Odluka Ustavnog suda o primatu fiskalnih propisa nad kolektivnim ugovorom javnog preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu javnog komunalnog preduzeća, poništivši presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da obaveza isplate regresa iz kolektivnog ugovora mora biti u okvirima mase zarada odobrene godišnjim programom poslovanja, u skladu sa fiskalnim propisima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. k . p . „P .“ Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. k . p . „P .“ Novi Sad i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 950/18 od 28. novembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 950/18 od 28. novembra 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2 720/17 od 11. decembra 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. k . p . „P .“ Novi Sad je, 17. aprila 201 9. godine, preko punomoćnika A. B, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 950/18 od 28. novembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom derogira imperativne norme sadržane u Zakonu o javnim preduzećima i Zakonu o budžetskom sistemu; da se podnosilac ustavne žalbe, prilikom isplate zarada zaposlenima, morao pridržavati navedenih imperativnih propisa, jer bi u suprotnom jedinici lokalne samouprave bila uskraćena transferna sredstva iz budžeta Republike Srbije, što bi se negativno odrazilo na funkcionisanje jedinice lokalne samouprave, a zaposlenima u javnim preduzećima ne bi mogle biti isplaćene zarade; da je stav izražen u osporenoj revizijskoj presudi u direktnoj suprotnosti sa stavom koji je Ustavni sud izneo u većem broju svojih odluka, a jedna od njih je i Už-4080/2010 od 6. juna 2013. godine, koja se odnosi na period važenja Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, ali čije su odredbe identične kao i u Zakonu o javnim preduzećima iz 2012. godine ; da su u periodu iz kojeg potiču potraživanja tužioca bile na snazi dve uredbe Vlade Republike Srbije, koje su, kao i uredbe donete po ranije važećem zakonu, regulisale postupak privremene obustave prenosa trensfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinicama lokalne samouprave; da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, koje propisuju politiku projektovanog rasta zarada u javnom sektoru, primenjuju na sve zaposlene u javnom sektoru, pa samim tim i na zaposlene u javnim preduzećima; da u hijerarhiji domaćih pravnih akata, Zakon o budžetskom sistemu ima prednost u primeni u odnosu na sve ostale zakone i druge propise, saglasno članu 105. navedenog Zakona.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Đ. M . iz Suseka kod Beočina je 21. oktobra 201 6. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog J. k . p . „P .“ Novi Sad, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike u naknadi troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2013, 2014. i 2015. godin u.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1678/16 od 11. septembra 201 7. godine tužbeni zahtev tužioca je delimično usvojen (odbijeno za 2013. godinu, delimično usvojeno za 2014. godinu, usvojeno u celini za 2015. godinu).

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 2720/17 od 11. decembra 2017. godine, kojom je navedenu prvostepenu presudu preinačio samo u delu odluke o troškovima parničnog postupka , dok je u preostalom delu ona potvrđena.

U obrazloženju navedene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da pravilno prvostepeni sud zaključuje da je tuženi javno preduzeće osnovano od strane grada Novog Sada , čije je poslovanje u spornom periodu bilo uređeno imperativn im propis ima – Zakonom o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 119/12 , 116/13 i 44/14) , Uredb om o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 5/06) i Uredb om o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 27/14) ; da pravilno prvostepeni sud nalazi da je tuženi u spornom periodu bio u obavezi da zaposlenima naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati samo u visini sredstava koj a su bila predviđena u programu poslovanja, i to u okviru pozicije rashoda za isplatu zarada i naknade zarada; da imajući u vidu da je tuženom u spornom periodu, u odnosu na planiranu masu za isplatu zarada i naknade zarada, preostalo neutrošenih sredstava, tuženi je bio u obavezi da zaposlenima naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati do visine tih raspoloživih sredstava ; da je stoga prvostepeni sud tužiocu za sporni period dosudio razliku do visine raspoloživih sredstava, srazmerno učešću predmetne naknade u ukupnoj masi planiranih zarada svih zaposlenih, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev pravilno odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 950/18 od 28. novembra 2018. godine prihvatio da odlučuje o reviziji tužioca kao posebnoj, pa je istu usvojio i pobijanu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu , kao i prvostepenu presudu, u njihovom odbijajućem delu, preinačio , tako što je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojio .

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi bio u obavezi da se u pogledu isplat e naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora pridržava odredbe člana 42. Posebnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga javna preduzeća grada Novog Sada, kao i člana 54. Kolektivnog ugovora tuženog; da s obzirom na to da tuženi nije isplatio tužiocu naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu u skladu sa navedenim odredbama, tužiocu pripada tražena razlika; da činjenica da tuženi programima poslovanja za 2013, 2014. i 2015. godinu nije predvideo novčana sredstva za isplatu u potrebnoj visini , ne oslobađa ga obaveza preuzetih opštim aktima, jer pogrešno planiranje ne može biti razlog da se zaposlenima uskrate prava koja su im priznata kolektivnim ugovorima i ugovorima o radu, s obzirom na to da su zaključeni na osnovu Zakona o radu, kao imperativnog propisa; da stoga tužiocu pripada naknada troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora za sporni period u celokupnom traženom iznosu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 50. Zakona o javnim preduzećima ( „Službeni glasnik RS“, br. 119/12, 116/13 – autentično tumačenje i 44/14), koji se primenjivao u periodu od 25. decembra 2012. do 4. marta 2016. godine , bilo je propisano: da za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće i zavisno društvo kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, donose godišnji program poslovanja (u daljem tekstu: Program) i dostavljaju ga osnivaču radi davanja saglasnosti, najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu (stav 2.); da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač (stav 3.); da Program sadrži naročito – planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama , planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, odnosno planirani način pokrića gubitka javnog preduzeća , elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, zarada i zapošljavanja u tom preduzeću, odnosno zavisnom društvu kapitala, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada u javnom sektoru, koju utvrđuje Vlada za godinu za koju se program donosi , kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju, kao i kriterijume za određivanje naknade za rad predsednika i članova nadzornog odbora (stav 4.); da u svojeni programi javnih preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, kao i zavisnih društava kapitala čiji je osnivač to javno preduzeće, moraju da sadrže sve elemente iz stava 4. ovog člana, a dostavljaju se ministarstvu (stav 5.). Odredbama člana 55. Zakona o javnim preduzećima bilo je propisano: da ukoliko se usvojeni programi javnih preduzeća čiji je osnivač autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, kao i zavisnih društava kapitala čiji je osnivač to javno preduzeće, ne sprovode u skladu sa smernicama ekonomske politike Vlade u oblasti politike zarada i zapošljavanja u javnom sektoru, ili ako se ne poštuju rokovi za izmirenje obaveza ovih javnih preduzeća prema privrednim subjektima utvrđeni zakonom kojim se regulišu rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, ministar nadležan za poslove finansija može izdati nalog da se privremeno obustavi prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća autonomnoj pokrajini, pripadajućeg dela poreza na zarade Gradu Beogradu, odnosno prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave (stav 1.); da će Vlada bliže urediti postupak privremene obustave iz stava 1. ovog člana (stav 2.).

Na osnovu člana 22. i 22a Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Službeni glasnik RS“, br. 25/2000, 25/02, 107/05, 108/05 i 123/07) , Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 5/06), koja se primenjivala do 7. marta 2014. godine. Njome je bilo propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima, odnosno zavisnim društvima kapitala, koja su osnovala javna preduzeća obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i ovom uredbom (član 1.); da preduzeće koje ne donese Program do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, do donošenja Programa, u skladu sa Zakonom, obračunava i isplaćuje zarade najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom za prethodnu godinu, odnosno na način i pod uslovima utvrđenim tim programom (član 2.); da po donošenju Programa za kalendarsku godinu za koju se donosi, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim Programom (član 3.).

Bitno slične odredbe sadrži i Uredba o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, broj 27/14), koja se još uvek primenjuje.

Zakonom o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13, 108/13, 142/14, 68/15 – dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19 i 149/20) propisano je: da se ovim zakonom utvrđuju fiskalni principi, pravila i procedure na osnovu kojih se ustanovljava fiskalni okvir, kako bi se obezbedila dugoročna održivost fiskalne politike (član 1. stav 2.); da definicije koje se koriste u ovom zakonu imaju sledeće značenje – javna sredstva su sredstva na raspolaganju i pod kontrolom Republike Srbije, lokalne vlasti i organizacija za obavezno socijalno osiguranje; korisnici javnih sredstava su direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava, korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje i javna preduzeća osnovana od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, pravna lica osnovana od strane tih javnih preduzeća, pravna lica nad kojima Republika Srbija, odnosno lokalna vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad više od 50% kapitala ili više od 50% glasova u upravnom odboru, druga pravna lica u kojima javna sredstva čine više od 50% ukupnih prihoda ostvarenih u prethodnoj poslovnoj godini, kao i javne agencije i organizacije na koje se primenjuju propisi o javnim agencijama; fiskalna pravila predstavljaju postavljanje ograničenja na fiskalnu politiku, kako bi se ojačala budžetska disciplina, poboljšala koordinacija između različitih nivoa vlasti i smanjila nesigurnost kada je u pitanju buduća fiskalna politika (član 2. tač. 4, 5) i 25ž)); da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona (član 105.) . Odredbama člana 36a Zakona o budžetskom sistemu, koji je u tekst Zakona unet u septembru 2012. godine, propisano je: da Ministarstvo dostavlja lokalnoj vlasti uputstvo za izradu odluke o budžetu lokalne vlasti (stav 1.); da uputstvo iz stava 1. ovog člana sadrži – 1) osnovne ekonomske pretpostavke i smernice za pripremu odluke o budžetu lokalne vlasti, 2) metodologiju izrade odluke o budžetu lokalne vlasti i 3) metodologiju izrade predloga finansijskog plana korisnika sredstava budžeta lokalne vlasti (stav 2.); da ukoliko odluka o budžetu lokalne vlasti bude suprotna smernicama iz uputstva iz stava 1. ovog člana u delu kojim se lokalnoj vlasti daju smernice za planiranje ukupnog obima prihoda, mase sredstava za plate, broja zaposlenih i subvencija u odluci o budžetu, ministar može privremeno obustaviti prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit pravnih lica, do momenta dok se odluka o budžetu ne uskladi sa uputstvom (stav 3.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom ukazuje na proizvoljnost ocene Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe, kao poslodavac koji je javno preduzeće, uprkos tome što zarade zaposlenima može obračunati i isplatiti samo na način i pod uslovima utvrđenim Programom, ipak dužan da isplati predmetnu razliku naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, imajući u vidu da je reč o pravu iz radnog odnosa koje tužilac ostvaruje na osnovu opštih akata o radu (kolektivnih ugovora), a koji su zaključeni prema Zakonu o radu, kao imperativnom propisu.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud najpre ukazuje da je uticaj Programa, koji je javno preduzeće dužno da donese u svakoj kalendarskoj godini, na ostvarivanje prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, prevashodno kada su u pitanju zarade, razmatrao u većem broju svojih odluka. Jedna od njih je i Odluka Už-4080/2010 od 6. juna 2013. godine (u daljem tekstu: Odluka od 6. juna 2013. godine), kojom je Ustavni sud odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu I. P . iz Novog Sada izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1922/10 od 14. jula 2010. godine. Osporena presuda je doneta u parničnom postupku u kome je procesno svojstvo tuženog, kao i u konkretnom slučaju, imalo javno preduzeće čiji je osnivač grad Novi Sad.

Ustavni sud je u Odluci od 6. juna 2013. godine, pored ostalog, konstatovao: da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade, u visini koja se utvrđuje zakonom, aktima iz autonomne regulative poslodavca i ugovorom o radu; da naknada troškova na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, predstavlja deo zarade zaposlenog; da je u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave – grad Novi Sad, u kome je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, regulisano prinudnim propisima – Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima donetom u izvršavanju ovog zakona; da su odredbe Zakona i Uredbe ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača; da nije reč o jednostranom umanjenju zarada, najpre iz razloga što je odredbama člana 22, 22a i 22b Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa bilo propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu narednu kalendarsku godinu, i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u istom preduzeću; da se politika zarada mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije; da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja; da osnivač javnog preduzeća mora strogo voditi računa prilikom davanja saglasnosti na predloženi Program, jer isti podleže kontroli od strane ministarstava nadležnih za poslove trgovine, rada, finansija i lokalne samouprave, te da je, ukoliko se utvrdi da je nadležni organ jedinice lokalne samouprave dao saglasnost na Program sa elementima koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada, ministar nadležan za poslove finansija ovlašćen da izda nalog za privremenu obustavu prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, na koji način se direktno dovodi u pitanje finansiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinice lokalne samouprave; da se ovakvom pravnom regulativom teži očuvanju mase zarada planirane Programom za određenu poslovnu godinu.

Iz napred iznetog sledi da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda u svemu suprotna stavovima i argumentaciji iznetim u Odluci od 6. juna 2013. godine, pri čemu nije od posebnog uticaja činjenica da je Ustavni sud sporno ustavnopravno pitanje razmatrao isključivo kroz analizu relevantnih odredaba Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, imajući u vidu da je Zakon o javnim preduzećima iz 2012. godine, koji se primenjivao u utuženom period u, sadržao bitne slične odredbe. To čini opravdanim zaključak Ustavnog suda da je osporenom revizijskom presudom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud posebno ima u vidu stanovište Vrhovnog kasacionog suda da Program ne može derogirati odredbe opštih autonomnih izvora radnog prava. Polazeći od stavova i konstatacija iznetih u Odluci od 6. juna 2013. godine, Ustavni sud zaključuje da se Programom ne derogiraju prava zaposlenih po osnovu radnog odnosa, niti usvajanje Programa to ima za cilj. Programom se samo može dovesti u pitanje da li će zaposleni svoja prava ostvariti u punom obimu ili ne, a to direktno zavisi od fiskalnih zahteva koji se u svakoj kalendarskoj godini postavljaju pred jedinicu lokalne samouprave. Tužiocu u konkretnom slučaju nije uskraćeno pravo na naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. On je to pravo ostvario u granicama mase sredstava za zarade predviđenoj programima koje je podnosilac ustavne žalbe doneo za svaku od spornih godina, uz prethodnu saglasnost osnivača. Programi su morali biti usaglašeni sa odlukama o budžetu lokalne vlasti, koje je jedinica lokalne samoupurave donosila prateći obavezujuće smernice ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 36a Zakona o budžetskom sistemu), kao i sa politikom projektovanog rasta zarada koju za svaku kalendarsku godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, sve kako bi se izbegla privremena obustava prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, kojom bi direktno bilo dovedeno u pitanje fina nsiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinice lokalne samouprave.

Ustavni sud ukazuje da je identične stavove izrazio i u Odluci Už-7771/2018 od 1. jula 2021. godine.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 950/18 od 28. novembra 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud smatra da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 2720/17 od 11. decembra 2017. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o primatu fiskalnih propisa nad kolektivnim ugovorom javnog preduzeća

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti