Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pravne nesigurnosti

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je Okružni sud u Zrenjaninu doneo odluku suprotnu sopstvenoj praksi i praksi Vrhovnog suda u identičnim pravnim situacijama, čime je narušio načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Veskova iz Novog Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Veskova i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine u stavu drugom izreke i nalaže Višem sudu u Zrenjaninu da donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 533/07 od 7. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Veskov iz Novog Bečeja je 16. marta 2009. godine, preko punomoćnika Miška Dimitrijevića i Nikole Mrvošević, advokata iz Ivanjice, izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine, zbog povrede člana 16. stav 2, člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu i odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu u kome je traženo da se obaveže tuženi – Republika Srbija VP 6633 Zrenjanin da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga počev od 4. juna 1999. godine, po osnovu korišćenja teretnog vozila za vreme ratnog stanja; da su Okružni sud u Zrenjaninu i Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u drugim slučajevima dosuđivali tužiocima zakonsku zateznu kamatu od petnaestog dana od dana vraćanja vozila, a ne od dana utuženja, kako je odlučeno u osporenoj presudi; da je do takvog zaključka Okružni sud u Zrenjaninu došao zbog toga što je retroaktivno primenio Uredbu o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99) koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, a trebao je da primeni osnovni tekst navedene Uredbe iz 1998. godine; da podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, da je diskriminisan (povreda načela iz člana 21. st. 1 i 2. Ustava i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda), te da su povređene i odredbe člana 16. stav 2. i člana 142. stav 2. Ustava. Zahtev za naknadu materijalne štete nije postavljen.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 16. stav 2. Ustava je utvrđeno da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Opštinski sud) P. 533/07 od 7. oktobra 2008. godine, između ostalog, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezana tužena Republika Srbije – VP 6633 Zrenjanin da tužiocu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „MAN“ isplati novčani iznos od 30.417,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. juna 1999. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.033,40 dinara.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Zrenjaninu (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo osporenu presudu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine, kojom je u delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu u kome je traženo da se obaveže tužena da mu na iznos glavnice od 30.417,50 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu za vremenski period od 4. juna 1999. godine pa do 4. marta 2008. godine, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac tokom proglašenog ratnog stanja bio mobilisan u vremenskom periodu od 3. aprila do 19. maja 1999. godine; da je u toku tog perioda VP 6633 Zrenjanin koristila njegovo teretno vozilo marke „MAN“ 16321, registarske oznake ZR 137-131 radi odbrane; da je tužiocu vozilo vraćeno istoga dana kada je demobilisan, ali mu nije isplaćena nikakva naknada; da je prvostepeni sud našao da postoji obaveza tužene da tužiocu isplati naknadu za korišćenje vozila saglasno Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza za 23 dana do 26. aprila 1999. godine; da je kod utvrđivanja datuma dospelosti obaveze tuženog prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da s obzirom na to da je Uredba o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99) stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, a vozilo vraćeno tužiocu 19. maja 1999. godine, na konkretni pravni odnos se primenjuje navedena uredba sa izmenama, a ne osnovni tekst Uredba o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98); da je prema odredbi člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza prestala da važi odredba člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98), koja je predviđala da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja stvari, a po zahtevu vlasnika stvari; da je prvostepeni sud pogrešno dosudio tužiocu kamatu od 4. juna 1999. godine, uzimajući taj datum od kada se tuženi nalazi u docnji; da se datum padanja tužioca u docnju ima utvrditi u skladu sa odredbom člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je, pored ostalog propisano da kada rok za ispunjenje nije određen dužnik dolazi u docnju započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze; da je tužilac pozvao tuženog da ispuni svoju obavezu tek podnošenjem tužbe sudu 4. marta 2008. godine.

Presudom na osnovu izostanka P. 532/08 od 9. aprila 2008. godine Opštinski sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca Đ. B i obavezao tuženu Republiku Srbiju – VP 6633 Zrenjanin da tužiocu na ime duga za angažovanje teretnog motornog vozila marke „MAN“ isplati novčani iznos od 30.417,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 4. juna 1999. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da predmetno vozilo za vreme ratnog stanja koristila tužena od 3. aprila do 19. maja 1999. godine, kada je vozilo vraćeno tužiocu, te da tužiocu na dosuđeni iznos naknade od 30.417,50 dinara pripada i pravo na zakonsku zateznu kamatu nakon isteka 15 dana od dana vraćanja vozila saglasno odredbi člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98).

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud je doneo presudu Gž. 997/08 od 20. novembra 2008. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio navedenu presudu Opštinskog sud P. 532/08 od 9. aprila 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je prvostepeni sud pravilno ocenio da činjenice na kojim se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa pruženim dokazima i da tužiocu prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) pripada dosuđena naknada za angažovanje vozila i to za period od 3. aprila 1999. godine od 26. aprila 1999. godine, te da je visina utvrđena u skladu sa navedenom Uredbom, koja je bila u primeni u spornom periodu, tako što je za svaki dan angažovanja ovog vozila priznao novčani iznos od 115% od prosečne neto zarade po zaposlenom u privredi SRJ. Dalje je navedeno da je sud na iznos glavnog duga, pravilno priznao i pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od 4. juna 1999. godine kada je istekao rok od 15 dana od dana vraćanja vozila tužiocu, a na osnovu člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza.

U presudama Vrhovnog suda Srbije (u daljem tekstu: Vrhovni sud) Rev. 4420/01 od 7. novembra 2001. godine i Rev. 5308/02 od 15. januara 2003. godine, tužiocima, koji su bili u identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, izražen je stav da dospelost obaveze plaćanja naknade za korišćenje vozila građana, preduzeća i drugih pravnih lica za potrebe Vojske Jugoslavije u periodu NATO bombardovanja, od trenutka predaje vozila do 25. aprila 1999. godine, bez obzira što je vozilo kasnije vraćeno, treba ceniti u skladu sa odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98), pa se naknada za korišćenje stvari tom periodu isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad. Zato na dosuđeni iznos naknade za taj period pripada i pravo na zateznu kamatu nakon isteka roka od 15 dana od dana vraćanja vozila.

4. Odredbama člana 324. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99) 44/99) je propisano da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.

Odredbama člana 476. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je propisano da ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog izostanka) (stav 1.), da će sud presudom iz stava 1. ovog člana odbiti tužbeni zahtev ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev u suprotnosti sa dokazima koje je tužilac podneo ili sa opštepoznatim činjenicama (stav 2.), kao i da će sud presudom iz stava 1. ovog člana odbiti tužbeni zahtev ako se radi o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3.) (stav 3.).

Odredbom člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98) bilo je propisano da se naknada za korišćenje stvari isplaćuje u roku od 15 dana od dana vraćanja, a po zahtevu vlasnika stvari, ako se stvari koriste duže od 30 dana – mesečno unazad.

Odredbom člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, brisan je stav 4. člana 20. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98).

5. Ustavni sud je u konkretnom slučaju prvo pošao od ocene osnovanosti navoda iz ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije, a kasnije je ispitivao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, odnosno da li je primena materijalnog prava u njemu bila proizvoljna ili diskriminaciona na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova – kako samog Okružnog suda, tako i Okružnog suda i Vrhovnog suda, kao sudova poslednje instance, Ustavni sud konstatuje da su navedeni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude. Naime, Okružni sud je osporenom presudom odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u delu u kome je traženo da se obaveže tužena da mu na iznos glavnice od 30.417,50 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu za vremenski period od 4. juna 1999. godine (15 dana nakon vraćanja vozila podnosiocu) pa do 4. marta 2008. godine (dana kada je podneta tužba), nalazeći da se na konkretan slučaj primenjuje odredba člana 4. Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), kojom je brisan stav 4. člana 20. Uredbe iz 1998. godine, a ne njen osnovni tekst, kako je to učinio Vrhovni sud i Okružni sud u presudi Gž. 997/08 od 20. novembra 2008. godine.

Dakle, Ustavni sud je utvrdio da su Okružni sud i Vrhovni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i istom spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, delimično odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvajani u celini. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine i Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-143/2007). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim stavom Okružnog suda i Vrhovnog suda iznetim povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim članom 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da svakako ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava.

Polazeći od sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, utvrđenih činjenica i okolnosti, te materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje, Ustavni sud konstatuje da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak izražen u presudi Opštinskog suda P. 533/07 od 7. oktobra 2008. godine, da se na konkretan slučaj ima primeniti odredba člana 20. stav 4. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 36/98), koja je bila na snazi 3. aprila 1999. godine kada je Vojska Jugoslavije preuzela motorno vozilo od tužioca, a ne Uredba o izmenama i dopunama uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza („Službeni list SRJ“, broj 32/99), koja je stupila na snagu 26. aprila 1999. godine, bez obzira što je predmetno vozilo kasnije vraćeno podnosiocu ustavne žalbe. Naime, i po mišljenju Ustavnog suda, u ovom slučaju se Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalnih obaveza ne može primeniti na konkretan slučaj, jer bi to predstavljalo retroaktivnu primenu propisa na period pre njenog stupanja na snagu - 26. aprila 1999. godine.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je stavom drugim izreke osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice povrede Ustavom utvrđenog prava mogu ukloniti samo poništajem stava drugog izreke osporene presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 2249/08 od 5. februara 2009. godine, uz određivanje da Viši sud u Zrenjaninu donese novu odluku o izjavljenoj žalbi tužene protiv prvostepene presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 533/07 od 7. oktobra 2008. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je osporenom odlukom na bilo koji način diskriminisan, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Ustavni sud nije razmatrao da li su osporenom presudom povređene odredbe člana 16. stav 2. i člana 142. stav 2. Ustava, jer njima nisu zajemčena ljudska i manjinska prava, već su navedenim odredbama Ustava utvrđena načela koja se odnose na pravni poredak, samostalnost i nezavisnost sudova u Republici Srbiji.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević