poslednjeg dana bez obzira da li pada u nedelju ili koji drugi dan kada sud ne radi. Ovo rešenje je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe ,e primio 25. maja 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 19. novembra 2001. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu , a okončan 25. maja 2015. godine , uručenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 199/14 od 23. aprila 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao 13 godina i šest mesec i.

Imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja radnih sporova, navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeće kriterijume: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, okončan donošenjem osporenog procesnog rešenja, bio krajnje jednostavan, s obzirom na to da je podatkom o odlučnoj činjenici za donošenje ovog rešenja, sud, koji o blagovremenosti tužbe vodi računa po službenoj dužnosti, raspolagao godinu dana posle podnošenja tužbe.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an interes da se ovaj spor , inače hitan po svojoj prirodi, okonča u razumnom roku, ali da njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa procesnom ulogom, te da je u znatnoj meri doprineo da se postupak produži. Predlozi za prekid postupka dati od strane podnosioca, njegovo izostajanje sa ročišta (zbog čega je određivano mirovanje postupka, donošeno rešenje da se tužba smatra povučenom odnosno nastavljan postupaka po usvajanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje ), kao i predlozi da se ročišta ne drže, doprineli su da ovaj postupak znatno duže traje.

Međutim, u svakom slučaju, u ovom radnom sporu, i pored postojanja doprinos a na strani podnosioca , te prekida postupka od preko pet godina, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od više od 13 godina za odlučivanje o procesnom pitanju u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem . Naime, uslovi za razrešenje jedinog spornog pitanja, da li je tužba podneta u roku ili ne , ostvareni su već posle godinu dana od podnošenja tužbe, tako da ni ponašanje podnosioca ni njegovi predlozi, ne mogu opravdati trajanje postupka van okvira razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4154/12 (inicijalno predmet P1. 945/01 ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Budući da podnosilac ustavne žalbe ni je istak ao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe.

6. Ustavni sud je, ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu izjavljenom protiv osporenog akta zbog povreda prava iz čl. 22, 23, 25, 35. i 60. Ustava , utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 420. stav 1. u vezi sa članom 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), kojima je propisano da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, te da je revizija uvek dozvoljena u parnici o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, imao pravo da protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu izjavi reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja.

Kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Povodom istaknute povrede načela iz čl. 18, 19, 20. i 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije dostavio nijedan dokaz da je u postupku čije je trajanje osporeno i utvrđena mu povreda prava na suđenje u razumnom roku, došlo do povrede ovih načela, te se Sud nije upuštao u ocenu ovih navoda podnosioca.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.