Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje presudom Apelacionog suda u Beogradu. Sud je poništio osporenu presudu kojom je odbijen zahtev za naknadu štete kao zastareo, nalazeći da je proizvoljno primenjeno materijalno pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . D . iz G, BiH, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. D . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine i određuje se da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59849/2010 od 21. maja 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. D. iz G, BiH, je 2. septembra 2011. godine, preko punomoćnika Z. K, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je drugostepeni sud pogrešno ocenio da je zastarelo njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete, previđajući da je zbog učešća podnosioca u borbenim dejstvima došlo do zastoja zastarelosti navedenog potraživanja. Ističe i da su sudovi poslednje instance u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom zauzeli pravni stav da je momenat završetka lečenja oštećenog relevantan za početak roka zastarelosti potraživanja naknade štete i da je podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, doveden u neravnopravan položaj u odnosu na tužioce čiji su istovetni tužbeni zahtevi usvojeni. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Z. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 21. maja 2009. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade nema terijalne štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja opšte životne aktivnosti i straha.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 21. maja 2010. godine doneo presudu P. 59849/2010, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je zastarelo njegovo potraživanje naknade nematerijalne štete.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac, kao pripadnik bivše JNA, učestvovao u borbenim dejstvima protiv neprijateljskih formacija Republike Hrvatske u periodu od 19. maja 1991. do 19. maja 1992. godine i da je on psihički oboleo tokom vojne službe, tako da je 2007. godine konstatovano da boluje od ratnog sindroma, a 2009. godine je konstatovano da je oboleo od PTSP; da je tužiocu utvrđen invaliditet od 60% i priznato mu svojstvo ratnog vojnog invalida; da imajući u vidu momenat do kada je tužilac učestvovao u borbenim dejstvima i da je tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo 21. maja 2009. godine, drugostepeni sud smatra da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je podnela tužena, jer je protekao rok za podnošenje zahteva za naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom, u smislu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužba podneta po proteku roka od 15 godina od nastanka štete, kada je već nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije; da za zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačan obim štete kako to pogrešno ističe tužilac u žalbi, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete; da je neosnovan žalbeni navod da sud nije cenio činjenicu da je tužilac bio učesnik rata do 1995. godine, a ovo iz razloga što učešće tužioca u oružanim sukobima od 1. juna 1993. do 21. avgusta 1995. godine obuhvata period kada se bivša JNA povukla sa prostora bivše SFRJ, kada je Republika Hrvatska bila međunarodno priznata od strane Generalne skupštine UN kao samostalna država, iz čega proizlazi da ne postoji zakonska pretpostavka uzročnosti, odnosno da psihičko oboljenje tužioca nije nastupilo kao posledica izvršenja krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, a da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ispitujući navode ustavne žalbe u delu u kome podnosilac ukazuje da je u drugostepenom parničnom postupku povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primenio materijalno pravo na njegovu štetu. Naime, postupajući drugostepeni sud je u osporenoj presudi Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine utvrdio da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosioca ustavne žalbe zastarelo, nalazeći da je krivično delo kojim je podnosiocu pričinjena šteta izvršeno 19. maja 1992. godine i da se od tog momenta računa rok zastarelosti navedenog potraživanja, te da je protekao privilegovani rok u kome je on mogao da podnese tužbu za zaštitu povređenog prava, u smislu odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za zastoj zastarelosti potraživanja nak nade štete.

Razmatrajući da li je u predmetnom parničnom postupku proizvoljno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Apelacioni sud u Beogradu dao ustavnopravno prihvatlj ivo tumačenje materijalnog prava kada je istakao da se, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Dakle, radi se o objektivnom roku zastarelosti potraživanja, koji počinje teći od momenta nastanka štete, dok sam momenat saznanja za štetu i obim štete u ovako dugom roku zastarelosti od 15 godina, nemaju uticaja na zastarelost predmetnog potraživanja (videti Odluku Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine , prema kome u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugo sporno pravno pitanje koje se nameće u konkretnom slučaju je pitanje da li se u situaciji kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, na taj rok mogu primenjivati razlozi prekida i zastoja zastarevanja koje predviđa Zakon o obligacionim odnosima.

Pre upuštanja u razmatranje ovog značajnog pravnog pitanja, Ustavni sud je analizirao praksu redovnih sudova u Republici Srbiji , pa je polazeći najpre od prakse najviše sudske instance do reforme pravosuđa (2010. godine) - Vrhovnog suda Srbije, utvrdio da je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27. decembra 1999. godine, Vrhovni sud Srbije usvojio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade ratne štete“ i koje glasi: “Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA (pogibija, ranjavanje), u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN – 22. maja 1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (član 377. stav 1. ZOO)“. (''Bilten'' Vrhovnog suda Srbije, broj 2008/3). Pre toga, Vrhovni sud Srbije je na sednici Građanskog odeljenja održanoj 16. februara 1998. godine utvrdio pravno shvatanje koje se odnosi na „zastarelost potraživanja naknade štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima“ i koje glasi: „Zastarevanje ne teče (zastoj) za sve vreme za koje oštećenom poveriocu zbog oružanih sukoba ili neposredne opasnosti takvih sukoba na području njegovog prebivališta, odnosno boravišta nije bilo moguće da sudskim putem zahteva dosudu naknade štete (član 383. ZOO); Dobrovoljna (vansudska) isplata naknade štete oštećenom poveriocu od strane odgovornog lica (vojne pošte, odnosno državnog organa) prekida zastarevanje potraživanja naknade štete, pa od dana isplate zakonom propisani rok zastarelosti počinje teći iznova (član 387. stav 2. u vezi sa članom 392. stav 1. ZOO); Prethodno (inače obavezno) obraćanje oštećenog poverioca odgovornom licu (vojnoj pošti, odnosno državnom organu) radi isplate naknade štete prekida zastarevanje potraživanja naknade štete (član 388. ZOO)“. Vrhovni sud Srbije nije menjao navedena pravna shvatanja. Međutim, novija sudska praksa izražena kroz presude Vrhovnog kasacionog suda i utvrđena pravna shvatanja i presude apelacionih sudova je drugačija. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud je u presudi Rev. 1770/10 od 1. juna 2011. godine istakao da produženi rok zastarelosti potraživanja ratne štete iz odredbe člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima počinje da teče od dana izvršenja krivičnog dela i da rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku za zastarelost krivičnog gonjenja koji se može produžavati u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Gotovo identične stavove su zauzeli i apelacioni sudovi u svojim presudama (videti presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1965/10 od 29. aprila 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9772/10 od 16. marta 2011. godine), dok je Apelacioni sud u Nišu na sednici Građanskog odeljenja održanoj 17. juna 2011. godine utvrdio pravno shvatanje identične sadržine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju ''Atanasovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'', odluka od 14. januara 2010. godine, § 38.). Analizom sudske prakse dolazi se do zaključka da su sudovi nakon 2010. godine izmenili pravna shvatanja koja se odnose na zastarelost potraživanja naknade (ratne) štete u slučaju ranjavanja i pogibije u oružanim sukobima, odnosno na uslove pod kojima dolazi do prekida i zastoja zastarevanja, smatrajući da se predviđeni (privilegovani) rok utvrđen shodno članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima može prekidati samo po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja, ne dajući suštinske razloge za odstupanje od dotašnje sudske prakse. Suprotno tome, Ustavni sud smatra da takav stav nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, zakonskim odredbama nije isključena primena opštih pravila o prekidu i zastoju zastarelosti iz Zakona o obligacionim odnosima, iako se zastarelost određuje shodno članu 377. stav 1. istog zakona. Privilegovani rok za oštećenog je ustanovljen zbog načina na koji mu je pričinjena šteta (krivičnim delom), te je ratio legis tih odredbi da se oštećeni dovede u povlašćeni položaj u odnosu na druga lica kojima šteta nije pričinjena izvršenjem krivičnog dela. Isključivanjem razloga za zastoj i/ili prekid zastarevanja propisanih opštim pravilima obligacionog prava, moglo bi se doći u situaciju da privilegovani rok zastareva nja utvrđen shodno članu 377. Zakona o obligacionim odnosima izgubi to svojstvo, čak i da bude de facto kraći od rokova predviđenih članom 376. istog zakona.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe pričinjena šteta u periodu od 19. maja 1991. do 19. maja 1992. godine, te da je podnosilac učestvovao u ratnim dejstvima na teritoriji bivše SFRJ u periodu od 1. juna 1993. do 21. avgusta 1995. godine i da je on podneo tužbu 21. maja 2009. godine, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu izveo ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za zastoj zastarelosti potraživanja naknade štete pričinjene izvršenjem krivičnog dela i da je navedeni drugostepeni sud proizvoljno zaključio da je zastarelo potraživanje podnosioca. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da je ovakav pravni stav već iskazao u Odluci Už-4537/2011 od 18. juna 2013. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , nalazeći da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 13767/10 od 1. juna 2011. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, te je poništio navedenu drugostepenu presudu, kako bi Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 59849/2010 od 21. maja 2010. godine, odlučujući kao u tački 1. i 2. izreke.

S obzirom na to da je poništena osporena drugostepena presuda i da će žalba podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Apelacionim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje ustavne žalbe o povredi načela i prava iz člana 21. i člana 36. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku.

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti