Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u MUP-u na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Sud je poništio presudu Apelacionog suda, navodeći da zaposlenima u MUP-u pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni, noćni i praznični rad pre primene Zakona o policiji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Krčevinca, Milovana Cimeše i Milana Stanojevića, svih iz Sombora, Jadranke Mihajlović iz Bezdana i Dragana Kojića iz Gakova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Krčevinca, Milovana Cimeše, Milana Stanojevića, Jadranke Mihajlović i Dragana Kojića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3758/10 od 21. jula 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3758/10 od 21. jula 2010. godine i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Somboru P1. 396/06 od 15. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Krčevinac, Milovan Cimeša i Milan Stanojević, svi iz Sombora, Jadranka Mihajlović iz Bezdana i Dragan Kojić iz Gakova su 9. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Marte Milojičić, advokata iz Apatina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3758/10 od 21. jula 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu povređeno ustavno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, zbog toga što podnosiocima u spornom periodu nije isplaćivana razlika zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika, te je tužbeni zahtev podnosilaca trebalo usvojiti; da je osporenom presudom povređeno i pravo podnosilaca na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a u prilog čega se ukazuje na presudu Opštinskog suda u Apatinu P1. 46/08 od 2. decembra 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 804/09 od 14. oktobra 2009. godine, kao i na praksu Ustavnog suda. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, a traže i troškove sastavljanja ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljene presude i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 454/08 od 23. decembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da se tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da im na ime naknade zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika za period od avgusta 2003. godine do decembra 2006. godine isplati odgovarajuće novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i obavezana tužena da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud iz nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da u predmetnom periodu nije došlo do obračuna isplate dodataka na zaradu tužilaca po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada na dane državnih i verskih praznika, a ako je bilo povećanja od 30% to se odnosilo na zaradu svih zaposlenih, a ne na prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika, te je na osnovu nalaza veštaka sud utvrdio visinu potraživanja tužilaca i našao da je tužbeni zahtev osnovan, jer zaposleni imaju pravo na naknadu zarade u vidu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane praznika kako je određeno članom 114. stav 1. Zakona o radu.

Rešavajući o žalbi tužene protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu presudu Gž. 3758/10 od 21. jula 2010. godine, kojom je usvojio žalbu i preinačio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 454/08 od 23. decembra 2008. godine, tako što je tužbeni zahtev podnosilaca u celosti odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, ali da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, te je drugostepeni sud ožalbenu presudu preinačio saglasno odredbi člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku; da prvostepeni sud nije mogao presudu zasnovati na opštim radnopravnim propisima, već na Zakonu o unutrašnjim poslovima i Zakonu o policiji, koji su specijalni zakoni i sadrže posebne odredbe koje isključuju primenu Zakona o radu; da se odredbe Zakona o radu i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama primenjuju samo u slučaju kada Zakon o unutrašnim poslovima, odnosno Zakon o policiji ne sadrže posebne odredbe; da Zakon o unutrašnjim poslovima u članu 47. govori o uvećanju plata za ovlašćena službena lica i radnike na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova po osnovu posebnih uslova rada, a Zakon o policiji odredbom člana 147. predviđa da se za noćni rad, prekovremeni rad, rad u smenama i na dane državnih praznika vrši povećanje koeficijenta za obračun plata od najmanje 30%, a najviše 50% od koeficijenta za druge državne službenike; da je na strani tužilaca bio teret dokazivanja da im tužena nije u skladu sa citiranim odredbama zakona vršila obračun i isplatu plate za prekovremeni rad, noćni rad i rad na dane državnih praznika; da kako tužioci u toku postupka nisu dokazali da im obračun i isplata zarade nisu vršeni u skladu sa citiranim odredbama zakona, njihov tužbeni zahtev je neosnovan.

4. Podnosioci ustavne žalbe su dostavili presude za koje su smatrali da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju u kojoj su se oni nalazili u osporenom postupku. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Opštinski sud u Apatinu je presudom P1. 46/08 od 2. decembra 2008. godine, stavom prvim izreke, usvojio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu razlike zarade za prekovremeni, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika za period od 10. oktobra 2003. godine do 30. novembra 2005. godine i obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da tužiocima isplati iznose naznačene u izreci sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom drugim izreke odbio istovrsni tužbeni zahtev tužilaca za period od 1. decembra 2005. godine do 10. novembra 2006. godine.

Okružni sud u Somboru je doneo presudu Gž1. 804/09 od 14. oktobra 2009. godine, kojom je ukinuo navedenu prvostepenu presudu u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužilaca (stav prvi izreke) i predmet vratio na ponovno odlučivanje, a u stavu drugom i trećem izreke ožalbenu presudu je potvrdio.

5. Odredbama Ustava na koje se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, relevantne su sledeće odredbe zakona:

Zakonom o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“, br. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 i 106/03), koji je, pored ostalog, uređivao i pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bilo je propisano: da se na radnike Ministarstva unutrašnjih poslova primenjuju propisi o državnoj upravi, radnim odnosima, zdravstvenom, penzijskom i invalidskom osiguranju i obrazovanju, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 37.); da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30 odsto uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava (član 47. stav 1.); da se zvanje, napredovanje, plate i naknade ovlašćenih službenih lica i radnika na određenim dužnostima i druga pitanja iz radnih odnosa, uređuju propisom ministra u skladu sa zakonom (član 48.). Zakon o unutrašnjim poslovima prestao je da važi stupanjem na snagu Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), 29. novembra 2005. godine.

Zakonom o policiji uređena su, pored ostalog, i pitanja načina utvrđivanja plata i koeficijenata za obračun plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovim zakonom je propisano: da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih u Ministarstvu, koji donosi uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.). Prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji propisano je: da do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom ili donošenja drugog rešenja u skladu sa zakonom, zaposleni u Ministarstvu na dan stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju da rade na istim radnim mestima i zadržavaju činove, odnosno zvanja i plate prema dosadašnjim propisima i drugim aktima (član 194.); da će se akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i rešenja iz člana 194. ovog zakona doneti u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 195.).

Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o policiji i na osnovu tog zakona donetog Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova od 28. novembra 2005. godine i 13. juna 2006. godine, bilo je propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava, pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30% i pravo na koeficijent po osnovu zvanja, odnosno čina koji zaposleni ima.

Odredbama člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), koje su se primenjivale na postavljena i zaposlena lica u ministarstvima do 1. januara 2007. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), bilo je propisano da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (stav 1. tač. 2), 3) i 5)), kao i da se dodatak na platu obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

6. Ocenjujući da li je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe podneli zahtev za isplatu dodatka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika u periodu od 1. avgusta 2003. godine do 31. decembra 2006. godine, ocenio da je prilikom odlučivanja o ovom zahtevu bilo neophodno razlikovati način na koji je ovo pitanje bilo uređeno do 29. novembra 2005. godine i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji.

Nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, saglasno odredbi člana 147. stav 1. Zakona o policiji, zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, mogu ostvariti pravo na koeficijente za obračun plate koji su od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike. Iz navedenog proizlazi da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Naravno, primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi je isključena ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i na dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova rešenjem poslodavca nije utvrđen koeficijent za obračun plate od 30% do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, zaposlenom ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji. Takođe, treba imati u vidu da je prelaznim i završnim odredbama Zakona o policiji izričito propisano da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova zadržavaju, između ostalog, i platu prema dosadašnjim propisima i drugim aktima do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa ovim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto u skladu sa tim aktom (član 194.). Prema tome, po oceni Ustavnog suda, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i dodatak na platu, i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, primenjivale su se odredbe do tada važećih propisa, a sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom i rešenja o raspoređivanju na radno mesto na osnovu tog akta.

Međutim, odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je važio do 29. novembra 2005. godine, odnosno do stupanja na snagu Zakona o policiji, pitanja iz oblasti radnih odnosa zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, uključujući i plate i naknade radnika tog ministarstva, bila su drugačije regulisana. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima bilo je propisano da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuju za najmanje 30% uvećana sredstva za plate u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, između ostalog, propisano da se plate utvrđuju na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta koji se množi osnovicom, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, u skladu sa zakonom, te da dodatak na platu, između ostalog, pripada za dežurstvo i druge slučajeve rada dužeg od punog radnog vremena određene propisima (prekovremeni rad), rad na dan državnog i verskog praznika i rad noću (između 22,00 i 6,00 časova narednog dana), ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. Iz navedenog proizlazi da, za razliku od Zakona o policiji koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika, te isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Dakle, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

U vezi zaključka drugostepenog suda da su, u smislu Zakona o unutrašnjim poslovima i Zakona o policiji, prekovremeni rad, rad na dane državnih i verskih praznika i rad noću vrednovani kroz uvećani koeficijent radnog mesta, pa se na obračun plate u spornom periodu ne primenjuju opšti radnopravni propisi o uvećanoj zaradi, jer bi u suprotnom uvećanje zarade po navedenim osnovama bilo neosnovano, Ustavni sud je ocenio da za sporni period od 1. avgusta 2003. godine do primene novih rešenja o raspoređivanju, koja sadrže i novo određivanje koeficijenta za obračun plate, koja su u doneta u smislu Zakona o policiji, podnosiocima ustavne žalbe pripada pravo na uvećanje zarade po navedenim osnovima, budući da u tom periodu rad podnosilaca nije bio posebno vrednovan po osnovu dodataka na platu, u smislu člana 5. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, jer uvećana plata zbog uslova rada, ne obuhvata i dodatak na platu. Međutim, kako nije dokazano da novim rešenjima podnosiocima nije utvrđen koeficijent za obračun plate za 30% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, sledi da za period od primene rešenja donetih na osnovu Zakona o policiji i odgovarajućeg Pravilnika pa do 31. decembra 2006. godine, podnosiocima ne pripada pravo na dodatak na zaradu zbog prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, budući da je taj rad vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta.

Identičan pravni stav ovaj Sud je već zauzeo u više svojih odluka, među kojima i u odluci Už-2007/2010 od 13. juna 2012. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3758/10 od 21. jula 2010. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava, dok je tačkom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede, tako što je poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i odredio da Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 396/06 od 15. novembra 2007. godine.

7. Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da dostavljena presuda Okružnog suda u Somboru Gž1. 3758/2010 od 21. jula 2010. godine, kojom je delimično ukinuta prvostepena presuda Opštinskog suda u Apatinu P1. 46/08 od 2. decembra 2008. godine i u tom delu predmet vraćen na ponovno odlučivanje, ne može predstavljati dokaz za tvrdnju o povredi navedenog prava, već to može biti samo presuda kojom je sudski postupak pravnosnažno okončan. Ustavni sud, takođe, ukazuje da nije nadležan da vrši ujednačavanje prakse redovnih sudova, za šta je nadležan Vrhovni kasacioni sud, te da je za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudom neophodno da podnosilac ustavne žalbe dostavi dokaz o tome da je nadležni sud poslednje instance u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke. S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu pružili ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84 Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/07, 27/07 i 76/11) Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu zaposlenih u MUP-u na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti