Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neispunjenosti pretpostavki

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Poreske uprave i presude Vrhovnog suda Srbije. Žalba je odbačena jer su osporeni akti doneti pre stupanja na snagu Ustava, a u pogledu nečinjenja organa, nisu iscrpljena raspoloživa pravna sredstva.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4067/2010
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nemanje Kolesara iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Nemanje Kolesara izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija i ekonomije – Poreska uprava – filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine, presude Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine, kao i protiv radnje nečinjenja Ministarstva finansija - Poreska uprava – Regionalni centar Beograd.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nemanja Kolesar iz Beograda izjavio je 10. septembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva finansija i ekonomije – Poreska uprava – filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije, protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine zbog povrede prava na pravnično suđenje iz člana 32. Ustava, kao i protiv radnje nečinjenja Ministarstva finansija - Poreska uprava – Regionalni cenatar Beograd zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je prvostepenim rešenjem Ministarstva finansija i ekonomije – Poreska uprava – Filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđen i kasnije naplaćen porez na dohodak građana; da je protiv podnosioca vođen krivični postupak zbog sumnje da je izvršio krivično delo izbegavanja plaćanja poreza u sticaju sa krivičnim delom sastavljanje ili podnošenje falsifikovanog dokumenta od značaja za oporezivanje i da je podnosilac pravnosnažno oslobođen od optužbe; da je imovina podnosioca umanjena najmanje za iznos poreza i kamate koji su mu naplaćeni pre više od šest godina; da je do umanjenja imovine došlo odgovornošću države – Ministarstva finansija i ekonomije – Poreske uprave i to zbog nepravilne primene materijalnog prava, čime mu je povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. st. 1. i 4. Ustava. U pogledu povrede prava na pravično suđenje podnosilac je naveo da mu je ovo pravo povređeno presudom Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine, jer sud koji je vodio postupak nije uzeo u obzir činjenice koje idu u korist podnosiocu ustavne žalbe, te da nije poštovan „princip jednakog tretmana obeju strana“. Podnosilac je naveo i da je nakon pravnosnažnog okončanja navedenog krivičnog postupka podneo Republičkom javnom tužiocu zahtev za podnošenje predloga za oglašavanje rešenja ništavim, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije dobio nikakav odgovor na ovaj zahtev, te smatra da se „insistiranje“ na ovom pravnom sredstvu ne može smatrati delotvornim, zbog čega, između ostalog, podnosi ustavnu žalbu. U pogledu povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 36. Ustava, podnosilac je naveo: da je 21. oktobra 2009. godine podneo Ministarstvu finansija i ekonomije – Poreska uprava – Filijala Zemun zahtev za ukidanje pravnosnažnog rešenja, koji je odbijen 2. novembra 2009. godine; da je protiv tog rešenja 26. novembra 2009. godine izjavio žalbu Ministarstvu finansija, ali da o njoj do podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno. Takođe je navedeno da je podnosilac 23. oktobra 2009. godine podneo zahtev Republičkom javnom pravobraniocu za podnošenje predloga za oglašavanje upravnog rešenja od 28. oktobra 2003. godine ništavim, ali da od Republičkog javnog pravobranioca nije dobio nikakav odgovor, kao i da podnosilac nema pravnog sredstva koje mu stoji na raspolaganju kako bi mogao da ubrza odlučivanje po navedenoj žalbi.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon stupanja na snagu Ustava, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine, u postupku kancelarijske kontrole radi provere i utvrđivanja zakonitosti i pravilnosti ispunjivanja poreske obaveze po osnovu poreza na dohodak građana na druge prihode iz inostranstva ostvarene u 2003. godini, poreskom obvezniku Nemanji Kolesaru, ovde podnosiocu ustavne žalbe, utvrđena je poreska osnovica za druge prihode iz inostranstva ostvarene 28. januara i 12. marta 2003. godine, kao i porez na dohodak na navedene prihode. Takođe, utvrđena je i kamata na navedene novčane iznose. Protiv ovog rešenja podnosilac je izjavio žalbu.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd, odlučujući o navedenoj žalbi, donelo je rešenje 02 broj 438-10/2003 od 10. decembra 2003. godine kojim je odbilo kao neosnovanu žalbu poreskog obveznika izjavljenu protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine. Poreski obveznik je protiv ovog drugostrepenog rešenja podneo Vrhovnom sudu Srbije tužbu u upravnom sporu.

Vrhovni sud Srbije, odlučujući o tužbi poreskog obveznika u upravnom sporu, doneo je osporenu presudu U. 40/04 od 22. juna 2006. godine kojom je odbio tužbu, našavši da nije osnovana.

Podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika, podneo Republičkom javnom tužilaštvu 10. oktobra 2006. godine inicijativu za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine.

Dopisom Ut. broj 237/06 od 29. decembra 2006. godine Republičko javno tužilaštvo je obavestilo podnosioca ustavne žalbe da nije prihvatilo inicijativu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine, jer je ocenilo da navedenom sudskom odlukom nije povređen zakon, drugi propis ili pravni akt.

Pravnosnažnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 814/04 od 21. marta 2008. godine podnosilac ustavne žalbe je oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika, podneo Republičkom javnom tužilaštvu zahtev za podnošenje predloga za oglašavanje upravnog rešenjem ništavim.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Beograd – Filijala Zemun, odlučujući o zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe za ukidanje rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine, donelo je 2. novembra 2009. godine rešenje broj 438-4/03 kojim je odbilo zahtev podnosioca kao neosnovan. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je u redovnom postupku predmet konačno i pravnosnažno završen i da nije bilo grešaka u rešavanju, te da je neosnovano vođenje novog postupka i ponovo odlučivanje. Protiv ovog rešenja podnosilac je 26. novembra 2009. godine izjavio žalbu.

4. Odredbama člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku (''Službeni list SRJ'', br. 33/97 i 31/01) propisano je: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, a da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, a da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (stav 2.).

Saglasno odredbama člana 24. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96), koji je bio na snazi do 30. decembra 2009. godine, stranka, po čijem zahtevu organ nije doneo rešenje u propisanom roku, može pokrenuti upravni spor kao da joj je zahtev u upravnom postupku odbijen, pod uslovom da prethodno pismeno ponovo zatraži od nadležnog organa donošenje rešenja, a nadležni organ ne donese rešenje ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju. Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (član 19. stav 2.).

5. S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, a polazeći od navedenih odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sud, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) navedenog zakona, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju rešenje Ministarstva finansija i ekonomije – Poreska uprava – filijala Zemun broj 438-3/3/2003 od 28. oktobra 2003. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije U. 40/04 od 22. juna 2006. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, s obzirom na to da su osporeni akti doneti pre stupanja na snagu Ustava.

U odnosu na deo ustavne žalbe kojim se osporava radnja nečinjenja nadležnog organa, odnosno nedonošenje rešenja po žalbi podnoisioca na rešenje Ministarstva finansija – Poreska uprava - Filijala Zemun broj 438-4/03 od 2. novembra 2009. godine, Ustavni sud je, u skladu sa navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, konstatovao da su podnosiocu ustavne žalbe stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu od „ćutanja uprave“, a koja nije iskoristio.

S obzirom na to da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da podnosilac ustavne žalbe u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nije iscrpeo sva zakonom predviđena pravna sredstva za zaštitu Ustavom zajemčenog prava, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Povodom navoda podnosioca da zahtev Republičkom javnom tužiocu za podnošenje predloga za oglašavanje upravnog akta ništavim, u konkretnom slučaju, nije efikasno pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 258. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, i sama stranka ovlašćena da podnese navedeni predlog.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neispunjenosti pretpostavki

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti