Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Apelacionog suda jer je pogrešno primenio pravilo o podeljenoj odgovornosti, umanjujući naknadu štete zaposlenom koji se nije prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O. N . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. N . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7239/13 od 10. marta 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7239/13 od 10. marta 2014. godine u stavu I tačka a) izreke i određuje da isti sud u navedenom delu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2357/12 od 29. maja 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. N . iz Beograda je , 7. maja 2014. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7239/13 od 10. marta 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu delimično preinačena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2357/12 od 29. maja 2013. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza u vidu izgubljenih zarada za period od januara 2006. do januara 2008. godine, dok je u odnosu na preostali utuženi period prvostepena presuda potvrđena; da je Apelacioni sud u Beogradu, favorizujući tuženu stranu, izveo pogrešan zaključak da je podnositeljka, zbog propusta da se nakon prestanka radnog odnosa prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje (u daljem tekstu: NSZ), čijim posredovanjem bi eventualno dobila zaposlenje kod drugog poslodavca, isključivo doprinela nastanku štete koju je zbog nezakonitog otkaza pretrpela u označenom periodu; da je za nastanak predmetne štete odgovoran isključivo tuženi poslodavac, te da i ukoliko je bilo mesta primeni principa podeljene odgovornosti iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, tužbeni zahtev za navedeni period nije mogao biti odbijen u celini, već samo delimično.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2357/12 od 29. maja 2013. godine je u celini usvojen tužbeni zahtev tužilje O. N, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje obavezan da tužilji, na ime naknade materijalne štete zbog nezakonitog otkaza za period od septembra 2005. do oktobra 2009. godine, isplati izgubljenu zaradu u opredeljenim mesečnim iznosima, sa zateznom kamatom od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate, zatim regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje obračunate na dosuđene iznose.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, doneo osporenu presudu Gž1. 7239/13 od 10. marta 2014. godine, kojom je u stavu I izreke žalbu delimično usvojio i ožalbenu prvostepenu presudu preinačio, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza, u vidu izgubljenih zarada za period od januara 2006. do januara 2008. godine (tačka a)), kao i tužbeni zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za celokupan utuženi period (tačka b)), dok je u preostalom delu žalbu odbio i ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio (stav II izreke).

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažnom presudom Drugog opštisnkog suda u Beogradu P1. 494/05 od 9. decembra 2008. godine poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 118-13/14 od 8. decembra 2005. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, te je tuženi obavezan da tužilju vrati na rad i rasporedi je na poslove i radne zadatke lekara veštaka u Odeljenju za prethodnu kontrolu u prvostepenom i drugostepenom postupku; da je rešenjem od 16. oktobra 2009. godine tuženi tužilju vratio na rad, saglasno obavezi iz izvršne isprave; da tužilja potražuje naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od 16. septembra 2005. do 15. oktobra 2009. godine; da je tužilja bila prijavljena na evidenciji nezaposlenih lica od 30. januara 2008. godine do dana vraćanja na rad; da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6614/12 od 9. jula 2013. godine tužilja pravnosnažno osuđena zbog izvršenja krivičnog dela primanje mita iz člana 179. stav 2. u vezi stava 1. Osnovnog krivičnog zakona; da je iz saglasnih izjava tužilje, njenog punomoćnika i tuženog utvrđeno da se kod tuženog regres ne isplaćuje posebno, već se iskazuje kroz platu; da presuda Drugog opštisnkog suda u Beogradu P1. 494/05 od 9. decembra 2008. godine predstavlja materijalnopravni osnov odgovornosti tuženog za predmetnu štetu; da je bez osnova pozivanje tuženog da je rešenje o otkazu poništeno isključivo iz procesnih razloga (zbog zastarelosti disciplinskog gonjenja i nedostavljanja upozorenja o postojanju razloga za otkaz) jer iz obrazloženja navedene presude proizlazi da su postojali i razlozi materijalnopravne prirode zbog kojih je ono poništeno (da u vreme donošenja rešenja nije postojala pravnosnažna osuđujuća krivična presuda, da se u radnjama tužilje nije ostvarilo biće teže povrede radne dužnosti i da za tuženog nije nastupila šteta); da je zbog navedenog bez značaja i ukazivanje tuženog na činjenicu da je tužilja u međuvremenu pravnosnažno osuđena zbog krivičnog dela izvršenog na radu i u vezi sa radom.

U obrazloženju osporene presude je dalje navedeno: da u ovoj materijalnopravnoj situaciji postoji doprinos tužilje sopstvenoj šteti i s tim u vezi osnov za sniženje naknade štete, primenom pravila iz odredbe člana 192. Zakona o obligacionim odnosima; da je norma iz člana 164. Zakona o radu upućujućeg karaktera, imajući u vidu da je reč „zakon“ napisana malim slovom i po svom pravom značenju upućuje na Zakon o obligacionim odnosima; da se, prema tome, odredbe člana 191. Zakona o radu ne mogu tumačiti nezavisno od odredbe člana 164. istog zakona, koja upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima, uključujući i pravilo o podeljenoj odgovornosti iz člana 192; da Zakon o radu ne reguliše pitanje podeljene odgovornosti, već samo propisuje da se zarada i druga primanja umanjuje za prihod koji je zaposleni ostvario; da Zakon o radu, dakle, ne uređuje situaciju pasivnog držanja zaposlenog kada postoji mogućnost da on za vreme van radnog odnosa radi i ostvari zaradu; da iz navedenog sledi zaključak da je tužilja u periodu od januara 2006. do januara 2008. godine, u odnosu na koji je preinačena ožalbena presuda, mogla da ostvari zaposlenje, s obzirom na odnos ponude i tražnje kod NSZ; da je ponuda za zaposlenje specijalista psihijatrije bila daleko veća od broja nezaposlenih te stručne spreme; da tužilja tu činjenicu nije oborila, niti je dokazala suprotno, a teret dokazivanja je bio na njoj; da je tužilja, propuštanjem da podigne radnu knjižicu i da se prijavi NSZ, samu sebe sprečila da ostvari zaposlenje i tako otkloni sopstvenu štetu; da tužilja nije priložila, niti predložila dokaze da nije mogla da se zaposli, niti da bi, u slučaju da se zaposlila, ostvarivala manji iznos zarade od zarade koju bi u označenom periodu ostvarila kod tuženog; da je bez osnova ukazivanje tužilje da je u tom periodu protiv nje bila vođena istraga jer je sve vreme važila prezumpcija nevinosti; da je sud preinačio prvostepenu presudu i u odnosu na zahtev za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora jer je nesporno utvrđeno da je kod tuženog vrednost regresa uračunata u vrednost plate, zbog čega tužilja ne može kumulirati pravo na izgubljenu zaradu koja sadrži vrednost regresa i pravo na poseban iznos regresa, kako to tuženi pravilno u žalbi ukazuje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Član 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji se primenjivao u predmetnom postupku, propisivao je: da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2); da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa (stav 3.) .

Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, u suštini, ukazuje da je proizvoljna ocena Apelacionog suda u Beogradu da postoji njen doprinos u nastanku materijalne štete kao posledice nezakonitog otkaza kod tuženog, zbog čega je predmetni tužbeni zahtev delimično odbijen kao neosnovan.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o naknadi štete, kao pravnoj posledici nezakonitog otkaza, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine izneo sledeća shvatanja: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je ocena Apelacionog suda u Beogradu, prema kojoj, u konkretnom slučaju, ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti iz člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u direktnoj suprotnosti sa stavovima Ustavnog suda iznetim u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine, budući da se tako u postupak odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza, bez izričite zakonske odrednice ili upućujuće norme, uvodi primena pravila o deliktnoj odgovornosti sadržanih u odgovarajućim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

S druge strane, odredba Zakona o radu, kojom je izričito bilo propisano da se naknada štete umanjuje za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa, predstavljala je specijalnu normu u kojoj je bio sadržan jedini osnov po kome se visina naknade štete zbog nezakonitog otkaza mogla umanjiti. Obrazloženje osporene drugostepene presude implicira obavezu zaposlenog da u periodu van radnog odnosa mora nastojati da ostvari prihode po osnovu rada kako bi štetu koju trpi zbog nezakonitog otkaza umanjio ili u potpunosti anulirao. Takvim tumačenjem se, po mišljenju Ustavnog suda, suviše proširuje domen navedene zakonske norme. Naime, samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, podrazumevalo je pravo tog zaposlenog na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. To znači da u takvoj pravnoj situaciji postoji fikcija o neprekidnom radnom odnosu od momenta donošenja nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu do dana vraćanja na rad. Isplata naknade štete u visini izgubljene zarade i uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje predstavlja materijalizaciju te pravne fikcije, koja zaposlenog dovodi u isti pravni položaj sa drugim zaposlenima koji su sve vreme radili kod tuženog poslodavca i uredno ostvarivali prava iz radnog odnosa (videti Odluku Ustavnog suda Už-3644/2014 od 15. septembra 2016. godine). Iz napred iznetog se, po mišljenju Ustavnog suda, može izvesti zaključak da je zaposleni koji je u odgovarajućem (sudskom) postupku, na zakonom propisani način, osporio odluku poslodavca o otkazu ugovora o radu, stvorio legitimno očekivanje da će, za slučaj uspeha u takvom sporu, on biti doveden u identičan pravni položaj sa ostalim zaposlenima, pre svega, isplatom zarada i ostalih primanja iz radnog odnosa koje bi ostvario da je u periodu nezakonitog otkaza radio kod tuženog poslodavca. Prema tome, umanjenje naknade štete za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada predstavljalo je samo neku vrstu zaštitne klauzule u korist poslodavca - da nije u obavezi da naknadi štetu ili deo štete koji je zaposleni svojim aktivnim držanjem (eventualno) anulirao, ne i dužnost takvog držanja zaposlenog, kao uslova za ostvarenje prava na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza.

Sledom izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 7239/13 od 10. marta 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude u stavu I tačka a) izreke i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u tom delu donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2357/12 od 29. maja 2013. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da će Apelacioni sud u Beogradu ponovo odlučivati o žalbi tuženog, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode koji se odnose na eventualne povrede načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti