Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. S obzirom na doprinos podnosioca odugovlačenju i nisku vrednost spora, dosuđena mu je naknada nematerijalne štete u iznosu od 100 evra.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-4068/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R . B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6158/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1018/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz K . je 2. septembra 2011. godine, preko punomoćnika M . V . iz K, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6158/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1018/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak protiv podnosioca trajao od „1997. godine do 10. juna 2010. godine“. Tražio je naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1018/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Državna zajednica Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane je 9. jula 2003. godine podnelo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv M.B. i R. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete na ime troškova školovanja u vojnoj gimnaziji. Predmet je formiran pod brojem P. 6158/03.

Tuženi su podneskom od 12. septembra 2003. godine istakli prigovor mesne nenadležnosti Prvog opštinsko g sud a u Beogradu.

Prvi opštinski sud u Beogradu se rešenjem P. 6158/03 od 14. novembra 2003. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari i odredio da se po pravnosnažnsti navedenog rešenja spisi predmeta dostave Opštinskom sudu u Kragujevcu na dalje postupanje i odlučivanje .

Spisi predmeta dostavljeni su Opštinskom sudu u Kragujevcu 29. januara 2004. godine. Predmet je u Opštinskom sudu u Kragujevcu zaveden pod brojem P. 201/04.

Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem P. 201/04 od 1. juna 2004. godine odredio mirovanje postupka, jer uredno pozvani tužilac nije pristupio na ročište.

Postupak je nastavljen 15. septembra 2004. godine po predlogu tužioca od 6. avgusta 2004. godine.

Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem P. 201/04 od 23. decembra 2005. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane parnične stranke nistu pristupile na ročište.

Tužilac je 19. januara 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Sud je u formi službene beleške od 27. januara 2006. godine usvojio predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Predmet je dobio novi broj P. 1019/06.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka, na okolnost visine novčanog potraživanja tužioca prema tuženom, dostavljen je sudu 11. decembra 2006. godine. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom sudskog veštaka, tako što je tražio da mu tuženi solidarno isplate novčani iznos od 11.314,87 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Opštinski sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1019/06 od 17. septembra 2007. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište.

Tužilac je 17. septembra 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Sud je u formi službene beleške od 21. septembra 2007. godine usvojio predlog za vraćanje u pređašnje stanje. Predmet je dobio novi broj P. 2998/07.

Nakon uspostavlja nove mreže sudova postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1018/10.

Osnovni sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1018/10 od 7. aprila 2010. godine utvrdio da se tužba smatra povučenom, jer uredno pozvane parnične stranke nisu pristupile na ročište.

Tužilac je 13. aprila 2010. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje i žalbu protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Osnovni sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1018/10 od 10. juna 2010. godine odbio predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Viši sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1269/10 od 22. septembra 2010. godine potvrdio rešenje kojim se tužba smatra povučenom, dok je odbacio kao nedozvoljenu žalbu protiv rešenja kojim je odbijen predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje.

Osnovni sud u Kragujevcu je rešenjem P. 1018/10 od 6. decembra 2010. godine utvrdio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Viši sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 414/11 od 11. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepeno rešenje. Navedeno drugostepeno rešenje je dostavljeno tuženima 4. avgusta 2011. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je 29 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 20 ročišta nije održano (jedno ročište nije održano na predlog tuženih, jedno ročište nije održano jer se Prvi opštinski sud oglasio mesno nenadleženim za postupanje, tri ročišta nisu održana zbog istovremenog izostanka tužioca i tuženog zbog čega je doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, dok ostala ročišta nisu održana iz razloga vezanih za sam sud). U parničnom postupku su izvedeni dokazi veštačenjem i čitanjem pismenih dokaza u spisima predmeta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je tužilac pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.);

5. Polazeći od toga da je ustavna žalb a izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jednu jedinstvenu celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period, od kada je tužilac podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu (9. jula 2003. godine) , koji se u daljem toku postupka oglasio mesno nenadležnim, do donošenja rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 414/11 od 11. jula 2011. godine, kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima parničnog postupka, čime je parnični postupak pravnosnažno okončan u celini, u pogledu svih zahteva. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom se postupak u kojem se odlučuje o troškovima postupka mora sagledavati kao nastavak parnice o glavnom pitanju i, u skladu sa tim, kao deo utvrđivanja građanskih prava i obaveza (videti presudu u slučaju „Robins protiv UK“, od 23. septembra 1997. godine, br. 118/1996/737/936 st. 28. i 29. i Odluku Ustavnog suda Už-3121/10 od 16. januara 2013. godine, stav 6. obrazloženja). Imajući u vidu navedeno, predmetni parnični postupak je trajao osam godina.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo po sebi, može ukazivati na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, navedeno trajanje parničnog postupka ne može opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da se niz procesnih momenata koji su doveli da faktičkog zastoja u postupku ne mogu pripisati u odgovornost redovnom sudu: podnošenje tužbe od strane tužioca mesno nenadležnom sudu, određivanje mirovanja postupka zbog nedolaska tužioca na ročište i donošenje u tri navrata rešenja kojim se utvrđuje da se tužba smatra povučenom zbog istovremenog izostanka tužioca i podnosioca ustavne žalbe sa ročišta, zbog čega je tužilac podnosio predlog za vraćanje u pređašnje stanje (dva puta uspešno, a treći put je odbijen njegov predlog), a u samom postupku koji se vodi povodom navedenog predloga ne odlučuje se o samoj suštini tužbe, već samo o određenim procesnim pitanjima. Kada je reč o doprinosu podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, Ustavni sud je našao da jedno ročište nije održano na njegov predlog, kao i da tri ročišta nisu održana zbog izostanka i podnosioca ustavne žalbe kao tuženog sa ročišta na kojima je izostao tužilac, zbog čega je sud, kao što je navedeno, u tri navrata donosio rešenje kojim se utvrđuje da se tužba smatra povučenom.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je pokrenut pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6158/03, a okončan pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 1018/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u simboličnom iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, zatim niz procesnih momenata koji su doveli da faktičkog zastoja u postupku a koji se ne mogu pripisati u odgovornost sudu, doprinos podnosioca, da je spor razrešen jednim procesnim aktom – rešenjem kojim se tužba smatra povučenom i na kraju samu vrednost predmeta spora – tužilac je tužbom od podnosioca i drugog tuženog potraživao novčani iznos u visini od 11.314,87 dinara. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti