Odluka Ustavnog suda o razumnom roku u hitnom radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro osam godina. Iako je podnosilac značajno doprineo odugovlačenju, Sud je našao da je ukupna dužina postupka, uz neefikasnost suda, prekomerna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Cvetkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Save Cvetkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 3219/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Cvetković iz Leskovca je 10. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Violete Tasić, advokata iz Leskovca, podneo ustavnu žalbu Ustavnom sudu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu, u predmetu P1. 3219/07.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je tužba u predmetnoj parnici podneta Opštinskom sudu u Leskovcu 21. oktobra 2002. godine, a da je pravnosnažno odlučeno presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 674/10 od 5. maja 2010. godine, koju je punomoćnik podnosioca primio 11. avgusta 2010. godine; da je reč o radnom sporu, koji je hitne prirode i koji se, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona radu, mora okončati u roku od šest meseci od dana pokretanja; da je spor pred prvostepenim sudom trajao neopravdano dugo, preko pet godina, dok je postupanje drugostepenog suda bilo apsolutno neefikasno; da konkretan spor nije bio naročito složen; da se podnosiocu ne može staviti na teret odugovlačenje postupka, s obzirom na to da su se on i njegov punomoćnik uredno odazivali na sve pozive suda; da ne postoji nijedan pravno valjani razlog što je postupak u ovom sporu trajao osam godina.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu neopravdano dugim trajanjem parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, prizna mu pravo na naknadu nematerijalne štete i dosudi troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P1. 3219/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 21. oktobra 2002. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog društvenog preduzeća "Univerzal" iz Leskovca, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu broj 1124 od 7. oktobra 2002. godine, vraćanja na rad i naknade štete zbog izgubljene zarade za period van radnog odnosa. Predmet je dobio broj P. 4824/02.

Tužbu sa pozivom za pripremno ročište, tuženi je primio 11. februara 2003. godine. Pripremno ročište zakazano za 3. mart 2003. godine nije održano na molbu tužiočeve supruge, koja je pismeno obavestila sud da je ona, u ime svog supruga koji se nalazi van Leskovca, primila poziv za ročište, te da nije u mogućnosti da ga blagovremeno obavesti o tome. Na pripremno ročište 2. aprila 2003. godine pristupila je supruga tužioca i obavestila sud da je tužilac i dalje odsutan, te da će o njegovom povratku sud biti obavešten. S tim u vezi, Opštinski sud u Leskovcu je raspravu odložio na neodređeno vreme, uz napomenu da će naredno ročište biti zakazano nakon prijema obaveštenja o povratku tužioca. Imajući u vidu da nije bilo obaveštenja o navedenoj činjenici, Opštinski sud u Leskovcu je nakon godinu dana od poslednjeg ročišta, po sopstvenoj inicijativi zakazao ročište za glavnu raspravu za 23. mart 2004. godine. Na pomenuto ročište je i ovog puta pristupila supruga tužioca, obavestivši sud i punomoćnika tuženog da je tužilac i dalje odsutan.

U ovoj parnici, tužilac je prvi put pristupio na ročište zakazano za 28. april 2004. godine. Međutim, ovo ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Prvo ročište koje je održano u ovoj pravnoj stvari jeste ročište od 18. juna 2004. godine, kada je punomoćniku tuženog naloženo da dostavi izvod iz Pojedinačnog koleltivnog ugovora. Na ročištu održanom 6. septembra 2004. godine izveden je dokaz čitanjem pismenih isprava i saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Na predlog tužioca određeno je izvođenje dokaza saslušanjem svedoka J.P, obračunskog radnika tuženog. Imajući u vidu da na naredno ročište, koje je bilo zakazano za 4. oktobar 2004. godine, tužilac nije pristupio, a bio je uredno obavešten, te da svoj izostanak nije opravdao, Opštinski sud u Leskovcu je doneo rešenje P. 4824/02 od 4. oktobra 2004. godine kojim je odredio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje.

Tužilac je 11. januara 2005. godine podneo predlog za nastavak postupka, u kome je naveo da je rok za mirovanje postupka protekao. Na ročištu održanom 20. aprila 2005. godine ponovo je određeno saslušanje svedoka J.P. Ročište zakazano za 24. maj 2005. godine nije održano, jer tužilac i punomoćnik tuženog nisu pristupili, iako su bili uredno pozvani sasopštenjem na prethodnom ročištu, a svoj izostanak nisu opravdali. Iz tog razloga, Opštinski sud u Leskovcu je doneo rešenje P. 4824/02 od 24. maja 2005. godine kojim je konstatovano da je tužba u ovoj pravnoj stvari povučena. Rešenje o povlačenju tužbe strankama je otpravljeno 31. maja 2005. godine. Tužilac je 2. juna 2005. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je naveo da se po pozivu suda uredno odazvao, da je u zakazano vreme čekao ispred kabineta postupajućeg sudije, gde su sva dotadašnja ročišta držana, ali da je toga dana rasprava održana u sudnici, o čemu on nije bio obavešten, što predstavlja razlog njegovog nepojavljivanja na ročištu.

Opštinski sud u Leskovcu je bez posebnog rešenja kojim se dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje, nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio broj P1. 492/06, a do presuđenja je održano još pet ročišta za glavnu raspravu (14. septembra i 12. decembra 2005. godine, 17. januara, 1. marta i 16. maja 2006. godine), na kojima je izveden dokaz saslušanjem svedoka J.P, M.V, M.N i S.S. Tužilac je u ovom periodu angažovao i punomoćnika iz reda advokata koji ga je zastupao do okončanja postupka.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1. 492/06 od 16. maja 2006. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca. Presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 19. jula 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Leskovcu je doneo rešenje Gž. 2155/06 od 23. novembra 2007. godine kojom je žalbu usvojio, presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 492/06 od 16. maja 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni postupak je trajao od 7. avgusta 2006. godine do 3. decembra 2007. godine, kada su spisi vraćeni Opštinskom sudu u Leskovcu.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je zaveden pod brojem P1. 3219/07, a prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 4. april 2008. godine. U periodu do narednog presuđenja, Opštinski sud u Leskovcu je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu. Održana su tri ročišta, na kojima je Opštinski sud u Leskovcu, po nalogu Okružnog suda u Leskovcu, ponovo izveo dokaz saslušanjem tužioca i svedoka koji su ranije saslušani u ovom postupku. Jedno ročište za glavnu raspravu nije održano, jer nije bilo dokaza da je tužilac uredno pozvan radi saslušanja. Kao razlog neodržavanja još dva ročišta, navodi se nepostupanje tuženog po nalogu suda da dostavi tzv. radne liste za period u kome je tužiocu otkazan ugovor o radu. Na ročištu održanom 16. oktobra 2008. godine, sud je, nakon čitanja svih do tada izvedenih dokaza, objavio da je glavna rasprava zaključena.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P1. 3219/07 od 16. oktobra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj 1124 od 7. oktobra 2002. godine, pa je tuženi DP "Univerzal" iz Leskovca obavezan da tužioca vrati na rad, na poslove rukovodioca plana i analize, isplati mu naknadu štete zbog izgubljene zarade za period od 14. oktobra 2002. godine do 16. oktobra 2008. godine u visini minimalnih zarada, uplati za njega doprinose za penzijsko i invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti i naknadi mu sve troškove parničnog postupka. Presuda je punomoćnicima parničnih stranaka uručena 20. novembra 2008. godine.

O žalbi tuženog odlučivao je najpre Okružni sud u Leskovcu, a nakon 1. januara 2010. godine predmet je preuzeo Apelacioni sud u Nišu, koji je presudom Gž1. 674/10 od 5. maja 2010. godine odbio žalbu i presudu Opštinskog suda u Leskovcu P1. 3219/07 od 16. oktobra 2008. godine u celini potvrdio. Žalbeni postupak je trajao od 17. decembra 2008. godine do 21. juna 2010. godine, kada su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Leskovcu. Presuda Gž1. 674/10 od 5. maja 2010. godine je punomoćniku tužioca uručena 11. avgusta 2010. godine, a punomoćniku tuženog 6. avgusta 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04) koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.) ; da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 21. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je okončana presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 674/10 od 5. maja 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 11. avgusta 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja predmetnog sudskog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala sedam i po godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za sedmoipogodišnje trajanje parnice .

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da se radilo o njegovom mogućem vraćanju na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka . Naime, nakon iniciranja postupka podnosilac je otputovao iz mesta prebivališta i duže vreme je bio odsutan, a da prethodno nije obezbedio punomoćnika koji bi ga u ovom postupku zastupao. Tužilac se u ovoj parnici prvi put pojavio pred sudom 28. aprila 2004. godine, što svakako znači da zbog njegovog odsustva u periodu od godinu i po dana od podnošenja tužbe, predmetna parnica nije mogla da započne svoj redovan tok. Takođe, na ročište zakazano za 4. oktobar 2004. godine, podnosilac nije došao, iako je bio uredno pozvan, što je dovelo do mirovanja postupka. Postupak se u fazi mirovanja nalazio sve do 20. aprila 2005. godine, kada je Opštinski sud u Leskovcu održao prvo ročište. Navedeni propusti podnosioca su, po nalaženju Ustavnog suda, produžili trajanje predmetne parnice za dve godine.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka u najvećoj meri je doprinelo ne dovoljno efikasno postupanje Opštinskog suda u Leskovcu. Prvostepeni sud je 24. maja 2005. godine na ročištu utvrdio da je tužba tužioca povučena, zbog neodazivanja parničnih stranaka pozivu suda. Stiče se utisak da su navodi tužioca iz predloga za vraćanje u pređašnje stanje, odnosno da su tog dana ročišta postupajućeg sudije držana u sudnici, a svih prehodnih puta u njegovom kabinetu, osnovani, što potvrđuje činjenica da je sud bez posebnog rešenja nastavio postupak u predmetnoj parnici, kao da do konstatacije o povlačenju tužbe nije ni došlo. Samim tim, sud je prećutno prihvatio odgovornost zbog neosnovano donetog rešenja o povlačenju tužbe, što je zasigurno dovelo do dodatnog odugovlačenja postupka. Presudu P1. 492/06 od 16. maja 2006. godine, Opštinski sud je otpravio strankama nakon više od dva meseca od zaključenja glavne rasprave, čime je evidentno prekoračen rok za izradu presude iz člana 341. stav 1. Zakona o parničnom postupku. U toku dokaznog postupka saslušano je samo pet lica, četiri svedoka i tužilac u svojstvu paranične stranke, što po oceni Ustavnog suda ne može biti opravdanje za višegodišnje trajanje parnice, jer dužina trajanja parnice nije u srazmeri sa obimnošću sprovedenog dokaznog postupka. Takođe, nakon donošenja druge po redu presude, žalbeni postupak je u ovom radnom sporu trajao neprihvatljivo dugo.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu, u predmetu P1. 3219/07, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka, kao i podnosiočev doprinos tome. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedovoljne efikasnosti nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, svoju praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu .

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o razumnom roku u hitnom radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti