Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku po privatnoj tužbi, koji je zbog neažurnosti sudova obustavljen zbog zastarelosti. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4060/2010
27.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Selimira Manojlovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Selimira Manojlovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16094/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Selimir Manojlović iz Valjeva, preko punomoćnika Zorana Jovanovića, advokata iz Valjeva, podneo je Ustavnom sudu 8. septembra 2010. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16094/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je protiv S.S. i M.B. podneo privatnu krivičnu tužbu zbog krivičnog dela klevete; da je krivični postupak, nakon četiri godine, obustavljen zbog zastarelosti; da za sve vreme trajanja postupka nije održan nijedan glavni pretres jer sud nije želeo ili nije mogao da obezbedi prisustvo okrivljenih, odnosno nije želeo da po tužbi postupa; da mu je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

- da je podnosilac, sa još pet lica, 16. juna 2006. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneo privatnu krivičnu tužbu protiv S.S. i M.B. zbog krivičnog dela klevete putem štampe, iz člana 171. stav 2. u vezi stava 1. KZ, pod brojem K. 1138/06;

- da su se mesno nenadležnim za postupanje u ovom krivičnom postupku oglasili Četvrti opštinski sud u Beogradu 20. jula 2006. godine, potom Prvi opštinski sud u Beogradu 1. juna 2006. godine, kao i Okružni sud u Beogradu 29. avgusta 2007. godine, pa je Vrhovni sud Srbije rešenjem Kp. 655/07 od 19. septembra 2009. godine za vođenje postupka odredio Prvi opštinski sud u Beogradu;

- da je istražni sudija tog suda, sprovodeći istražne radnj e, 21. maja 2008. godine sa slušao okrivljenog M.B, dok je okrivljenog S.S. saslušao 30. januara 2009. godine, jer mu višekratno upućeni pozivi nisu bili uredno uručeni, pa je naređeno njegovo privođenje;

- da su svedoci i privatni tužioci saslušani 24. marta i 10. juna 2009. godine;

- da je, prilikom prvog saslušanja kod istražnog sudije 24. marta 2009. godine, podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev, s tim da će njegovu visinu opredeliti naknadno ;

- da je 21. jula 2009. godine krivični postupak razdvojen , jer su ostalih pet privatni h tuži laca odustali od krivičnog gonjenja okrivljenih;

- da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 1305/09-07 od 28. jula 2009. godine privatna krivična tužba podnosioca odbijena, pa je, u postupku po žalbi , Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Kž. 365/10 od 26. januara 2010. godine prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vra tio na ponovni postupak;

- da su spisi predmeta vraćeni Prvom osnovnom (ranije Prvom opštinskom) sudu u Beogradu 3. februara 2010. godine;

- da je, po naredbi suda od 26. februara 2010. godine za uređenje tužbe, punomoćnik privatnog krivičnog tužioca postupio 31. marta 2010. godine ;

- da je 26. marta 2010. godine nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, zbog čega je 3. juna 2010. godine Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje K. 16094/10 kojim je obustavio krivični postupak protiv okrivljenih .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 171. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09 ), pored ostalog, propisano je: da će se, onaj ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu, kazniti novčanom kaznom od trideset do stodvadeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara (stav 1); da će se novčanom kaznom od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara kazniti učinilac, a ko je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu (stav 2.).

5. Polazeći od pravnih stavova Ustavnog suda po pitanju dosega zaštite koju pravo na suđenje u razumnom roku pruža privatnom tužiocu, oštećenom i oštećenom kao tužiocu, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u osporenom krivičnom postupku u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16094/10 imao svojstvo privatnog tužioca, odnosno da je, saglasno zakonu, podneo privatnu krivičnu tužbu protiv okrivljenih, kao i da je u tom postupku, prilikom prvog saslušanja kod istražnog sudije, istakao imovinskopravni zahtev, Ustavni sud je ocenio da je je podnosilac aktivno legitimisan za izjavljivanje ustavne žalbe u cilju zaštite Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju osporeni krivični postupak započeo 16. juna 2006. godine , kada je privatni tužilac Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podne o privatnu krivičnu tužbu. Prvi osnovni sud u Beogradu, koji je preuzeo predmete Prvog opštinskog suda u Beogradu, je 3. juna 2010. godine obustavio krivični postupak zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, do koje je došlo 26. marta 2010. godine. Dakle, osporeni krivični postupak je vođen skoro četiri godine.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 16. juna 2006. godine do 3. juna 2010. godine.

Imajući u vidu već utvrđenu sudsku praksu Ustavnog suda i ustaljene kriterijume za ocenu razumne dužine trajanja krivičnog postupka (složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca), Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju n adležni sudovi delimično postupali u okviru svojih zakonskih obaveza, ali dinamikom koja se u datim okolnostima ne može prihvatiti, imajući u vidu preduzete radnje.

Naime, u početku su sudovi postupali relativno efikasno. U roku od oko tri meseca su se Četvrti opštinski sud u Beogradu, Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu oglasili nenadležnim za postupanje, ali je onda Vrhovnom sudu Srbije trebalo preko dve godine da donese rešenje kojim je odredio nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu za postupanje u predmetu.

S obzirom na činjenicu da je Vrhovni sud Srbije utvrdio da je upravo Prvi opštinski sud u Beogradu nadležan za postupanje u ovom predmetu, oglašavanje tog suda nenadležnim je predstavljalo neosnovanu i nepotrebnu radnju koja je, takođe, značajno uticala na trajanje postupka preko razumnog roka.

Preduzimajući istražn e radnj e, istražni sudija je jednog okrivljenog ispitao 21. maja 2008. godine, dok je ispitivanje drugo g okrivljenog, te saslušanje svedoka i privatnih tužilaca okončao tek u junu 2009. godine, dakle nakon više od godinu dana. Iako je sud slao više poziva okrivljenom, pa čak odredio i njegovo privođenje, protek ovako dugog period a između dva ispitivanja okrivljenih nije saglasan načelu efikasnog i hitnog postupanja suda, kao što ni period od januara (kada je ispitan drugookrivljeni) pa do marta, odnosno juna 2009. godine (kada su saslušani svedoci i privatni tužioci), takođe nije saglasan ovom načelu.

Prvostepeno rešenje o odbijanju tužbe je doneto ubrzo nakon okončanja istražnih radnji , ali je onda Apelacionom sudu u Beogradu trebalo skoro pola godine da odluči o žalbi podnosioca kao privatnog tužioca. Dakle, u osporenom postupku, od četiri godine koliko iznosi apsolutni rok zastarelosti krivičnog postupka , preko dve i po godine je bilo potrebno višim sudovima (Vrhovnom sudu Srbije i Apelacionom sudu) da odluče o nadležnosti za postupanje, odnosno o izjavljenoj žalbi.

Imajući u vidu da su spisi predmeta iz Apelacion og sud a u Beogradu , nakon usvajanja žalbe i ukidanja rešenja, vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu 3. februara 2010. godine, tom sudu nije preostalo mnogo vremena da ponovi krivični postupak i donesu adekvatnu odluku, s obzirom da je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 26. marta 2010. godine.

Privatni tužioci su za delo navodno izvršeno 26. marta 2006. godine privatnu krivičnu tužbu podneli 16. juna 2006. godine, dakle za nešto malo manje od tri meseca od događaja, što ne predstavlja posebno dug period. U toku trajanja osporenog krivičnog postupka privatni tužioci svojim radnjama nisu doprineli trajanju postupka preko razumne mere.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju za trajanje krivičnog postupka preko razumnog roka i nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja prvenstveno odgovoran Vrhovni sud Srbije, kome je trebalo preko dve godine da odluči o stvarnoj i mesnoj nadležnosti za postupanje u ovom krivičnom postupku. Potom, deo odgovornosti snos e Apelacioni sud u Beogradu i postupajući Prvi opštinski (kasnije Prvi osnovni) sud u Beogradu.

Ustavni sud smatra da su sve neophodne procesne radnje mogle i morale biti sprove dene u daleko kraćem vremenskom periodu, na šta obavezuje i Zakonik o krivičnom postupku, čime bi predmet bio pravnosnažno okončan u razumnom roku, te ne bi došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja okrivljenog, što sa aspekta suštine i smisla vođenja krivičnog postupka nije društveno poželjan način njegovog okončanja.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 16094/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti