Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji je trajao nepunih šest godina. Preostali deo žalbe, koji se odnosi na pravično suđenje i pravo na imovinu, odbacuje se.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4068/2010
21.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za transport, špedi ciju i konsalting „Trans-Union-Šped“ d.o.o. iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednic i Veća održanoj 21. februara 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za transport, špediciju i konsalting „Trans-Union-Šped“ d.o.o. iz Beograda izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P. 62/2010 , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće za transport, špediciju i konsalting „Trans-Union-Šped“ d.o.o. Beograd iz Beograda podnelo je 10. septembra 2010. godine preko punomoćnika Branislava Grujića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu P. 7094/10 od 7. jula 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na su đenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava , kao i zbog povrede navedenih ustavnih prava u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P. 62/2010. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak neopravdano trajao više od šest godina; da je osporena presuda potpuno proizvoljna i arbitrerna, da je materijalno pravo pogrešno primenjeno; da je prvostepeni sud pogrešno cenio isprave i dokaze; da je Privredni apelacioni sud proizvoljno i netačno tumačio odredbu člana 293. Zakona o obligacionim odnosima i da je ovako nezakonito postupanje i odlučivanje stvorilo pravnu nesigurnost i onemogućilo podnosioca ustavne žalbe da ostvari svoja Ustavom garantovana prava“. Podnosilac osporavajući druga ustavna prava izražava nezadovoljstvo donetom sudskom odlukom kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev i u suštini traži da Ustavni sud oceni zakonitost donete sudske odluke. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nastale povredom Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku nije istaknut.

Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta P. 62/2010 Privrednog suda u Užicu , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu: da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, Preduzeće „Trans-Union-Šped“ iz Beograda Trgovinskom sudu u Beogradu 8. decembra 2004. godine podneo tužbu protiv tuženog D.D. „ Vojin Popović – Domaća radinost“ iz Novog Pazara radi naknade štete; da je sa tuženim 21. avgusta 1998. godine zaključio ugovor o kompenzaciji broj 836 po kome je ugovoreno da tužilac tuženom isporuči određenu količinu vunice, a da tuženi isporuči tužiocu ručno čvorovane tepihe i klečane tepihe; da je delimičnom presudom na osnovu priznanja Trgovinskog suda u Beogradu P. 417/01 od 30. maja 2001. godine, koja je postala pravosnažna i izvršna 14. decembra 2001. godine, obavezan tuženi da tužiocu isporuči određenu količinu ručno čvorovanih i klečanih tepih a; da ovu obavezu tuženi nije izvršio; da je Trgovinski sud u Kraljevu, kao izvršni sud doneo 29. novembra 2002. godine rešenje I. 73/02 o promeni sredstava izvršenja i obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime dugovanog za tepihe iznos od 933.982,50 dinara; da je 30. marta 2005. godine održano ročište za glavnu raspravu u odsustvu uredno pozvanog tuženog.

Trgovinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 4815/04 od 30. marta 2005. godine zbog propuštanja i obavezao tuženog da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade štete isplati iznos od 1.692.892,09 dinara, sa kamatom počev od 5. novembra 1998. godine do isplate, kao i kamatu na iznos od 933.982,50 dinara počev od 29. no vembra 2002. godine, pa do isplate, u roku od 15 dana; stavom drugim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.643,00 dinara. Tuženi je na navedenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 4815/04 izjavio žalbu Višem trgovinskom sudu u Beogradu 13. aprila 2005. godine.

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 5938/05 od 9. septembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda zbog propuštanja Trgovinskog suda u Beogradu P. 4815/04.

Trgovinski sud u Kraljevu je 28. oktobra 2005. godine doneo rešenje 72/05 kojim je pokrenuo stečajni postupak nad DOO „Vojin Popović Domaća Radinost „ iz Novog Pazara.

Protiv drugostepene presude tuženi je 4. novembra 2005. godine uložio reviziju , a tužilac je 5. novembra 2005. godine uložio odgovor na reviziju i osporio osnovanost svih revizijskih navoda.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Prev. 264/06 od 26. oktobra 2006. godine ukinuo presudu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5938/05 od 9. septembra 2005. godine i presudu zbog propuštanja Trgovinskog suda u Beogradu P. 4815/04 od 30. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 8662/06 od 22. januara 2007. godine, stavom prvim izreke prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, stavom drugim izreke odlučeno je da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik preuzme postupak ili kada sud na predlog protivne strane pozove da to učini, a stavom trećim izreke otkazano je ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. februar 2007. godine.

Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 1936/2007 od 14. juna 2007. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 8662/06 od 22. januara 2007. godine.

Tužilac je 4. septembra 2007. godine predložio da sud nastavi postupak.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 8862/06 od 20. septembra 2007. godine postupak u ovoj pravnoj stvari je nastavljen na predlog tužioca, a predmetu je dat broj P. 8330/07.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu P. 8330/07 od 23. oktobra 2007. godine, stavom prvim izreke , Trgovinski sud u Beogradu oglašen je mesno nenadležnim za postupanje u ovom sporu , a stavom drugim izreke Trgovinski sud u Užicu oglašen je kao stvarno i mesno nadležan.

Postupak pred Trgovinskim sudom u Užicu teče pod brojem P. 703/07 i u tom predmetu zakazana su i održana dva ročišta za glavnu raspravu, i to 26. decembra 2007. godine i 5. februara 2008. godine, 5. marta 2008. godine, 14. aprila 2008. godine, 19. maja 2008. godine, 23. maja 2008. godine i 14. jula 2008. godine na kojima je dokazni postupak izvođen saslušanjem poverenika stečajnog upravnika i na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Rešenjem Trgovinskog suda u Užicu P. 703/07 od 14. jula 2008. godine odbijen je zahtev tužioca za donošenje rešenja o imenovanju drugog veštaka umesto postupajućeg.

Trgovinskom sudu u Užicu tužilac je 25. jula 2008. godine podneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka o izvršenom veštačenju od 9. jula 2008. godine. Sudski veštak je Trgovinskom sudu u Užicu 7. avgusta 2008. godine podneo Prvo izjašnjenje po o primedbama tužioca.

Ročište za glavnu raspravu održano je 1. septembra 2008. godine na kome je naloženo sudskom veštaku da dostavi do punski nalaz i mišljenje.

Sudski veštak je Trgovinskom sudu u Užicu 12. septembra 2008. godine dostavio Prvu dopunu nalaza i mišljenja o izvršenom veštačenju.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 1. oktobra 2008. godine na kojem je naloženo sudskom veštaku da ponovo dopuni nalaz.

Sudski veštak je Trgovinskom sudu u Užicu 10. oktobra 2008. godine dostavio Drugo izjašnjenje po primedbama na nalaz i mišljenje o izvršenom veštačenju.

Pred Trgovinskim sudom u Užicu održana su još dva ročišta i to 4. novembra 2008. godine i 4. decembra 2008. godine, čime je dokazni postupak završen.

Trgovinski sud u Užicu je presudom P. 703/07 od 4. decembra 2008. godine , stavom prvim izreke , delimično usvojio precizirani tužbeni zahtev tužioca prema tuženom i utvrdio da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom, i to: po osnovu naknade štete za neisporučene ručno čvorovane tepihe u iznosu od 505.420,84 dinara; po osnovu naknade štete za ručno rađene džempere u iznosu glavnog duga od 7.501,20 dinara , sa kamatom u iznosu od 97.660,77 dinara; po osnovu izmakle koristi u iznosu gl avnog duga od 123.460,85 dinara, sa kamatom od 1.415.692,53 dinara.Stavom drugim izreke ove presude odbijen je, u preostalom delu , tužbeni zahte v tužioca kojim je tražio da se utvrdi kao osnovano njegovo potraživanje prema tuženom i to: po osnovu naknade štete za neisporučene ručno čvorovane tepihe za iznos od 2.656.110,29 dinara i po osnovu sticanja bez osnova za iznos glavn og duga od 509.697,63 dinara i kamate u iznosu od 783.750,32 dinara; s tavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 142.737,65 dinara; s tavom četvrtim izreke, u preostalom delu, odbijen je zahtev tužioca za dosuđenje troškova postupka za iznos od 265.084,21 dinara; stavom petim izreke utvrđeno je da je za iznos od 16.335.385,06 dinara povučena tužba tužioca.

Na presudu Trgovinskog suda u Užicu 703/07 od 4. decembra 2008. godine tužilac je 18. marta 2009. godine po dneo žalbu i to u stavovima II, IV i V.

Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 3172/09 od 15. jula 2009. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda u Užicu P. 703/07 od 4. decembra 2008. godine u st. II, IV i V izreke i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Pred Trgovinskim sudom u Užicu održano je 12. oktobra 2009. godine ročište za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 12. novembar 2009. godine odloženo zbog nedolaska uredno pozvanog advokata tužioca, zatim je pred Privrednim sudom u Užicu održano ročište 27. januara 2010. godine.

Privredni sud u Užicu je presudom P. 62/2010 od 27. januara 2010. godine, stavom prvim izreke , usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio potraživanje tužioca prema tuženom, i to: na ime naknade stvarne štete za neisporučene ručno čvorovane tepihe u iznosu od 729.752,20 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom i na ime neosnovanog bogaćenja u iznosu od 326.757,00 dinara , sa zakonskom kamatom ; stavom drugim tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 451.342,13 dinara.

Tuženi je protiv navedene presude 19. februara 2010. godine podneo žalbu.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda u Beogradu P. 7094/10 od 7. jula 2010. godine, stavom prvim izreke , usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Privrednog suda u Užicu P. 62/2010 od 27. januara 2010. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi njegovo potraživanje prema tuženom u iznosu od 729.752,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a na ime naknade stvarne štete za neisporučene ručno čvorovane tepihe 326.757,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 30. oktobra 1998. godine do 22. juna 2005. godine , na ime sticanja bez osnova. Stavom trećim izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez oduglovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 22. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (člna 10.st.1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relavantan ceo protekli period, od dana pokretanja postupka od strane podnosioca ustavne žalbe 8. decembra 2004. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao nepunih šest godina , što, samo po sebi, ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su delotvorno i efikasno postupali i preduzeli su sve neophodne mere da se parnični postupak efikasno okonča i da se o podnetoj žalbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je tri meseca, drugostepeni sud je posle šest meseci odlučio, revizijski sud je posle godinu dana odlučio tako što je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zatim je devet meseci postupak bio prekinut, pa je Trgovi nski sud u Beogradu koji je do tada bio nadležan za postupanje oglašen mesno nenadležnim i predmet je ustupljen Trgovinskom sudu u Užicu kao nadležnom, pa je prvostepena presuda doneta posle godinu dana, dok je drugostepeni sud posle osam meseci delimično ukinuo prvostepenu presudu i predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Dalje, od 2010. godine, predmet je u nadležnosti Privrednog suda u Užicu, koji je posle 27 dana od kada je predmet u njegovoj nadležnosti odlučio, dok je drugostepeni sud odlučio posle sedam meseci. Takođe, prvostepeni sud je redovno zakazivao ročišta za glavnu raspravu. Dakle, postupak je trajao pet godina i dva meseca, dok je devet meseci bio u prekidu.

Po oceni Ustavnog suda nepuno šestogodišnje trajanje parničnog postupka ne predstavlja nerazumno dug period kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud je ocenio da se podnosilac ustavne žalbe uredno odazivao pozivima za ročišta za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tom nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je bio značajan za podnosioca, imajući u vidu da se radilo o naknadi za njega značajnog novčanog iznosa. Po oceni Suda, predmet je imao određenu složenost i zahtevao izvođenje većeg broja dokaza saslušanjem svedoka i veštačenjem od strane veštaka ekonomske i finansijske struke, što je sve doprinelo trajanju postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P. 62/2010.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. U pogledu osporavanja presude Privrednog apelacionog suda u Beogradu P. 7094/10 od 7. jula 2010. godine, Ustavni sud r azmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da je „osporena presuda proizvoljna i arbitrarna“ i da mu je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje, konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je Privredni apelacioni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo, zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, osporena presuda je činjenično i pravno utemeljena i u obrazloženju osporene presude navedeni su dovoljni razlozi za zauzeti stav.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge

koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan ishodom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, formalno se pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akata. Ustavni sud

Razmatrajući navode i razloge na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva tvrdnju o tome da mu je osporenom presudom i u postupku vođenim pred Privrednim sudom u Užicu u predmetu P. 62/2010 , povređeno pravo iz člana 58. Ustava , Ustavni sud oc enjuje da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporen om presud om i osporenim postupkom podnosiocu povređeno pravo na imovinu, već podnosilac, nezadovoljan odbijanjem njegovog tužbenog zahteva , od Ustavnog suda traži da oceni zakonitost navedene sudsk e odluk e.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), č lana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS," br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti