Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu D. P. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za fizičku deobu parcele koji je trajao 19 godina. Sud je utvrdio da je podnosilac značajno doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu R1. 56/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Užicu R. 125/95), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz Užica izjavi o je Ustavnom sudu, 5. maja 2014. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Užica, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 248/14 od 26. marta 201 4. godine i rešenja Osnovnog suda u Užicu R1. 56/13 od 21. januara 2014. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz čl ana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su osporena re šenja done ta.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što su vanparnični sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, tj. da je, u konkretnom slučaju , trebalo da se primen i Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja koji je važio u vreme podnošenja predloga za fizičku deobu. Ovo stoga što se u vreme podnošenja predloga nigde ne navodi da je sporna katastarska parcela građevinsko zemljište, već stoji da se radi o pašnjaku. Podosilac navodi i da je sud , ukoliko je smatrao da je apsolutno nenadležan o tome trebalo da odluči još 1995. godine, jer je imao dovoljno dokaza za to u spisima predmeta, a ne da podnosioca nepotrebno izlaže troškovima veštačenja i advokatskim troškovima.

Takođe, podnosilac ističe da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je osporeni postupak fizičke deobe trajao punih 19 godina.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da osporena rešenja poništi, te mu utvrdi naknadu nematerijalne i materijalne štet e.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Užicu R1. 56/13, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

D. P . iz Užica, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. decembra 1995. godine Opštinskom sudu u Užicu predlog protiv protivnika predlagača M.D. radi fizičke deobe katastarske parcele broj … KO Stapari.

Na prvom ročištu od 25. decembra 1995. godine, vanparnični sud je doneo rešenje R. 125/95, kojim se prekida vanparnični postupak fizičke deobe zajedničke imovine i predlagač upućuje na parnicu u kojoj će dokazati da predmet deobe predstavlja sporna katastarska parcela i poslovni objekat koji se na njoj nalazi. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je da je članom 150. Zakona o vanparničnom postupku propisano da ako sud, postupajući po predlogu za deobu zajedničke stvari utvrdi da je među zajedničarima sporno pravo na stvari koje su predmet deobe ili pravo na imovinu, udeo u zajedničkim stvarima, odnosno imovini ili je sporno koje stvari, odnosno prava ulaze u zajedničku imovinu, prekinuće postupak i uputiti predlagača da u određenom roku pokrene parnicu.

Parnični postupak, na koji je predlagač bio upućen, pravnosnažno je okončan presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 1830/96 od 8. novembra 1996. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Užicu P. 58/96 od 22. aprila 1996. godine. Pomenutom prvostepenom presudom, usvojen je tužbeni zahtev tužioca (predlagača), te je u odnosu na tuženu M.D. (protivnika predlagača) utvrđeno da je tužilac suvlasnik 1/2 idealnog dela sporne nepokretnosti, kao i vlasnik objekta koji se nalazi na južnoj strani pomenute parcele.

Predlagač je dopisom od 17. decembra 1996. godine tražio da se vanparnični postupak nastavi.

U daljem toku vanparničnog postupka sud je , postupajući po predlogu protivnika predlagača, sa kojim se i predlagač složio, doneo rešenje R. 110/96 od 2 3. januara 1997. godine, kojim je (ponovo) prekinut vanparnični postupak, a do okončanja postupka pred Vrhovnim sudom Srbije, koji se vodi o po reviziji protivnika predlagača (tužene) izjavljenoj protiv presud e Okružnog suda u Užicu Gž. 1830/96 od 8. novembra 1996. godine.

Postupajući po reviziji, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. 2494/97 od 2. decembra 1997. godine, kojom je odbijena revizija tužene izjavljena protiv drugostepene presude.

Predlagač je 3. juna 2011. godine, ponovo podneo predlog Osnovnom sudu u Užicu kojim je tražio da se izvrši fizička deoba sporne parcele. Ovaj predlog je vanparnični sud tretirao kao predlog za nastavak prekinutog vanparničnog postupka, a ne kao predlog za pokretanje novog vanparničnog postupka, jer se radi o fizičkoj deobi katastarske parcele koja je tražena predlogom podnetim sudu 6. decembra 1995. godine.

Do donošenja prvog prvostepenog rešenja, Osnovni sud u Užicu je zakazao i održao dva ročišta na kojima je sproveo građevinsko veštačenje (10. novembra 2011. godine) i veštačenje posredstvom veštaka geometra (23. novembra 2011. godine), te izlazio na lice mesta.

Osnovni sud u Užicu je doneo (prvo) prvostepeno rešenje R1. 47/11 od 11. maja 2012. godine, kojim je odbio kao neosnovan predlog predlagača za fizičku deobu sporne nepokretnosti. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je: da je predmetna katastarska parcela po kulturi pašnjak 5. klase i da se u katastarskom operatu vodi kao građevinsko zemljište izvan građevinskog područja; da se, shodno tome , na takvoj građevinskoj parceli može obrazovati više parcela na način i pod uslovima utvrđenim urbanističkim uslovima, a da tu preparcelaciju može vršiti samo nadležni organ uprave, a ne sud u vanparničnom postupku.

Postupajući po žalbi predlagača od 4. juna 2012. godine, Viši sud u Užicu je doneo (prvo) drugostepeno rešenje Gž. 516/12 od 25. oktobra 2012. godine, kojim je navedeno prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vra tio na ponovni postupak. Ovo stoga što je prvostepeni sud u toku dokaznog postupka propustio da dostavi nalaz veštaka geometra predlagaču, te je bez izvođenja dokaza u prisustvu stranaka i dostavljanja nalaza ovog veštaka predlagaču doneo pobijano rešenje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Užicu je zakazao i održao dva ročišta, te sproveo građevinsko veštačenje (6. februara 2013. godine), nakon čega je doneo (drugo) prvostepeno rešenje R1. 76/12 od 19. marta 2013. godine, kojim je odbijen predlog predlagača. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja, između ostalog, navedeno je da je u konkretnom slučaju u pitanju deoba parcele koja ima karakter građevinskog zemljišta izvan građevinskog područja, gde se više parcela može obrazovati samo na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta preparcelacije, za šta je nadležan organ uprave.

Postupajući po žalbi predlagača od 25. juna 2013. godine, Viši sud u Užicu je doneo (drugo) drugostepeno rešenje Gž. 632/13 od 19. jula 2013. godine, kojim je ukinuo označeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja, između ostalog, navedeno je: da je potrebno da prvostepeni sud ispita da li je predmetna parcela upisana kao građevinsko zemljište izvan građevinskog područja obuhvaćena planskim dokumentom, te da ispita da li je moguća fizička deoba predmetne paracele ili je moguće izvršiti samo preparcelaciju iste; da ako bi prvostepeni sud našao da nije moguće izvršiti fizičku deobu, već samo preparcelaciju za koju je prema važećim propisima nadležan organ uprave, prvostepeni sud bi morao uzeti u obzir odredbu člana 16. ZPP, koja predviđa da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, te da će se oglasiti nenadležnim ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego neki drugi organ.

U daljem toku postupka, vanparnični sud je zakazao četiri ročišta, od kojih jedno nije održano (jer nadležni organ uprave još uvek nije bio dostavio sudu traženi izveštaj).

Osnovni sud u Užicu je doneo treće, ovde osporeno, prvostepeno rešenje R1. 56/13 od 28. januara 2014. godine, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupak u ovoj pravnoj stvari, ukinuo sve sprovedene radnje i predlog predlagača odbac io.

U toku postupka, utvrđeno je: da je sporna kat astarska parcela po kulturi pašnjak 5. klase ; da se kod Službe za katastar nepokretnosti vodi kao građevinsko zemljište izvan građevinskog područja i na kojoj se nalaze objekti stranaka; da je odredbama člana 65. st 2. i 3. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno da se na jednoj kat astarskoj parceli može obrazovati veći broj građevinskih parcela na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta parcelacije , kao i da projekat preparcelacije, odnosno parcelacije izgrađuje ovlašćeno privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ili preduzetnik koje je upisano u odgovarajući registar; da je sastavni deo projekta preparcelacije, odnosno parcelacije Projekat geodetskog obeležavanja; da izradom projekta preparcelacije, odnosno parcelacije rukovodi odgovorni urbanista arhitektonske struke; da se u konkretnom slučaju radi o parceli koja se nalazi u građevinskom području naseljenog mesta gde se parcelacija (deoba) sprovodi u skladu sa pravilima uređenja iz prostornog plana; da je predmetna parcela obuhvaćena prostornim planom grada Užica („Službeni list grada Užica“, broj 22/10) i da se nalazi u građevinskom području naseljenog mesta – naselja srednjih gustina ; da iz izveštaju nadležnog organa uprave od 27. januara 2014. godine proizlazi da je parcelacija predmetne parcele jedino moguća prema sada važećem Zakonu o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC“, br. 72/09, 81/, 64/10 – Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – Odluka US, 50/13 – Odluka US i 54/13 – Rešenje US), i važećem Prostornom planu koji je osnov za izradu Projekta parcelacije, bez obzira na to što je predlog za fizičku deobu u ovoj pravnoj stvari podnet sudu 1995. godine; da je članom 16 . st 1. i 2. ZPP, predviđeno da sud u toku celog postupka po službenoj dužnost i pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, te da ukoliko utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud, nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu. Polazeći od svega navedenog, vanparnični sud je utvrdio da u konkretnom slučaju za rešavanje ovog cpopa nije nadležan sud, nego organ uprave.

Postupajući po žalbi predlagača od 25. februara 2014. godine, Viši sud u Užicu je doneo treće, ovde osporeno, drugostepeno rešenje Gž. 248/14 od 26. marta 2014. godine, kojim je potvrdio prvostepeno rešenje i žalbu odbio kao neosnovanu. Drugostepeni sud je našao da su n eosnovani navodi žalbe predlagača da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja („Službeni glasnik PC“, br. 44/95, 23/96, 16/97 i 46/98), i to one odredbe koje su važile u vreme podnošenja predloga za fizičku deobu 6. decembra 1995. godine, jer u to vreme parcela nije bila građevinsko zemljište već pašnjak, te da predlagač nije tražio formiranje građevinske parcele već podelu postojeće katastarske parcele. Ovo stoga što iz lista nepokretnosti proizlazi da je predmetna parcela građevinsko zemljište izvan građevinskog područja, a da su objekti koji se nalaze na njoj izgrađeni bez građevinske dozvole. U izveštaju Gradske uprave za urbanizam, izgradnju i imovinskopravne poslove grada Užica od 27. januara 2014. godine navedeno je da je predmetna parcela obuhvaćena prostornim planom grada Užica i nalazi se u građevinskom području naseljenog mesta, te da je za deobu predmetne parcele potrebno obratiti se zahtevom za parcelaciju upravnom organu. Shodno tome, pravilno je zaključeno da se, saglasno ovakvom činjeničnom stanju , parcelacija predmetne parcele može vršiti jedino prema važećem Zakonu o planiranju i izgradnji i da je za nju nadležan organ uprave, a ne sud.

Osnovni sud u Užicu je doneo rešenje R1. 56/13 od 24. aprila 2014. godine, kojim je obavezao predlagača da protivniku predlagača na ime troškova isplati iznos do 193.500,00 dinara.

Postupajući po žalbi predlagača od 12. maja 2014. godine, Viši sud u Užicu je doneo rešenje Gž. 524/13 od 14. jula 2014. godine, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Užicu je, u ponovnom postupku, doneo rešenje R1. 56/13 od 28. avgusta 2014. godine, kojim se predlagač obavezuje da protivniku predlagača na ime troškova postupka isplati iznos od 75.000,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: 1) ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i 2) ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 213. stav 1.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 213. stav 1. tačka 1. i stav 2. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak, a da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 215. st. 2 . i 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti: 1) ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) i 2) ako se stranka nalazi na području koje je zbog vanrednih događaja (poplava i sl.) odsečeno od suda (član 215.); da ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u članu 215. tačka 1. ovog zakona, postupak će se nastaviti kad se pravnosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka njegov završetak, a da će se u svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviti na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida (član 217. st. 2 . i 3.).

Zakonom o vanparničnom postupku ( „Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13 i 55/14) propisano je : da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2) . Deoba zajedničkih stvari ili imovine uređena je čl. 148. do 154. Zakona, te je, između ostalog, propisano: da predlog mora da sadrži podatke o predmetu i udelima zajedničara, o zajedničarima, kao i o drugim licima koja na predmetu deobe imaju neko stvarno pravo, a za nepokretnosti se moraju navesti zemljišnoknjižni podaci i priložiti odgovarajući pismeni dokazi o pravu svojine, pravu službenosti i drugim stvarnim pravima (član 149. stav 2.); da će sud saslušati učesnike, ako učesnici ne postignu sporazum o načinu deobe, te izvesti sve potrebne dokaze, a kada je to nužno i veštačenje, pa će, na osnovu rezultata celokupnog postupka, u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima materijalnog prava doneti rešenje o deobi i načinu deobe zajedničke stvari ili imovine, nastojeći da zadovolji opravdane zahteve i interese zajedničara, te da će pri odlučivanju kome treba da pripadne određena stvar, naročito imati u vidu posebne potrebe određenog učesnika zbog kojih ta stvar treba da pripadne upravo njemu (član 153. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni vanparnični postupak pokrenut 6. decembra 1995. godine, podnošenjem predloga za fizičku deobu katastarske parcele Opštinskom sudu u Užicu. Međutim, uslovi za vođenje ovog postupka ostvareni su tek po pravnosnažnom okončanju parničnog postupka, tj. donošenj em presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2494/97 od 2. decembra 1997. godine, te nakon predloga predlagača za nastavak prekinutog vanparničnog postupka za fizičku deobu, koji je podnet sudu 3. juna 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak trajao ukupno 18 godina i osam mesec i.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, specifičnosti postupka čije se trajanje osporava, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, prirode zahteva, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost vanparničnog postupka, odnosno, u konkretnom slučaju, deobu zajedničke stvari – katastarske parcele, koji se umnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u ov im postupcima, nastoji da se deoba stvari sporazumno reši, a zatim ukoliko deobničari ne postignu sporazum, postoji obaveza suda da svojim rešavanjem zadovolji opravdane zahteve i interese svih deobničara. Dakle, radi se o postupku u kome se, pre svega, izlazi u susret volji stranaka, naravno koliko to dozvoljavaju okolnosti konkretnog slučaja i materijalnopravni propisi, a kada to i nije moguće, ipak postoji obaveza suda da zadovolji opravdane zahteve i interese svih deobničara.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud nalazi da je postupak dva puta bio prekinut – od 25. decembra 1995. do 17. decembra 1996. godine i od 23. januara 1997. do 3. juna 2011. godine, što je trajalo ukupno 15 i po godina, pa su tek 20 11. godine, nakon drugog nastavka postupka, ostvareni uslovi za rešavanje suda na osnovu nespornih činjenica povodom suvlasničkih udela, a zatim i sagledavanja faktičkog stanja zajedničke katastarske parcele.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj postupak okonča u razumnom roku, podnosilac u značajnoj meri doprineo trajanju ovog postupka. Ovo stoga što je nastavak postupka, a nakon donošenja revizijske presude u parničnom postupku na koji je upućen, tražio nakon 13 i po godin a, čime je pokazao da kao predlagač u postupku nije zainteresovan da se razreše sporna pitanja i urede međusobni odnosi deobničara.

Razmatrajući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sudovi koji su vodili postupak, u okolnostima dva prekida postupka, nisu imali presudan uticaj na dužinu trajanja postupka. Prvostepeni sud je odmah po ostvarenju uslova za vođenje postupka – saznanja tačnih podataka o suvlasničkim udelima, zakazao prvo ročište za 7. juli 2011. godine, te sproveo gra đevinsko veštačenje i veštečenje po veštaku geometru. Takođe, Ustavni sud ističe da je od dana podnošenja predloga za nastavak postupka od 3. juna 2011. godine, postupak okončan 28. avgusta 2014. godine, što je period od malo više od tri godine, i to u dva stepena.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog prekida postupka, koj em se učesnici, samim tim ni podnosilac ustavne žalbe, nisu protivili. U konkretnom slučaju, podnosilac, kome je u ovoj specifičnoj vrsti postupka, zajedno sa drugom stranom, pripadalo aktivno delovanje u cilju okončanja postupka, učinio je da se period trajanja postupka produži, što se objektivno ne može staviti na teret postupajućih sudova, niti državnih organa Republike Srbije.

Ustavni sud stoji na stanovištu da se licu koje u preteženoj meri doprinese trajanju postupka ne povređuje pravo na suđenje u razumnom roku, niti to lice može potraživati naknadu nematerijalne štete na ime povrede prava, jer bi to značilo ostvarivanje koristi iz situacije koju je sam uzrokovao.

U skladu sa izloženim, Ustavni sud je zaključio da u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Užicu u predmetu R1. 56/13 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu izreke .

6. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i osporenih rešenja, Ustavni sud smatra da su vanparnični sud ovi za svoje odluke dali detaljno i jasno obrazloženje, zasnovano na ustavn opravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava. Ovo stoga što je tokom vanparničnog postupka utvrđeno da je sporna katastarska parcela , čija je fizička deoba tražena, obuhvaćena prostornim planom grada Užica i nalazi se u građevinskom području naseljenog mesta, te da je za njenu deobu potrebno obratiti se zahtevom za parcelaciju upravnom organu, a u skladu sa važeć im Zakonom o planiranju i izgradnji , zbog čega se, u konkretnom slučaju ne radi o nadležn osti suda, već organ a uprave. Ovakvo obrazloženje je sa stanovišta zaštite Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje potpuno prihvatljiv o za Ustavni sud. Suprotne tvrdnje podnosioca ustavne žalbe su izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba Zakona o planiranju i izgradnji, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti